|
Među pomenutim državama mesto ima i Bosna i
Hercegovina, pa sam siguran da njeno izostavljanje u izjavi
sekretara Kerija predstavlja najobičniji previd", kaže Boško Jakšić.
"Linija vatre između Zapada i Istoka koja se od Baltika, Poljske i
Ukrajine polako širi na Balkan, za razliku od ukrajinskih ratnih
sukoba, ovde podrazumeva pre svega ekonomsko-propagandne bitke. U
njih se odnedavno uključio i Zapad, koji je dosta dugo skrštenih
ruku posmatrao sve snažniju penetraciju Rusije na Balkan."
DANI: Kada govorite o Zapadu, mislite na SAD
ili...
JAKŠIĆ: Činjenica je da Vašington deli Evropu, a
da Vladimir Putin deli Zapad. U kom smislu je Evropa danas
podeljena? Pogledajte Ukrajinu: Poljska i Baltik na strani su
Amerike, koja, budući da politiku vodi s velike distance i sa mnogo
manje ekonomskog troška, insistira na oštrijoj politici prema
Rusiji; sa druge strane, Nemačka se dugo opirala zaoštravanju odnosa
sa Moskvom, da bi na kraju ipak popustila u korist SAD-a.
DANI: Bivši šef diplomatije Njemačke Joška Fišer
nedavno je napisao kako Vladimir Putin ne uvažava dovoljno svoje
neodlučne evropske partnere i kako mu je cilj da u svoju igru moći
po svaku cijenu uvuče Ameriku, za koju vjeruje da je, pored Rusije,
suštinski jedina ozbiljna svjetska sila. Šta mislite?
JAKŠIĆ: Ne bih se složio sa takvom ocenom. Naime,
nakon neuspelog pokušaja tadašnje državne sekretarke SAD-a Hilari
Klinton da resetuje američko-ruske odnose, da ih podigne na nivo
partnerstava i time eliminiše dimenziju hladnoratovskog rivalstva,
Evropa je sa Rusijom ušla u izgradnju ozbiljnih partnerskih odnosa.
Ne političkih - nemogućih i zbog prirode političkog sistema u Rusiji
- nego pre svega finansijsko-investicionih.Putin je u to vreme bio
veoma zainteresovan za Evropu koju bi zajednički predvodile upravo
Nemačka i Rusija; istoj ideji sklona je bila i nemačka kancelarka
Angela Merkel.U tom smislu, cela ukrajinska kriza mogla bi biti
američki produkt čiji je cilj da se oslabi i spreči evropsko
jedinstvo i savez Berlin - Moskva koji bi bio garancija mirne i
moćne Evrope.Takva situacija bi, naravno, predstavljala ozbiljan
izazov za SAD. Uostalom, setite se da je Vladimir Putin, tokom rata
u Gruziji 2008., maltene nacrtao kako će se ubuduće ponašati: u
slučaju da krenete da se približavate mom trbuhu, poručio je ruski
predsednik, krećem u rat. Pritom, ne zaboravite da je Ukrajina
Rusiji neuporedivo važnija od Gruzije.
DANI: Hoćete da kažete da je ovakva reakcija
predsjednika Putina bila očekivana?
JAKŠIĆ: Naravno da je bila očekivana. U tom
smislu, ako ste već bili sigurni kako će reagovati Vladimir
Vladimirovič i, unatoč tome, nastavili da ohrabrujete put Ukrajine u
NATO, to znači da je vaš cilj bio da isprovocirate sukob. Jer Rusi
bi možda i progutali ulazak Ukrajine u EU, ali ne mogu u NATO. Tim
pre što ih ljuti činjenica da bi na taj način bilo prekršeno
obećanje da NATO neće stići na granice Rusije.
DANI: U međuvremenu je i predsjednik Putin
prekršio odredbe Budimpeštanskog memoranduma iz 1994., kojim se
Rusija obavezala na poštovanje postojećih granica Ukrajine.
JAKŠIĆ: To je tačno. Međutim, tačno je i to da
predsednik Putin iritira Zapad, pre svega zbog toga što je u vođenju
spoljne politike preuzeo metodologiju SAD-a: pragmatičan je,
zagovara duple standarde, ono što je njegov interes, to je mera
stvari… Putin, recimo, podržava Srbiju oko Kosova, ali, po istom
principu po kome su Amerikanci "pomogli" kosovsku nezavisnost,
Ukrajini otima Krim.
DANI: S tim što između Krima i Kosova postoji
bitna razlika. Naime, upravo je višedecenijski državni teror koji je
Srbija sprovodila nad kosovskim Albancima Prištini omogućio da se
pozove na "pravo na samoopredjeljenje", u takvim slučajevima
zagarantovano i Poveljom UN-a.
JAKŠIĆ: Da, ali je poenta u tome što ni za
Vladimira Putina, kao ni za većinu velikih sila, ne važe principi.
DANI: Koliko divizija ima taj Putin, pitao bi J.
V. Staljin. Drugim riječima, kolika je danas realna moć Rusije?
JAKŠIĆ: Nažalost, Putin nije "papa" iz Staljinovog
čuvenog pitanja; on je opasan čovek čije su "divizije" i brojne i
realne. Suštinski, mogli bismo reći da se obe velike sile, obe
strane u sukobu o kome govorimo pozivaju na istu logiku: ako me
ubijete šesnaest puta, ja ću vas - dvadeset. Srećom, u svemu imate i
jedan dobar element, a to je ravnoteža straha.Veliki je ulog, veliki
rizik, tako da verujem da će, umesto direktnog sukoba, SAD i Rusija
ipak i dalje pribegavati takozvanim posredničkim ratovima širom
planete, koje će onda koristiti kako bi jedni drugima opipali
mišiće.
DANI: Vladimira Putina posljednjih mjeseci često
upoređuju sa Slobodanom Miloševićem. Imaju li osnova takva
poređenja?
JAKŠIĆ: Imaju. Međutim, u visokim ešalonima vlasti
u Beogradu obično se ta vrsta poređenja shvata dramatično, od nje se
konstantno beži. Što je, po mom sudu, izraz straha. Jer ako je
društvo za koje se ova vlast barem formalno zalaže zasnovano na setu
vrednosti EU, onda je prirodno da se kaže da je takav koncept
miljama daleko od aktuelnog ruskog modela autokratskog načina
vladanja. U tom smislu, Srbija se naprosto mora odrediti i reći da
zatvaranje i ubistva neistomišljenika, kontrola medija, rat sa
nevladinim organizacijama, proglašavanje svih koji vas kritikuju za
neprijatelje i izdajnike, nije ono za šta se zalaže. Uostalom, u
Srbiji smo već imali takvo društvo i prirodno je da danas ne želimo
njegovu kopiju.
DANI: Imali?!
JAKŠIĆ: Iz srpskih opozicionih krugova može se
čuti da organizacija ovdašnjeg političkog života sve više podseća
upravo na vreme Slobodana Miloševića, što znači i na model vlasti
Vladimira Putina. Uzmite, na primer, odnos prema medijima. Možda se
upravo ovde krije odgovor na pitanje zbog čega zvanični Beograd
odbija da napravi distancu prema političkom sistemu u Rusiji. Jer,
zašto da kritikujete Putina kada njegov model koristite za
unutrašnju upotrebu?! Pritom, da paradoks bude veći, u sprovođenju
tog i takvog modela vlasti podršku dobijate od onih koji se takođe
deklarativno tome protive.
DANI: Od EU?
JAKŠIĆ: Tako je. Opisani model vladanja EU za sada
prećutno toleriše, budući da ima "viši" interes: Aleksandar Vučić im
u ovom momentu završava posao oko Kosova. A to šta su nusprodukti
Vučićeve vlasti u Srbiji, e, to ih baš mnogo i ne interesuje. Rešite
sami, poručuju. Na Balkanu smo, bojim se, već videli tu vrstu
zapadnog pragamatizma i dobro znamo kako je ona završila. Pa, i
Slobodan Milošević je sa te strane bio proglašen za faktora mira i
stabilnosti na Balkanu, da bi nedugo zatim bio optužen pred
Tribunalom u Hagu. Za sve balkanske države to je suviše riskantna
igra.
DANI: U kom smislu riskantna?
JAKŠIĆ: Ne u smislu novog oružanog sukoba, ne. Tim
pre što se i lično uzdam u ono staro artiljerijsko pravilo: odmah
skočite u rupu gde je već pala granata, budući da ona tu gotovo
izvesno ponovo neće pasti. Drugim rečima, Balkan je već jednom
učestvovao u velikoj igri, pa se nadam da će neku novu uspeti da
izbegne. Ali, da se vratimo na priču o balkanskim zemljama kao
"liniji vatre" Istoka i Zapada. U Srbiji se, naime, veoma burno
reaguje na svaku sličnu izjavu koja dolazi sa Zapada i koja se odmah
tumači kao "svojatanje"; istovremeno, takve poruke ruske strane
uglavnom se ne komentarišu. Podsetiću vas da je, recimo, ruski
general Ivašov pre dve, tri godine na Javnom servisu RTS-a otvoreno
poručio kako bi Srbija trebalo da se priključi evroazijskoj
federaciji i da "zaboravi na EU". Baš tim rečima! Pre dva meseca, sa
naslovne strane Politike isto je ponovila opskurna saradnica
opskurnog moskovskog instituta - govorim o gospođi Filomonovnoj - o
čemu se takođe ćuti. Obe izjave mogu se uzeti kao probni balon koji
je Moskva pustila u smislu - dalje od NATO-a! U međuvremenu, sa iste
adrese počele su da stižu čak i poruke koje direktno dovode u
pitanje put Srbije ka EU.
DANI: Crnogorskom premijeru Milu Đukanoviću prije
nekoliko godina u Kremlju rečeno je da Moskva nema ništa protiv ne
samo ulaska Crne Gore u EU nego da nema ništa protiv ni njenog
članstva u NATO-u. Međutim, što se Podgorica više približavala
NATO-u…
JAKŠIĆ: To su se pritisci Moskve pojačavali. Tako
ste, nakon povratka crnogorskog premijera iz zvanične posete
Vašingtonu, imali neuobičajan i veoma oštar napad na Mila Đukanovića
koji je došao i od Ministarstva spoljnih poslova Rusije i ruskog
ambasadora u Beogradu. U tim saopštenjima Zapad i NATO prvi put su
jasno nazivani "neprijateljima" Rusije. Upravo zbog toga sam u
jednom tekstu i napisao kako je novi hladni rat započeo baš u Crnoj
Gori.
DANI: Da li bi nedavna izjava francuskog
predsjednika Fransoa Olanda da se Francuska protivi daljem
proširenju zapadne vojne alijanse mogla da znači da Crna Gora,
uprkos najavama, do kraja 2015. ipak neće dobiti poziv za NATO?
Najzad, može li se pomenuta izjava šefa francuske države tumačiti i
kao trgovina evropskih pregovarača sa predsjednikom Putinom oko
prekida rata u Ukrajini?
JAKŠIĆ: Može. Podsećam vas da su na poslednjem
samitu NATO-a u Velsu predsednik Oland i kancelarka Merkel jasno
rekli kako bi bilo veoma loše kada bi Ukrajina ušla u NATO. Što je,
razume se, stav kudikamo drugačiji od onoga koji zastupaju SAD. Hoću
da kažem da je, ako je već ta vrsta trgovine otpočela, za očekivati
da ona bude i nastavljena. Rezervisanost koju iskazuje predsednik
Oland, a koja se odnosi na proširenje NATO-a, za Balkan bi svakako
bila loša vest. Prvi ispit u tom smislu biće Crna Gora. Mekedoniji
na tom putu prepreke postavlja Grčka, Bosni i Hercegovini Milorad
Dodik, dok je Srbija po istom pitanju i dalje veoma podeljena. Pored
toga, zvanični Beograd ne pokazuje onu vrstu državničke hrabrosti
kakvu je, recimo, uprkos svim rizicima, pokazao Milo Đukanović kada
je ulazak u NATO definisao kao osnovni strateški cilj svoje zemlje.
Drugim rečima, vladajuća struktura u Srbiji očito ne sme jasno da se
odredi u odnosu na pitanje atlantskih integracija, što govori u
prilog tezi da je ova vlast pre svega populistička. A razlika između
državnika i populiste upravo je u tome što državnik ima hrabrosti da
definiše šta su strateški interesi njegove zemlje, čemu bi se onda
neminovno priklonila većina.Sa druge strane, ako dozvolite da vam
većina vodi državu, onda niste državnik, nego lokalni političar
malog formata.
DANI: Ako je Milorad Dodik zaista glavna prepreka
Bosni i Hercegovini na putu ka NATO-u…
JAKŠIĆ: Danas je BiH najsličnija Ukrajini: sa
Dodikom na čelu RS-a, minimalne su joj šanse da krene u pravcu
evroatlantskih integracija. Verovatno ste primetili da se, kao
predsednik ne države nego entiteta, Milorad Dodik tokom prethodne
godine čak tri puta sreo sa Vladimirom Putinom. Što samo znači da
Moskva od Dodika nešto i očekuje.
DANI: Šta?
JAKŠIĆ: Pre svega, reč je o koincidenciji
interesa. Naime, uprkos sporadičnim, često i iznuđenim susretima sa
predstavnicima najviše vlasti u Beogradu, Milorad Dodik svakim danom
sve više gubi nekadašnju poziciju "jaranstva" koju je imao dok je na
čelu Srbije bio Boris Tadić.
Dodikov trenutni status posledica je činjenice da
je Beograd pod sve većim pritiskom EU ne samo da konačno reši
pitanje Kosova nego i da otvoreno uđe u proces pomirenja i
stabilizacije prilika u regionu.U tom smislu, nije iznenađenje to
što je Aleksandar Vučić u svoju prvu zvaničnu posetu otišao baš u
Sarajevo.Čime je Dodiku, koji je zbog toga verovatno grizao nokte,
poslata veoma jasna poruka. Pošto je, dakle, evidentno da predsednik
RS-a gubi pozicije u Beogradu, logično je da zaštitu potraži na
drugom mestu. Koje je to mesto?Moskva, koja, podrazumeva se, u celoj
igri ima svoj interes.Naime, preko Dodika, Rusija dobija ne samo
prostor za investicije nego i značajno političko uporište. U praksi,
to bi moglo da izgleda ovako: ok, investiraćemo u rafineriju Brod;
istovremeno, Dodik će po svim važnim političkim pitanjima morati da
preuzme ulogu ruskog blokatora u BiH. Što, siguran sam, Dodiku ne
pada teško, budući da je reč o poslednjem Mohikancu destilisanog
nacionalizma koji Beogradu očito više nije potreban.
DANI: Šta je potrebno Beogradu?
JAKŠIĆ: Prvo, Srbija je, kao što znate,
svojevremeno prihvatila nebulozni koncept vojne neutralnosti, što je
pre svega dokaz elementarnog nepoznavanja međunarodnog prava. Naime,
da biste postali neutralna zemlja, tu neutralnost moraju drugi da
potvrde. Svet garantuje da su Švedska ili Švajcarska neutralne; ko
to garantuje Srbiji? Skupštinska deklaracija?! Nemojte, molim vas…
Sa druge strane, odbijanjem da svoju spoljnu politiku usaglasi sa
politikom EU, Beograd sebe dovodi u prilično konfliktnu, ali i
komičnu situaciju: iako uporno ponavlja da nikada neće priznati
nezavisnost Kosova, kada je o Krimu reč, ne usuđuje se da upotrebi
ni približno istu preciznost i oštrinu. Zašto to ne čini?Pa, da se
ne bi zamerila Rusiji.Takva pozicija Beograda će, bojim se,
postajati sve neodrživija kako se bude zaoštravala kriza u Ukrajini.
Sa druge strane, stvar sa nedostatkom hrabrosti
malo je komplikovanija nego što se to na prvi pogled čini.
DANI: U kom smislu komplikovanija?
JAKŠIĆ: U smislu da bi se u njoj moglo pronaći
mnogo različitih "začina". Jedan od njih su pomenute pretnje i sve
otvoreniji pritisci Moskve koji se, kažem, uporno prećutkuju.
Istovremeno, pitam se da li zaista ovde više iko veruje u to da
Zapad skrštenih ruku posmatra kolebljivost i strah Beograda i da sve
poruke koje odavde stižu uredno ne dešifruje.
DANI: Ako se vratimo na temu političkog sitema u
Rusiji, na progone, hapšenja i ubistva političkih protivnika, imaju
li države Balkana koje su na pomenutoj "liniji vatre" razloga za
strah?
JAKŠIĆ: Imaju, naravno. Uprkos svemu, niko na
Zapadu sa sigurnošću ne može da kaže dokle je Putin spreman da ide i
da li će se u jednom momentu usuditi da pritisne ono "crveno dugme".
Zato je svaki eventualni ulazak bilo koje balkanske države koja nema
jasnu izlaznu strategiju u tu vrstu sukoba sa Kremljom prilično
neozbiljno. Uostalom, ko vam garantuje da, u smislu opomene, ruski
predsednik neće biti spreman na to da, recimo, organizuje diverziju
u Podgorici ili u Beogradu? Niko! U tom smislu, ako vodite ozbiljnu
i doslednu politiku, mnogo je sigurnije da takav eventualni potez
Kremlja dočekate u društvu koje će na to biti spremno i koje će vas,
kao predsednika države ili premijera, zaštititi. Takvo društvo vaš
je najsigurniji saveznik.Istovremeno, svako obmanjivanje građana i
prećutkivanje dovodi vas u veoma opasnu situaciju. Uzgred, ne
verujem da će, uprkos svemu, Moskva biti u stanju da spreči ili
zaustavi proces evrointegracija Srbije; ali će učiniće sve kako bi
je sprečila u približavanju NATO-u.
DANI: Šta je to sve?
JAKŠIĆ: Repertoar Vladimira Vladimiroviča Putina
je, videli smo, veoma širok i mogao bi biti veoma opasan.
DANI: Znači li to da bi Crna Gora, kao jedini
ozbiljan kandidat u regionu za članstvo u NATO-u, mogla biti prva na
udaru?
JAKŠIĆ: Bojim se da znači.
|
