|
DANI: Istovremeno, srpski šef diplomatije poručio
je da ulazak Kosova u OEBS "ne dolazi u obzir".
BISERKO: Reč je o nastavku politike koju je u
Srbiji provodila vlada Borisa Tadića, čiji je ministar inostranih
poslova Vuk Jeremić tokom svog mandata činio sve kako bi sprečio
šire međunarodno priznanje Kosova i eventualno učlanjenje te države
u međunarodne institucije. Izjava koju ste citirali bila je inače
replika ministra Dačića na sugestiju američkog ambasadora da je
vreme da Kosovo postane član OEBS-a. Podsećajući na činjenicu da se
ta vrsta odluke donosi konsenzusom svih pedeset i sedam zemalja
članica, Dačić je na ovaj način u stvari najavio kako će Beograd
glasati u slučaju da se takav predlog stavi na dnevni red.
DANI: Kako bi u tom slučaju glasala Rusija, šta
mislite?
BISERKO: Nisam sigurna, budući da je reč o državi
koja je Krim otela Ukrajini i koja, kao velika sila, vodi računa
isključivo o sopstvenim interesima. Ali, ako se na trenutak vratimo
problemu Kosova i insistiranju Ivice Dačića i premijera Aleksandra
Vučića na tome da su do sada učinili mnogo toga kako bi se odnosi
Beograda i Prištine normalizovali, logično pitanje je - kakav
rezultat možemo očekivati u februaru, nakon nove runde pregovora dve
vlade. Smemo li se nadati da bi tokom srpskog predsedavanja OEBS-om
mogli biti otklonjeni zastoji u provođenju Briselskog sporazuma,
budući da Beograd i dalje odbija da organizuje predviđenu i već
dogovorenu zajednicu srpskih opština?
DANI: Zašto Beograd to odbija?
BISERKO: Zato što bi, realno, Srbi na Kosovu na
taj način prihvatili status manjine. Ovakvom rešenju oštro se
suprotstavlja ne samo ceo desni, konzervativni srpski politički i
kulturni blok, nego i prilično marginalizovani predsednik Tomislav
Nikolić koji, najavom nekakve nove kosovske platforme, zadaje
ozbiljne probleme nedovoljno odlučnoj vladi premijera Aleksandra
Vučića. Istovremeno, pričom o Kosovu, Nikolić pokušava da ojača
sopstvenu poziciju i da se, eventualnim dolaskom na čelo takozvanih
patriotskih i anti-EU snaga u Srbiji koje uživaju otvorenu podršku
Moskve, nametne kao važan faktor nacionalne kohezije.
DANI: Da li je izjava ministra Dačića o tome da će
Srbija glasati protiv eventualnog učlanjenja Kosova u OEBS u
suprotnosti sa sporazumom kojim se Beograd obavezao da neće ometati
učlanjenje Kosova u međunarodne institucije?
BISERKO: Naravno da jeste. Doduše, to je i
logično, budući da je, ponavljam, reč o zemlji sa nedefinisanom,
gotovo šizofrenom spoljnom politikom koja je s jedne strane usmerena
ka članstvu EU, dok sa druge uporno odbija da sopstvenu spoljnu
politiku uskladi sa Briselom. U kontekstu predsedavanja OEBS-om, reč
je o više nego ozbiljnom problemu. Tim pre što imam utisak da je
upravo ta činjenica u nekom smislu Srbiji dala krila.
DANI: U kom smislu?
BISERKO: Na prilično neobjašnjiv i u realnosti
neutemeljen način, Srbija se, rekla bih, sve više identifikuje sa
bivšom Jugoslavijom i sa onim šta je SFRJ na međunarodnoj sceni
značila u vreme dok se na njenom čelu nalazio Josip Broz Tito.
Srpska politika kao da odbija da shvati da je Titova Jugoslavija, za
razliku od današnje Srbije, imala značajno mesto u međunarodnim
odnosima, važnu ulogu u OEBS-u, ondašnjem KEPS-u, ali i u
Ujedinjenim nacijama i drugim svetskim organizacijama, i to, pored
ostalog, zahvaljujući i činjenici da se, tokom Drugog svetskog rata,
borila na strani velike svetske antifašističke pobedničke koalicije.
Za nas je bolje da i ne govorimo o tome kakav je status Srbija imala
i kakav status ima zahvaljujući osvajačkim ratovima koje je vodila
devedesetih godina prošloga veka.
DANI: Da, ta se "sitnica" zaista zaboravlja.
BISERKO: U Srbiji se niko, čak ni Slobodan
Milošević, odavno ne pominje u kontekstu odgovornosti za ratnu
politiku devedesetih. Sudeći po tom opšteprihvaćenom društvenom
stavu, ispade da rata u kome je Beograd bio glavni vinovnik,
uzročnik i glavni faktor nikada nije ni bilo. A ako nije bilo rata,
nije bilo ni vojnih, policijskih, paravojnih, parapolicijskih
formacija; nije bilo zločina, etničkog čišćenja, genocida; rečju,
nije bilo - ničega! Ništa se nije dogodilo, te je u takvoj situaciji
izlišno postavljati pitanje bilo čije odgovornosti. E, upravo je to
cilj.
DANI: Čiji?
BISERKO: Političkih, kulturnih i društvenih
struktura koje nameću amneziju o kojoj govorim i koje na taj način u
drugi plan stavljaju sve ono što bi za srpsko društvo bilo
otrežnjujuće i što bi mu omogućilo da konačno krene napred. Naravno,
mislim na uvid u vlastitu ulogu u rušenju Jugoslavije. Kada bi
Srbija imala iole odgovorniju političku elitu, ovo bi mogla biti
prilika za jasno distanciranje od ratne politike devedesetih.
DANI: Kakvo jasno distanciranje?! Vidjeli ste kako
je prošle nedelje premijer Vučić reagovao kada ga je u Gračanici
kosovski novinar pitao hoće li se Srbija izviniti Prištini zbog
zločina srpskih snaga devedesetih. "Dajte neko ozbiljno pitanje!" –
odgovorio je premijer. A prije samo nekoliko godina, o tim
"neozbiljnim pitanjima" – mislim na ubistva albanskih civila, na
leševe koji su prevoženi u hladnjačama i bacani u masovne grobnice
širom Srbije - svjedočio je direktni učesnik tih zločina, haški
optuženik general Rodoljub Đorđević. Kao što ste rekli, to danas ne
ignoriše samo premijer Vučić; ignoriše i dio onih institucija,
medija i građana koji su se devedesetih suprotstavljali politici
zločina i etničkog čišćenja.
BISERKO: To je tačno. Doduše, ni prethodne vlasti,
strukture od 5. oktobra 2000. do danas, nikada suštinski nisu
pokazale spremnost da društvu otvore realnu perspektivu, da ga suoče
ne samo sa prošlošću nego i sa stvarnošću i realnošću sveta u kome
žive. Bajke o Beogradu na vodi, o arapskim i kineskim investitorima
koji jedva čekaju da svoje milijarde ulože u Srbiju dodatno
podgrevaju frustraciju srpskog društva koje se, poniženo izgubljenim
ratovima, višedecenijskom izolovanošću i opštom bedom i dalje nada
da bi možda neki takav veliki projekt o kome govori Aleksandar Vučić
mogao konačno ispraviti "istorijsku nepravdu" koja je počinjena
srpskom narodu. Upravo je to jedan od najvažnijih pokazatelja
suštinske nespremnosti srpskog društva da se reformiše, da prihvati
drugačiji vrednosni sistem koji bi mu pomogao da se distancira od
svoje teške i traumatične prošlosti. Iako predsedavajuća OEBS-a,
nažalost, Srbija danas nema bilo kakav moralni kredit da Evropi
prenese vlastito iskustvo iz koga bi ta ista Evropa eventualno mogla
da izvuče neke važne lekcije. A upravo bi iskustvo Srbije i zemalja
bivše SFRJ u ovom momentu EU, Rusiji i Ukrajini moglo biti od
izuzetne važnosti.
Kada je reč o odgovoru premijera Vučića kosovskom
novinaru… Vučić ponavlja kako se promenio, kako nije isti kakav je
bio devedesetih, ali samo pod uslovom da oni koji to slušaju ne
pominju devedesete, da ne govore o tome šta su srpska politika,
srpska vojska, policija, akademija, crkva, Vojislav Šešelj, Tomislav
Nikolić, Aleksandar Vučić činili po bivšoj Jugoslaviji.
DANI: Ili pod uslovom da premijera Vučića niko ne
podsjeća na to da je, uoči Srebrenice, u Skupštini izgovorio
prijetnju: Stotinu muslimana za jednog Srbina!
BISERKO: Pa, i ne podsećaju ga. Zbog iste nečiste
savesti, zbog odgovornosti za sve ono što se događalo devedesetih,
ogromna većina građana danas o tome ćuti. I njima odgovara da se
tema "mračne prošlosti" zaboravi. Zato je pitanje koje je postavio
novinar u Gračanici - "neozbiljno". Pojedinci koji su spremni da o
tome nešto kažu u medijskom i u svakom drugom smislu marginalizovani
su, što političkoj eliti daje za pravo da se ponaša kao da nedavna
prošlost ne postoji. Uostalom, podsećam vas na to da je vlast u
Srbiji Vučić osvojio ne na priči o prošlosti i suočavanju sa njom,
nego na kampanji protiv tajkuna, na navodnoj borbi protiv kriminala
i korupcije. Istovremeno, paralelno sa tim procesom, premijer je
postepeno preuzimao sve poluge moći u svoje ruke, dodatno
devastirajući i urušavajući i onako već urušene institucije. Na
kraju, kao logična posledica tih procesa, u Srbiji je formirana nova
moćna tajkunska klasa bliska premijeru Vučiću i novim centrima moći.
Korupcija cveta i upravo to su razlozi zbog kojih
danas imamo zastoj u približavanju Srbije EU.
DANI: Šta konkretno? Zbog čega Srbija, uprkos
najavama, protekle godine nije otvorila nijedno poglavlje niti
počela pregovore sa EU?
BISERKO: Problem Vučićeve vlade je to što na
unutrašnjem planu nije ostvarila gotovo ništa od onog što je
obećala. Nema pravne države, mediji su pod gvozdenom kontrolom,
izostala je ozbiljna borba protiv korupcije i kriminala… Za neuspeh
u otvaranju pregovora sa EU beogradska vlast sada pokušava da nađe
opravdanje u činjenici da se čekalo sa konstituisanjem organa vlasti
u Prištini, što ne pije vodu. Jer, da je htela napred, Vučićeva
vlada mogla je da radi na provođenju onog dela Briselskog sporazuma
koji zavisi isključivo od Beograda. A videli smo da to nije činila.
Sa druge strane, ako govorimo o neuspehu pregovora
sa EU, moramo uzeti u obzir nešto što je objektivna činjenica: u
srpskom društvu postoji ozbiljan otpor reformama, za koje, uzgred,
sve i da i želi da ih provede, Vučić nema kompetentne ljude.
Ministar pravde, recimo, gotovo pet meseci nije u stanju da reši
problem sa advokatima, zbog čega je pravni sistem zemlje doslovno u
blokadi. Ili ministar obrazovanja koji se mesecima muči sa
prosvetarima. Zbog problema o kojima govorim i frustracija izazvanih
neuspesima vlade na gotovo svim poljima, Vučić i naprednjaci čine
ono što su činili devedesetih.
DANI: Radikalizuju javni prostor, svađaju se sa
novinarima, sa zapadnim diplomatama, sa zvaničnicima EU?
BISERKO: Naravno. U trenutku dok predsedava
OEBS-om, čini se da je Srbija ponovo u ratu sa svima. Sa druge
strane, jasno je da radikalizacija o kojoj govorimo ide u prilog
upravo onom političkom bloku koji se protivi ulasku Srbije u EU, za
šta se inače premijer Vučić deklarativno zalaže. Govorim o
Demokratskoj stranci Srbije, o Dverima, Crkvi, predsedniku Nikoliću,
desničarskim organizacijama koje premijer možda i nesvesno snaži
porukama da Evropa želi da ga sruši. Ovih dana čujem kako je Sandu
Rašković Ivić u politički život vratio Aleksandar Vučić. Da, možda i
jeste, ali šta to znači?! Pa, zar Boris Tadić nije napravio stranku
Tomislavu Nikoliću i Aleksandru Vučiću koja ga je kasnije pobedila?
Hoću da kažem da ta vrsta argumenata ne predstavlja garanciju da
konzervativni blok jednoga dana neće nadjačati i pobediti Vučića
koji im, svađajući se sa EU, itekako pomaže.
DANI: Čini li vam se da te svađe i oštre riječi
premijera Vučića na račun evropskih zvaničnika ostaju bez odjeka u
Briselu?
BISERKO: Osnovni problem je u tome što Srbija
trenutno nema opoziciju.
DANI: Izuzev predsjednika Tomislava Nikolića?
BISERKO: Nikolić predstavlja desnu, konzervativnu
opoziciju. Sa druge strane, Vučić nema pravu demokratsku,
civilizovanu i proevropsku opoziciju kojoj bi, očekujući od nje da
zauzme odgovarajuće mesto, Brisel eventualno mogao da se okrene. U
tom smislu, kakav je da je, sa podrškom koju ima, Vučić je u ovom
momentu garant da će na Kosovu biti provedeno ono što je Beograd
potpisao i obećao. Mislim pre svega na Briselski sporazum za koji je
EU najviše zainteresovana.
DANI: Znači li to da države nastale raspadom SFRJ
koje još uvijek nisu članice EU nemaju šta da očekuju od srpskog
predsjedavanja OEBS-om? Može li Srbija i kako pomoći nekoj od tih
zemalja?
BISERKO: Ta bi činjenica mogla da bude značajna
ukoliko bi se Ivica Dačić zaista držao jednog od svojih
proklamovanih prioriteta, a to je tešnja regionalna saradnja. Pre
svega, to bi moglo da bude značajno u bezbednosnom smislu, u smislu
prevazilaženja problema nastalih devedesetih, ali i u smislu slobode
izražavanja na kojoj je, nažalost, Srbija pala na ispitu. Jer, ako
je tokom poslednje dve i po godine situacija postala do te mere
zaoštrena da svako onaj ko izrekne bilo kakvu kritiku na račun
premijera Vučića bude izložen baražnoj paljbi kontrolisanih medija,
a da predsednik vlade novinare, predstavnike nevladinih organizacija
i evropske diplomate bez pardona naziva lažovima, stranim
plaćenicima, agentima, neprijateljima i slično, šta je to ako ne
drastično pogoršanje slobode govora i izražavanja? Verujem da se i
društva regiona suočavaju sa manje-više sličnim problemima, što bi,
da je situacija drugačija, mogla biti tačka oko koje se mogao
pokrenut regionalni dijalog u smislu rešavanja nagomilanih
unutrašnjih konflikata. Ovako...
DANI: Šta je sa Bosnom i Hercegovinom? Može li
predsjedavanje Srbije OEBS-om biti šansa za BiH?
BISERKO: Odnos Srbije prema BiH je konstanta i na
tu činjenicu nikada presudno nije uticalo niti utiče lični odnos
predstavnika ovdašnje vlasti sa vladom u Banjaluci.
DANI: Kako nije?
BISERKO: Nije. Reč je o odavno utvrđenom državnom
projektu u koji su ugrađene sve elite: i one na vlasti i one u
opoziciji i većina društva. U tom smislu, nevažno je da li je u
Srbiji na vlasti Slobodan Milošević, Boris Tadić, Vojislav Koštunica
ili Aleksandar Vučić; važno je da se radi na pokušaju ostvarenja
onog državnog projekta koji je svojevremeno najbolje definisao
Dobrica Ćosić, rekavši da je Republika Srpska jedini pravi ratni
plen koji je Srbija dobila iz ratova devedesetih. Poslednjih nešto
duže od pola veka, ta strategija "otvorenih pitanja" u regionu delom
je bazirana na istorijskom stradanju Srba u logoru Jasenovac i na
ulozi žrtve koju srpska politička i intelektualna elita svesno
projektuje kao tačku mobiliziranja protiv ostalih jugoslovenskih
naroda. U skladu sa na taj način definisanim "ratnim plenom" kako
je, ponavljam, deo Bosne i Hercegovine nazvao Dobrica Ćosić, ali i
sa ostalim takozvanim otvorenim pitanjima, Beograd je uvek dosledno
usmeravao svoju državnu politiku. I od toga neće tako lako odustati.
Uostalom, zar svaka vlada nakon 5. oktobra 2000. nije pokušavala da
na svoj način i mirnim putem završi projekat koji je režim Slobodana
Miloševića probao da reši ratom? U tom smislu, demokratska vlast
samo je zamenila metod; projekat i krajnji cilj ostali su
nepromenjeni. Drugim rečima, za razliku od Miloševića koji je Bosnu
i Hercegovinu pokušao da podeli ratom, genocidom, etničkim
čišćenjem, ovi koji su došli nakon njega tu istu politiku nastojali
su da provedu diplomatskim sredstvima.
DANI: Kako?
BISERKO: Tako što su se, čekajući pogodan momenat,
trudile da ratom "osvojene teritorije" legitimišu na miran način.
Cela struktura o kojoj govorim i dalje duboko veruje da je BiH
privremeno rešenje i zato igraju na Milorada Dodika, koga jednoga
dana planiraju da upotrebe kao izvođača prljavih poslova. Iako su od
ratova prošle gotovo dve decenije, beogradski nacionalistički
krugovi za sada su jedino pustili Hrvatsku.
DANI: A Crnu Goru?
BISERKO: Kao i Bosna i Hercegovina, Crna Gora je i
dalje legitimna meta srpskih nacionalista. Zato bi bilo veoma važno
da Crna Gora do kraja 2015. zaista bude pozvana u članstvo u NATO.
Kao što bi bilo dobro da međunarodna zajednica, kada je reč o BiH,
ne napravi grešku kao mnogo puta do sada.
DANI: Kakvu grešku?
BISERKO: Međunarodna zajednica po pravilu sebi
dozvoli da je u prvih godinu ili dve svaka nova vlast u Beogradu
zavara svojim deklarativnim odnosom distance prema vlasti u
Banjaluci, pa joj neretko promiče naknadno međusobno zbližavanje
koje se po pravilu veoma loše završi. Krajnji cilj tog zbližavanja
je, kažem, izdvajanje RS-a iz BiH. Zato je pitanje Bosne i
Hercegovine test ne smo EU nego i OEBS-a i ostalih međunarodnih
institucija i organizacija. Tim pre što će, htela - ne htela, Evropa
na kraju morati da se vrati na BiH, budući da će na taj način dati
odgovor na ključno pitanje: kakva društva želi u EU. |
