|
"Sa druge strane, oni koji insistiraju na sudskom
postupku veoma dobro znaju da bi, u slučaju pokretanja klasičnog
procesa rehabilitacije, moralo biti postavljeno viktimološko pitanje
sa sve priloženim dokumentima koja ozbiljno svedoče o odgovornosti
četnika u Drugom svetskom ratu; naravno, taj proces nikada ne bi
mogao biti dobijen. Upravo zato se
ide na formalnopravnu definiciju Mihailovićeve krivice, na osnovu
koje bi se zatim izvršila i opšta rehabilitacija i Draže Mihailovića
i celog četničkog pokreta."
DANI: Spomenuli ste mirnodopske uslove...
PRPA: Ako analizirate sudske postupke vođene nakon Drugog svetskog
rata u proceduralnom i formalnopravnom smislu, danas biste s lakoćom
mogli osporiti i sam nirnberški proces. Što, naravno, nipošto ne
znači da svi osuđeni nisu krivi. Sa druge strane, tokom nirnberškog
procesa je, u smislu pravne definicije, prvi put u istoriji grupa
ljudi optužena i osuđena za metafizičku kategoriju, za - zlo. Ako
pogledate slična suđenja u Francuskoj, videćete da je, posle Drugog
svetskog rata, kod njih doneseno više od 12.000 smrtnih političkih
presuda za kolaboraciju, od čega je izvršeno njih oko 7.500. Znači
li to da je reč o prekim sudovima? Da, znači, i?!
DANI: Šta hoćete da kažete?
PRPA: Hoću da kažem da ratno i mirnodopsko pravo nisu dva ista
prava. Naročito ne ako uzmemo u obzir činjenicu da je, kao rat
protiv čoveka i čovečnosti, Drugi svetski rat zapravo bio fenomen
nezabeležen u dotadašnjoj ljudskoj istoriji. Monstruoznost
počinjenih zločina, naročito holokausta, dovela je do toga da su,
pokušavajući da ih definišu, pravnici, kao pravnu kategoriju,
krenuli da koriste biblijske pojmove i relegijsku metafiziku. U tom
smislu, licemerno je danas pozivati se na formalnopravne manjkavosti
sudskog procesa iz 1946. godine, vođenog protiv Dragoljuba
Mihailovića.
DANI: Do 2015. ne samo istoričari nego i građani jugoslovenskih
zemalja bili su u prilici da se upoznaju sa brojnim dokumentima i
dokazima četničkih zločina, kao i njihovim savezništvom sa
nacistima. Zašto se onda i dalje traži rehabilitacija Draže
Mihailovića?
PRPA: Posle pada Berlinskog zida, nemački i francuski istoričari
započeli su polemiku o tome jesu li nacionalsocijalizam i komunizam
isti oblik totalitarizma. Francuzi su tvrdili da se ta dva
totalitarizma, koja su nesumnjivo karakterisali obračuni sa
političkim neistomišljenicima, ipak ne mogu izjednačiti, budući da
počivaju na različitim ideološkim matricama. Braneći tezu o dva
jednaka totalitarizma u "stoleću zlih", kako je XX vek nazvala Agnes
Heller, Evropa je na kraju ipak pristala na to da se između
nacionalsocijalizma i komunizma stavi znak jednakosti. Sličan proces
imate i kod nas, gde su i partizani, baš kao i četnici, odjednom
postali zločinci. Kada uđete u tu vrstu izjednačavanja krivice i
odgovornosti dve strane i njenih aktera, dolazite do zaključka da su
svi žrtve. Ne, nisu! Antifašisti i civili su žrtve; oni koji su ih
ubijali su zločinci. Tu nema i niti može biti znaka jednakosti. Sa
druge strane, ako u obzir uzmete priče o tome da su komunisti
srušili SFRJ...
DANI: U zločine i zvjerstva odavde se, koliko se sjećam, išlo
uglavnom sa četničkim obilježjima i četničkom ideologijom.
PRPA: To nije sporno. Međutim, činjenica je da komunisti, iako ni
idejno ni stvarno nisu tvorci Jugoslavije, jesu njeni rušitelji. Tim
pre što je ondašnje jugoslavensko rukovodstvo suštinski počelo da
osporava ono što je bio osnov i temelj druge Jugoslavije:
antifašizam i bratstvo-jedinstvo. Jasno je da je jugoslavenska
država mogla postojati isključivo i jedino na principu tolerancije:
svi su jednaki, bez obzira na brojnost; svi su ravnopravni, bez
obzira na to kojem narodu, veri ili religiji pripadali. E, sada,
uprkos činjenici da su i Slobodan Milošević i Franjo Tuđman imali
nesporan komunistički background, da bi srušili zemlju kakva je bila
Jugoslavija, morali su da se posluže drugom ideologijom, ideologijom
četništva i ustaštva iz Drugog svetskog rata. Uvodeći govor mržnje,
uveli su fašizam. Jer, kako drugačije da ubijete čoveka samo zato
što je različite vere ili nacije? Opravdanje takve genocidne
politike - za koju je, uzgred, profesorka Smilja Avramov ovih dana
odlikovana od predsednika Tomislava Nikolića - nađeno je u datim
ideološkim matricama.
DANI: Rehabilitacijom Draže Mihailovića rehabilituju se ratovi i
zločini počinjeni tokom agresorskih ratova devedesetih?
PRPA: Naravno. Kao i samih njihovih aktera. Nijedan rat ne možete
početi bez saveza elita, o čemu je, objašnjavajući uspon Adolfa
Hitlera, šezdesetih godina XX veka govorio i nemački istoričar Fric
Fišer. U tom smislu, teško da biste samo kao komunisti mogli da
srušite Jugoslaviju; u tome im je, nesporno, bila neophodna i pomoć
elita: od SANU i SPC-a, do Udruženja književnika, intelektualaca,
četnika... Svi oni su omogućili da Slobodan Milošević povede onako
krvav rat.
DANI: U Srbiji je prije nekoliko godina donesen Zakon o
izjednačavanju partizanskog i ravnogorskog pokreta, koji je potpisao
tadašnji predsjednik Boris Tadić. Da li je to predstavljalo
političku rehabilitaciju četnika i četništva?
PRPA: Jeste... Znate, zaista je lepo to što su četnici deklarativno
bili antifašisti; međutim, istorijske činjenice govore nešto sasvim
drugo: na čelu sa Dražom Mihailovićem, ta se vojska borila na strani
Nemaca i Italijana. Četnička ideologija je ideologija etničkog
čišćenja i tu nema spora. Budući da je od tog istorijskog fakta
teško pobeći, donošenjem ovog zakona Srbija je zapravo pokušala da,
u političkom smislu, kvislinge izjednači sa partizanima i
antifašistima.
DANI: Ako već imamo političku, moguće i sudsku rehabilitaciji, šta
je sa istorijskom rehabilitacijom četnika? Je li ona isključena?
PRPA: Prvo, sudska odluka kojom bi se rehabilitovao Draža Mihailović
povlači i određene posledice. Naime, u slučaju da, kao istoričarka,
na osnovu konkretnih istorijskih fakta krenem da tvrdim da je Draža
Mihailović fašista i kolaboracionista, da li to znači da će,
pozivajući se na sudsku odluku, neko moći da me tuži? Hoću da kažem
da se eventualnom sudskom rehabilitacijom nasilno ukida akademska i
naučna sloboda interpretacije istorijskih činjenica. A ta istorija
se, hteli - ne hteli, naprosto dogodila. I nju ne možete promeniti
naknadnim ni sudskim ni političkim odlukama. Koje su, u konkretnom
slučaju, puko falsifikovanje istorije.
DANI: Kako se onda na tim sudskim procesima kao svjedoci pojavljuju
i Vaše kolege istoričari?
PRPA: Nažalost, ti su ljudi pozvani ili unajmljeni da svedoče, iako
svoja stajališta prethodno nisu potvrdili u akademskoj zajednici. Da
biste u nauci postali nosilac istine, morate se verifikovati u
naučnoj zajednici kojoj pripadate. Što, kažem, niko od onih koji
danas učestvuju u rehabilitaciji Draže Mihailovića nije učinio. Ovde
se vraćamo na priču o devedesetima, o odgovornosti elita za rat i za
zločine počinjene na prostoru SFRJ; na činjenicu da su pojedini
ugledni istoričari opravdavali ratove devedesetih. Evo, zar Milorad
Ekmečić, iako jugoslavenski istoričar velikog kalibra, nije postao
ideolog Miloševićeve ratne politike? Ili Vasilije Krestić koji je
govorio o "genocidnoj prirodi Hrvata". Pravdajući rat, ti ljudi su
funkciju istoričara sveli na nemesis. Na ovaj način otvoren je put
ka konačnom završetku upravo onih procesa koji su ostali nedovršeni
tokom Drugog svetskog rata. Mislim na etnička čišćenja, genocide,
masovne zločine i slično.
DANI: Pretpostavljam da Vas ne iznenađuje to da je zastupnik
predlagača u procesu za rehabilitaciju Draže Mihailovića Oliver
Antić, savjetnik predsjednika Tomislava Nikolića?
PRPA: Kako bi me iznenadilo, budući da znam da je predsednik Srbije
zvanični četnički vojvoda?! Koji ne samo da se te titule nikada nije
odrekao nego je očito i veoma ponosan na tu svoju ideološko-vojnu
definiciju... Nažalost, u Srbiji vlada opšti galimatijas kada je reč
o definisanju prava i pravde, istine i laži, moralnog i nemoralnog,
istorijske istine i istorijskog falsifikata. Zato niko i ne
postavlja pitanje - šta podatak koji navodite znači za ovo društvo.
Jer, privatno, Tomislav Nikolić može da voli četnike koliko hoće;
međutim, kao predsednik svih građana na tako nešto nema pravo. Iako
se na taj način ponaša. Uostalom, videli ste šta se dogodilo na
prošlogodišnjoj paradi održanoj povodom obeležavanja sedamdeset
godina od oslobođenja Beograda, na kojoj je predsednik Nikolić
izbegao da pomene vrhovnog komandanta jugoslavenske partizanske
oslobodilačke vojske Josipa Broza Tita. Umesto njega, jugoslovenske
partizane pomenuo je ruski predsednik Vladimir Putin. Jasno i
glasno. Izgleda da Tomislav Nikolić još nije naučio da je
antifašizam natpolitička, nadnacionalna i nadideološka kategorija.
Da je drugačije, Staljin, Čerčil i Ruzvelt nikada ne bi mogli da
sednu i dogovore se o bilo čemu. Antifašizam je i borba za čoveka i
za čovečanstvo, što takođe ne razumeju ni predsednik Srbije ni
njegovi savetnici.
DANI: Sa druge strane, kao što sam već rekla, proces rehabilitacije
Draže Mihailovića ipak nije započet juče ili tokom trajanja mandata
ove Vlade; započet je u vrijeme vlasti Borisa Tadića.
PRPA: To je tačno. Na tome je, sećate se, najviše insistirao
Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde i visoki
funkcioner Demokratske stranke. Ipak, Boris Tadić je rekao da je
rehabilitacija Draže Mihailovića najveća politička greška u njegovom
predsedničkom mandatu.
DANI: Kada je to rekao? Tek kada je 2012. izgubio predsjedničke
izbore. Do tada se živ nije čuo.
PRPA: Ne bih da branim Tadića, ali moram da kažem da sam ga čula
kada je, nakon što je izgubio izbore - tu imate pravo - u jednoj
televizijskoj emisiji priznao da mu je rehabilitacija Draže
Mihailovića najveća politička greška. Zašto ju je učinio? To bismo
možda mogli da pitamo Srđana Šapera. On voli te stvari. Reč je,
dakle, o izmišljenim marketinškim kampanjama u kojima neko sebe
pokušava da definiše kao univerzalnu političku kategoriju. "Dobro
jutro, čaršijo, na sve četiri strane" može biti nečija politička
definicija, ali moramo se složiti da toj definiciji nedostaje -
čast. Jer, ma koliko se trudili, ne možete istovremeno biti i
fašista i antifašista. Iako, inače, izbegavam, ovom prilikom
citiraću Robespijera: nema slobode za neprijatelje slobode! U
"Mariju i mađioničaru" Tomas Man kaže da za nacizam postoji samo
jedno rešenje, a to je - metak. Hoću da kažem da ako pripadate
vrednostima zapadne civilizacije, morate biti svesni da antifašizam
nije relativna, već jasna kategorija na kojoj počiva celokupni
etički sistem koji nazivamo humanizmom. Koji je, opet, jedna od
ključnih karakteristika Evrope modernog doba.
DANI: Dijeli li ova Vlada te vrijednosti? Govoreći o rehabilitaciji
Draže Mihailovića, premijer Aleksandar Vučić - koji se, vidjeli ste,
u jednom od svojih loše napisanih "sastava" referira i na Tomasa
Mana - kaže kako ne želi da se vraća u prošlost.
PRPA: Danas u Srbiji imate pojedince na vlasti za koje je najdalja
prošlost ono što se događalo poslednjih petnaest godina - od 2000.
do 2015. Kojoj političkoj opciji ti ljudi pripadaju? Onoj koja je
devedesetih pretila da će Hrvate klati zarđalim kašikama i da će
granice velike Srbije biti Karlovac - Karlobag - Ogulin -
Virovitica. Jesu li se ti ljudi ikada javno ogradili ili
distancirali od politike koju su zastupali devedesetih? Nisu,
naravno. Napustili su partiju Vojislava Šešelja ne rekavši šta misle
o ideologiji koja je do juče bila njihova. U tom smislu, preobrazba
koja se dogodila dvojici pripadnika Šešeljevih radikala - mislim na
Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića - mimikrijska je.
Tokom života, čovek čini različite gluposti. Posebno u mladosti,
koja tome i služi. Zašto onda imate problem da o tome što ste radili
nešto javno i kažete? Možda zbog toga što ste svesni da su
"gluposti" koje ste činili bile nečasne i da je neko zbog njih
stradao. Nije to konzumiranje marihuane koje javno priznaju gotovo
svi američki predsednici svesni da, osim možda sebi, na taj način
nisu naneli zlo bilo kome drugome. Eto, to bi mogao biti odgovor na
pitanje zašto se izbegava podsećanje na devedesete.
DANI: U svom posljednjem "krležijanskom" obračunu sa "njima",
premijer Vučić kaže kako ga, tim stalnim podsjećanjem na prošlost,
"cvrčci" - Zoran Đinđić govorio je o trutovima - usporavaju u
reformama. Osjećate li se prozvanom?
PRPA: Premijer očito ne razume da je, kada se već našao na takvoj
funkciji, neminovno vidljiv svaki njegov potez. To je princip
demokratije u kojoj uloga predsednika vlade nije da bude bilo kakav
mrav-mučenik, bilo kakav genije; njegova dužnost i uloga je da bude
puki servis građana. Koji onda ti isti građani imaju pravo da
kritikuju, da iznose primedbe na ponašanje, na govore ili poteze. U
ozbiljnim državama i demokratijama ta vrsta ocenjivanja ili kritike
ne sme biti razlog da vas onaj koji je u svojstvu servisa građana
automatski etiketira kao cvrčke, kao strane plaćenike, izdajnike ili
lažove. Građani su, kaže premijer, lenjivci koji, ako nemaju posao,
mogu da otvore firmu. Nemaju hleba? Neka jedu kolača! Koliko god ta
rečenica Marije Antoanete bila izmišljena, na osnovu nje je, ne
smemo zaboraviti, radila giljotina. Nijedan predstavnik servisa
građana ne sme, dakle, na taj način "ružiti narod; tim pre što je
narod suveren, ne vi kao premijer. Vrsta devijacije o kojoj govorim
karakteristična je za totalitarne sisteme i događa se onim
političarima koji državu identifikuju sa sobom. Država - to sam ja!
Ne, ti nisi država. Vlasnik ove države je narod - srpski seljaci i
građani koji su je stvorili. Ti si došao i otići ćeš. Oni su trajna
kategorija.
DANI: Budući da je premijer Vučić svojevremeno obećao da će, u
okviru svoje nadležnosti, pomoći da se konačno istraži slučaj
ubistva novinara Slavka Ćuruvije...
PRPA: I, šta je učinio? Ništa, naravno. Nemojte mi samo reći da je
pokušaj podizanja optužnice za ubistvo Slavka Ćuruvije još jedan u
nizu velikih uspeha Vučićeve Vlade. Jer svi znamo da je reč o
Potemkinovim selima. Uostalom, zar nije bilo logično da, pre
obećanja koje navodite, Vučić objasni kako to da je upravo on bio
ministar informisanja Srbije u vreme kada je Slavko ubijen? Ili da
se izvini zbog toga što je Slavka Ćuruviju i lično proganjao?
DANI: Kako proganjao?
PRPA: Kako?! Tako što mu je, kao ministar informisanja, više puta
pretio. Lično! Vučić se, videli ste, danas ironično izvinjava zbog
toga što do 2014. nije bilo uspešne istrage i suđenja za Slavkovo
ubistvo. Dobro, ali zašto toga nije bilo od aprila 1999, kada je
Slavko Ćuruvija likvidiran, do oktobra 2000? U to vreme su Vučićevi
i Dačićevi bili na vlasti... Valjalo bi se malo osvrnuti i na tu
prošlost, zar ne? Tim pre što ona nije stala 5. oktobra 2000. Nešto
je valjda postojalo i pre toga, u čemu je Aleksandar Vučič direktno
učestvovao. Da vidimo šta je on to radio u slučaju Ćuruvija. Šta?!
Da možda nije, kao ministar informisanja, podneo ostavku kada je
Slavko ubijen? Je li rekao - mea culpa? Negde sam grešio, red je da
snosim odgovornost. Ništa od toga, bože sačuvaj! Umesto prihvatanja
odgovornosti, Vučić je te 1999, u vreme NATO-intervencije na SRJ,
odlučio da preuzme ulogu o kojoj je očito oduvek sanjao: postao je
glavni cenzor kod koga su doslovno svi glavni urednici srpskih
medija svakodnevno odlazili kako bi dobili odobrenje šta smeju, a
šta ne da objave.
DANI: Slavko Ćuruvija od tadašnjeg ministra informisanja nije tražio
takvu dozvolu?
PRPA: Nije, naravno. Slavko Ćuruvija je obustavio štampanje svog
nedeljnika Evropljanin, dok je Dnevni telegraf nastavio da štampa u
Crnoj Gori. Iz koje su onda primerci novina ilegalnim putem
dopremani u Srbiju. Naprosto, Slavko Ćuruvija nije hteo da dopusti
da Aleksandar Vučić uređuje njegove novine. I bio je svestan
posledica. Istovremeno, sve urednike takozvanih nezavisnih medija u
Srbiji pozvao je da obustave štampanje novina.
"Ne možete ići kod Aleksandra Vučića, ratnog cenzora, da vam
odobrava šta ćete da objavljujete", rekao im je. "Ako sada na to
pristanete, budite sigurni da u Srbiji više neće biti slobodnog
novinarstva."
Naravno, nisu ga poslušali, sa njim se nisu solidarisali. Ubrzo, 11.
aprila 1999, Slavka Ćuruviju ubili su pripadnici DB-a Srbije. |
