 |
Beograd - U izveštaju o stanju ljudskih prava u
Srbiji za prošlu godinu, koji Helsinški odbor za ljudska prava
priprema, navodi se da je nastavljen trend ugrožavanja medijskih
sloboda "ubrzanim tempom", "što je uticalo i na gušenje javne debate
o bitnim društvenim, ekonomskim i političkim problemima i
procesima".
Izvršna direktorka Helsinškog odbora za ljudska
prava u Srbiji Izabela Kisić, smatra, međutim, da nedavna
konferencija OEBS o zaštiti bezbednosti i integriteta novinara, koju
je organizovala Srbija u svojstvu predsedavajućeg ovom međunarodnom
organizacijom, nagoveštava mogući zaokret u odnosu vlasti prema
medijima. Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji deo je
"paralelnog" OEBS koji čine više od 60 organizacija civilnog društva
iz zemalja članica ove organizacije.
* Na toj konferenciji ministri Dačić i Tasovac su
izjavili da su medijske slobode za Srbiju prioritet, obećali da će
zakoni o medijima biti sprovedeni, a premijer Vučić je primio
predstavnicu OEBS za medije Dunju Mijatović. Da li, obzirom na
dosadašnje iskustvo, verujete da će Srbija ispuniti ova obećanja?
|
|
- Dobro je da smo to čuli i da je konačno došlo do
susreta Vučić - Mijatović, a civilno društvo će stalno podsećati na
ta obećanja. Predstavnica OEBS za medije je hrabra i direktna i u
Beogradu je izrekla niz ozbiljnih poruka o tome šta je sloboda
medija, samo to izgleda nisu mnogi čuli. Ruganje novinarima u
Srbiji, međutim, nastavlja se. Premijer se i dalje ljuti zbog
novinarskih pitanja. U odnosu na sve ono što se dešava u poslednje
tri godine i izvornu radikalsku politiku SNS, teško je poverovati u
promene. Zanimljivo je da su prorežimski mediji - antievropski što
se ogleda po načinu na koji se bave temama ljudskih prava, sloboda,
ratnom prošlošću... A udarci su namenjeni proevropskim medijima i
novinarima.
* Ministar Tasovac je na pomenutoj konferenciji
OEBS poručio novinarima i medijima da se pogledaju u ogledalo.
Kolika je krivica novinara za stanje u medijima?
- To najmanje ima pravo da kaže neko iz vlade.
Ali, to jeste broj jedan pitanje za medijsku struku i civilno
društvo. Ne treba zaboraviti i da mediji imaju svoje partikularne
interese, tržišne i druge i da oni nisu uvek kompatibilni sa
interesima građana. Danas imamo i medijske tajkune i medijsku elitu.
Jedna od pozitivnih stvari u poslednjih godinu dana jeste, to što su
novinari i urednici ozbiljnih medija, na javnim forumima, počeli po
prvi put da govore o sopstvenoj odgovornosti. Ti glasovi su slabi,
ali dobijaju podršku kolega. Godinama se sva odgovornost prebacivala
na tabloide. Ono što je danas potrebno jeste da se profesionalni
obrazovani novinari sa stavom, spremni na pobunu unutar svojih
redakcija, da se konačno pobune i da se izbore za određene teme, da
im pristupe profesionalno i analitički. Da podvučem, potrebna je
pobuna unutar struke, otpor kontroli i diktatu i tu je ključ promena
na medijskoj sceni.
* Najčešće kvalifikacije za opis medijske scene su
cenzura i autocenzura. Da li su to jedini ili najbitniji problem?
- Prvo, reč je o vrlo sofisticiranim mehanizmima
kontrole, oni nisu ekskluzivni za lokalni kontekst. Takođe, radi se
o kršenju dva osnovna ljudska prava: ukida se pravo na informaciju,
s jedne i pravo na slobodu izražavanja, s druge strane. Imamo
simuliranje javne debate. Teme u većini naših medija su palanačke, a
živimo u tako burnom vremenu. Promene opet prolaze mimo nas, kao i
devedesetih. Mehanizmi kontrole, nisu vezani samo za medije, već se
uveliko primenjuju i u kulturi, društvu u celini. Recimo, napadi na
glumce zbog igranja, u, za vlast provokativnim predstavama ili
filmovima, otkazi umetnicima zbog socijalnog angažmana, već pokazuju
da se radi o ozbiljnom trendu ugrožavanja umetničkih sloboda a ne
nekakvim incidentima.
* Prošle godine su doneta tri medijska zakona koji
su u skladu sa medijskom strategijom iz 2011. godine i standardima
EU.: o javnom informisanju i medijima, o elektronskim medijima i o
javnim medijskim servisima. Da li će oni poboljšati medijsku scenu?
- Naši zakoni su kreirani uz veliku pomoć EU i
OEBS, uz ogromne unutrašnje otpore, iz Vlade i medija. To je najveća
zabluda da zakoni sami po sebi mogu da garantuju medijske slobode.
Čak i kada se dosledno primenjuju moraju da budu praćeni stvarnom
željom moćnih da "drže ruke dalje od medija". Zakoni, na primer, ne
rešavaju pitanje uticaja reklamnih agencija bliskih strankama na
vlasti. Niti će prestati zastrašivanje novinara. Sloboda medija u
tesnoj je vezi sa spremnošću da se prihvati pravo na drugačije
mišljenje, pravo na pobunu, kritiku... Zakoni su doneti u avgustu,
pa se i sam premijer, više puta ponašao suprotno duhu zakona. Jedna
od najvažnijih novina u zakonu o javnom informisanju jeste
finansiranje javnog interesa. I to je pitanje, šta je za ovu vladu
javni interes koji je naravno u zakonu široko definisan. Očigledno
je da pisanje o ratnim zločinima srpske strane nije interes za
vladu, ali rekla bih da jeste za građane Srbije i njihovu budućnost.
Privatizacija nije garant nezavisnosti
* Zalažete se za okončanje privatizacije medija.
Najavljena je prodaja brojnih lokalnih medija, beogradske TV Studio
B, Tanjuga... Privatizacija do sada nije donela puno dobrog
medijima?
- Privatizacija je neophodna, ali nije
garant nezavisnosti, što se pokazalo ne samo u našem slučaju, već u
mnogim istočnoevropskim zemljama. U surovim uslovima tržišta, ne
samo medijskog već i ukupnog, mali profesionalni mediji koji
garantuju medijski pluralizam, teško opstaju i to ih baca u ponor
komercijalizacije i prilagođavanja sadržaja glavnom trendu ili
nestaju sa scene. U procesu privatizacije, medije obično kupuju oni
koji su bliski vladajućoj stranci. S druge strane, primer nacionalne
TV Pink najbolje pokazuje kako se i u privatnim medijima, uređivački
koncept lako preko noći prilagodi novoj vlasti. U zemljama EU,
privatni konglomerati vladaju medijskom scenom, negde su to dva ili
tri koncerna, negde, kao u Italiji samo jedan. A nezavisni
intelektualci i novinari, koji su ranije u takvim situacijama
dominacije moćnih, pokretali novine, sele se u onlajn medije.
|
