|
Stvar je još čudnija, uzmemo li u obzir ko
predstavlja ova dva tima na istoj strani: Predrag Miki Manojlović,
koji svoju blistavu evropsku glumačku slavu nosi na sopstvenim
rukama, i Jeton Neziraj, neumorni dramatičar, smeli postavljač
najproblematičnijih pitanja, među kojima nije na poslednjem mestu
ono iz njegovog komada "Let iznad pozorišta Kosova": "Kakvo to govno
od države pravimo?", čovek koji svojom duhovitošću razara u
paramparčad banalnosti tzv. političke korektnosti i koji je, još pre
nekoliko godina, skovao ironični, dalekosežni izraz "đulijetizacija
albansko-srpske kulturne saradnje", koji, nažalost, obuhvata i sam
ovaj projekat... plemeniti, vispreni Jeton, autoru ovih redova
prirastao za srce. Gledalac namernik koji ima
vremena pre početka predstave u pola osam uveče da prošeta okolnim
ulicama, pokvašenim kišom, može kod Etnografskog muzeja da uoči još
jednu grupu uniformisanih policajaca u mirnom razgovoru sa još
manjom grupom, takođe uniformisanih, bradatih mladića okićenih
četničkim znamenjima, dok im se kokarde drmaju na glavi. I to je
sve. Veče je mirno i tiho. Nimalo buke ni oko čega.
Ali, nije bilo tako pretprošle noći, o kojoj mediji, koji inače kažu
da znaju sve, a naročito oni inficirani novinskom žuticom, ništa
nisu ni zucnuli, kad je, dakle, skoro do ponoći, iza zatvorenih
vrata, postavljano pitanje o biti ili ne biti ove premijere. Sporna
stvar se ticala političke semantike: kako da se nazove Kosovo u
zvaničnim predstavljanima ove predstave, odnosno, kako da se izbegne
naziv Republika Kosovo, na koji se srpska strana u potpisanim
ugovorima obavezala, a koji protivreči Ustavu Republike Srbije.
Ulogu medijatora odigrali su i ovog puta predstavnici Evropske
unije, i nađeno je solomonsko rešenje: nijedna državna teritorija
neće biti pomenuta. U hol Narodnog pozorišta, ovog
se puta ulazi uobičajeno, kroz glavni ulaz, bez nekih posebnih,
dopunskih kontrola. Dovoljno je samo da pokažete ulaznicu. One i
nisu bile u prodaji, valjda je to dovoljno. Dakle, situacija za ovu
poluilegalnu premijeru na visokom međudržavnom nivou, sasvim je
drukčija od one gromopucatelno najavljivane i tako i upriličene
premijere "Konstantina", u istom ovom pozorištu, za vreme koje je u
čitavom kvartu bio zaustavljen saobraćaj, policajci svuda načičkani
pod punom opremom, a u pozorište ulazilo se na sporedni ulaz i pod
rigoroznim pretresom. Jedno ime povezuje ove dve predstave, ime
kompozitora Vladimira Pejkovića. U obe, njegov je učinak podjednako
mlak. Na sceni Narodnog pozorišta, koju ovog puta
publika deli sa glumicama i glumcima, dve su ukrštene piste, u
obliku, dakle, Andrejinog krsta. Gledalište je podeljeno na dve
sučeljene strane. Ideja organizacije prostora pripada reditelju
Mikiju Manojloviću, a scenograf je Branko Hojnik. I
predstava počinje, počinje svađom između Srba i Albanaca,
Kapuletovih i Montekijevih. A sami taj početak obeležen je kobnom
greškom koju su počinili dramaturškinja Olga Dimitrijević i reditelj
predstave. Kod Šekspira svađaju se sluge dveju porodica, pa se i
pobiju da se u znatnoj meri i poubijaju. To je ironija velikog
meštra teatra i razumevanja sveta, cinizam jednog slepog sukoba, u
kojem se sluge međusobno pogubljuju zarad interesa svojih velmoža i
vlasnika, koji su njihovi istinski neprijatelji. To je onaj ključ
koji otključava vekovni problem i srpsko-albanskog sukoba, na koji
je, ravno pre sto i jednu godinu, ukazivao briljantni um Dimitrija
Tucovića, objašnjavajući da srpska vojska, sastavljena sve od
seljaka srpskih, okupira Kosovo i pali albanska sela zarad interesa
srpske buržoazije! Predstava tek što je otpočela a
gubi svoj početak, svoju ideološku i idejnu osnovu, nastavljajući da
taljiga, sporo i otegnuto, po redukovanom sižeu, s puno psiholoških
pauza i suviše prolivenih glumačkih, ali ne i gledalačkih suza.
Nešto je tu trulo, jer dobre namere nisu dovoljne. Čitava smelost
ovog projekta svela se na smelost zajedničkog nastupanja albanskih i
srpskih, kosovskih i srbijanskih glumica i glumaca. I to je sve.
Šekspir, neistražen, neproučen, upotrebljen je samo kao moneta puke
razmene. Kad je već tako, ispišimo, za istoriju tih
naših odnosa, imena glumica i glumaca, onim redosledom kako stoje na
programu predstave: Mensur Safciu, Nikola Rakočević, Armend Ismajli,
Nebojša Glogovac, Alban Ukaj, Goran Jevtić, Armend Baloku, Faris
Beriša, Uliks Fehmiu, Edona Rešitaj, Nataša Tapušković, Milica
Janevski (u alternaciji sa Jovanom Gavrilović), Anita Mančić, Arta
Selimi. Kad se pročitaju ova albanska i srpska
imena glumačke ekipe, čuđenje, zapitanost izaziva izostanak te i
takve etničke mešavine u onom spisku koji nabraja članove takozvanog
autorskog tima: Predrag Miki Manojlović, Branko Hojnik, Zora
Mojsilović, Sonja Vukićević, Vladimir Pejković, Olga Dimitrijević,
Bojana Lazić, Dušan Pavlović, Radomir Stamenković, Dobrivoje
Milijanović, Miroslav Lakobrija. Očigledno i nelagodno, tu izostaju
albanska imena, ako smo već primorani da govorimo o preduzeću
međuetničke saradnje. Zašto je to tako, pitanje je sad. |
