|
Kako ste doživeli incident na komemoraciji u Potočarima?
Žao mi je što je došlo do incidenta, pre svega, zbog žrtava i
njihovih porodica. Narušeno je dostojanstvo njihove patnje i
tragedije.
Da li imate utisak da je reč o organizovanom napadu na premijera
Vučića ili da je to bila spontana reakcija nekih od prisutnih na
komemoraciji?
Teško je proceniti o čemu je reč. Svakako, izgleda kao da je
incident planiran. Šta je pozadina - o tome će se izjasniti nadležni
organi. Nije dobro što se sada u Srbiji konstruišu različite teorije
zavere.
Načelnik opštine Srebrenica Ćamil Duraković i majke Srebrenice
izrazili su podršku Vučićevom prisustvu u Srebrenici i oštro osudili
napad na njega, tvrdeći da to nisu učinile žrtve i porodice žrtava.
To me ne iznenađuje, jer ovaj incident najviše šteti upravo samoj
Srebrenici, porodicama žrtava i žrtvama uopšte. Oni su, čini se,
mnogo spremniji da izađu ususret. Oni samo žele da se prizna da je
to bio genocid, žele da im se prizna njihova tragedija. Ne može sve
da se svede na godišnjice, komemoracije, svečane govore. Posebno kad
se ima u vidu da ni posle 20 godina ti ljudi nisu pokopali svoje
najbliže i što im nije otvorena perspektiva boljeg života.
Premijer Srbije tvrdi da ima informacije o tome da su ga napale
određene navijačke grupe, među kojima je jedna i iz Srbije. Kako
ocenjujete te tvrdnje?
Verovatno su postojale bezbednosne procene u tom pravcu. Međutim,
treba saćekati izvešatj nadležnih organa. Čini mi se da se sada ide
na ruku onima koji su protiv bilo kakvog suočavanja sa prošlošću i
koji vrše veliki pritisak protiv bilo kakve normalizacije. Oni
poriču genocid i konstruišu narativ koji ide u tom pravcu.
Da li se slažete sa ocenama Federike Mogerini i Bila Klintona da je
Vučić pokazao izuzetnu hrabrost odlukom o prisustvu komemaraciji u
Potočarima i njihovim izjavama o važnosti jednog takvog gesta?
Međunarodni predstavnici imaju drugačiji pristup pomirenju u
regionu. Sa njihove tačke gledišta to je sigurno doživljeno kao akt
hrabrosti. Međutim, mnogo je važnije kako žrtve percipiraju takve
gestove. Ne treba izgubiti iz vida da žrtve i dalje žive u ranjenom
društvu, u društvu gde je dželatima dopušteno sistematsko poricanje
i relativizacija zločina, izjednačavanje žrtve i egzekutora. Takođe,
treba imati u vidu i sve ono što se događalo nekoliko nedelja pre
11. jula. Imam pre svega u vidu rezoluciju Saveta bezbednosti na
koju je Rusija stavila veto. U Srbiji je to dočekao sa likovanjem i,
rekla bih, sa svojevrsnom arogancijom. Čitava igra oko rezolucije
raskrinkala je i Srbiju i Rusiju. Nepriznavanje presuda najviših
pravnih organa UN je podrivanje međunarodnog sistema. Srbija se
olako upustila u tu igru, što će imati dalekosežne posledice za
njeno približavanje EU. Nesmotreno je dopustila da je Rusija
instrumentalizuje za svoje interese.
Za žrtve je ta rezolucija bila značajna kao potvrda njihove
tragedije koju Beograd stalno negira i marginalizuje. Isto tako i
čitava ujdurma oko akcije 7000 hiiljada (zabrana), te prenaglašeno
prisustvo policije vezano za sve događaje sećanja na genocid u
Srebrenici (Žene u crnom, Helsinski odbor, Kuća ljudskih prava i dr)
– sve je to doprinelo poražavajućoj slici o našoj vladi i našem
društvu.
Slučaj Orić, te sve te poternice koje Beograd aktuelizuje u
određenim situacijama, pojačavaju histeriju i paranoju.
Oni takve stavove izražavaju uprkos tome što Vučić i srpski državni
zvaničnici izbegavaju da srebrenički masakr kvalifikuju kao genocid,
kao i činjenici da je od Rusije tražio veto na rezoluciju u SB UN.
Zapadna zajednica želi normalizaciju u regionu i smatra da je to
jedan od načina da se to ostvari. Jedan od ključnih kriterijuma za
približavanje EU je regionalna saradnja. I to je razumljivo.
Međutim, to nije moguće ostvariti bez da Srbija sama napravi svoj
ratni bilans. Tek tada je moguće stvoriti pretpostavke za regionalnu
normalizaciju i saradnju. Nisu se Nemačka i Francuska mirile tako
što je relatizovana odgovornost Nemačke, već je veoma precizno
definisana nemačka uloga I odgovornost u Drugom svetskom ratu. Bez
jasnog definisanja rata devedesetih i primarne odgovornosti Srbije
za brutalno razbijanje Jugoslavije nije moguća normalizacija, jer su
početne premise netačne. Nije moguće mirenje na premisi da su svi
žrtve, jer to se pretvorilo u tržište žrtava što nema kraja i nema
šanse da se taj začarani krug prekine. O žrtvama treba govoriti, jer
su sve žrtve jednake, ali kontekstualno I hronološki. Tendencija je
u Srbiji da se govori samo o srpski žrtvama.
Obzirom da su i EU i SAD usvojile rezolucije o osudi genocida u
Srebrenica, kao i njihov jasan da država Srbija mora i treba da se
suoči da tom činjenicom, kako vidite njihovu podršku Vučiću koji te
rezolucije i stavove svom snagom negira?
Taj stav nije u kontradikciji, ali naglasak je na tome da se desio
genocid u Srebrenici i da Srbija to mora priznati. Od toga se neće
odustati. Mislim da Srbija svim svojim gestovima u poslednje vreme
najviše šteti sebi jer je pokazala moralnu tupost i bezosećajnost.
Činjenica je da je presuda Međunarodnog suda pravde prva presuda o
genocidu i da implicira odgovornost Srbije za nesprečavanje
genocida. Svojevremeno je Srbija likovala što nije optužena za
genocid, ali je zanemarila i te kako važne kvalifikacije koje se
odnose na nju. Srbijanski politički vrh ne može tako olako prelaziti
preko tih kvalifikacija i smatrati da je svaki njihov polovični gest
nešto što region može prihvatiti i pozdraviti.
Šta može da se očekuje u smislu regionalnog pomirenja, nakon ovakvog
ishoda i svega što je pratilo obeležavanje 20 godina od genocida nad
Bošnjacima?
Ovaj incident je raskrinkao stanje u regionu. Raskrinkao je lažne
ocene o regionalnoj saradnji. Činjenica je da regionalna saradnja u
poslednje tri godine stagnira i nazaduje. Za to je odgovorna Srbija
jer ne samo da negira svoju odgovornost za rat, već stalno nastoji
da arbitrira u svim situacijama tako što postavlja moralne norme za
druge, podriva susede preko instrumentalizacije srpske manjine.
Kako u tom kontekstu ocenjujete izjave srpskih i bošnjačkih
zvaničnika?
Koliko sam do sada pratila medije, bošnjački lideri izražavaju
žaljenje,kao i porodice žrtava. Verujem da to iskreno osećaju, jer
je incident u suštini najviše štetio upravo žrtvama i dignitetu same
ceremonije.
Premijer Vučić je dao korektnu izjavu nakon povratka u Beograd.
Međutim, sve ostale reakcije u Beogradu su bile katrastrofalne i u
funkciji demonizacije Bošnjaka. Sve te izjave i navodne analize
prozilaze iz teze da su Bošnjaci odgovorni za početak rata i posebno
za zločine u BiH.
To samo dodatno raspaljuje strasti, povećava frustracija građana i
Srbiju udaljava od njene evropske orijentacije. Čini mi se da Vlada
takvim izjavama namerno ide na ruku antievropskom i proruskom bloku
kojima je taj incident samo dobrodošao. Rusija će svakako ponovo
iskoristiti situaciju za lečenje svoje frustracije. Nažalost, čitava
situacija ne ide u dobrom pravcu. |
