|
Ugledni etnolog i izdavač Ivan Čolović ovih dana zaintrigiraće
javnost novom knjigom “Smrt na Kosovu polju – istorija kosovskog
mita”. “Nudim svoje viđenje raznih primera korišćenja sećanja na
kosovsku bitku za političke potrebe, od prvog takvog sećanja
sadržanog u kultnim spisima o knezu Lazaru do našeg vremena. Takođe,
pokušao sam da identifikujem ideološke poruke utkane u mitsku priču
o Kosovu”, kaže Čolović za Novi magazin i dodaje: “A nisam propustio
da izložim osnovne ideje o kosovskom mitu i njegovim funkcijama koje
su sadržane u bogatoj istoriografskoj i drugoj naučnoj literaturi o
ovoj temi”.
*Šta vam je predstavljalo najveći izazov u proučavanju tako
raznovrsne građe?
Jedan od najtežih problema bio je da napravim razliku između raznih
vrsta narativa o Kosovu i da objasnim za koju se od njih može reći
da je mit. Smislio sam i ono čime ću se braniti od kritičara –
ukoliko ih bude. A to je podatak da moja knjiga, uz sve mane koje će
joj sigurno kritika naći, ima bar jednu vrlinu: ona će biti prva
celovita istorija kosovskog mita. Do sada smo imali samo kratak
pregled razvoja kosovskog predanja koji je dao Miodrag Popović u
znamenitom eseju “Vidovdan i časni krst”. Ali, za njega je istorija
kosovskog predanja u drugom planu, a glavna tema ovog njegovog
“ogleda iz književne arheologije” jeste tumačenje sukoba između
paganskih i hrišćanskih elementa u narodnim pesmama o Kosovskoj
bici, o sudaru stare vere oličene u Obiliću i hrišćanstva koje
zastupa knez Lazar.
*Kažete funkcija kosovskog mita. Koje su to funkcije, mislite na
značaj predanja ili na upotrebu u političke svrhe?
Postoji jedna funkcija svakog mita o kojoj govore antropolozi, a ona
je u tome da stvari i ljudi o kojima priča predstavi kao nešto o
čemu se ne sme diskutovati, što je tabu, što je svetinja. U tom
smislu, kosovski mit se javlja kad se predanje o Kosovu koje sadrže
crkveni izvori, istoriografski spisi i folklor pre XIX veka pretvara
u svetu, neupitnu priču. Takva priča, dakle kosovski mit, javlja se
s pojavom nacionalizma, ona je deo tada konstruisanog
nacionalističkog diskursa.
U početku to nije mit o srpskoj naciji. Najpre se o Kosovskoj bici
govori u pričama o ilirskoj i južnoslovenskoj naciji, koje nastaju
među Južnim Slovenima u Austrougarskoj. Zatim se na “vjeru Obilića”
pozivaju kreatori crnogorske, srpske, bošnjačke, hrvatske,
jugoslovenske i albanske nacije.
Interesantno je da kosovski mit – kao i svaki dugi politički mit –
ima status neupitne i takoreći nepromenljive priče, a da pri tom
može da sadrži i prenosi vrlo različite političke poruke. Dakle,
može se reći da on ima jednu stalnu, antropološku funkciju i
različite, promenljive, istorijske funkcije. Tako su svoju politiku
nastojali da vežu za “kosovsku svetinju” i graditelji srpske i
graditelji jugoslovenske nacije, i radikali i liberali, i komunisti
i nacisti. Jedno poglavlje moje knjige otkriva koliko su se Nedić i
simpatizeri nacističke Nemačke iz njegovog propagandnog aparata
trudili da prihvatanje kolaboracije sa okupatorom predstave kao
patriotsku politiku, politiku narodnog spasa, koju je navodno
praktikovala kneginja Milica posle Kosovske bitke.
*Može izgledati kao veliki skok na drugu temu, ali zapravo nije:
nije baš počelo s kosovskim mitom, ali to je bio glavni test: Druga
Srbija i tzv. drugosrbijanci tema su o kojoj se danas u javnosti
često govori. Zašto je tako?
Sigurno ste primetili da Drugu Srbiju danas retko pominju oni koji
važe za njene predstavnike. O njoj skoro isključivo govore njeni
kritičari. Zato je slika Druge Srbije, koja je stvorena poslednjih
godina u javnosti, pre svega kreacija ovih kritičara, njihov
fantazam, njihova opsesija, njihovo strašilo. Moglo bi se čak reći:
Jedan bauk kruži Srbijom, bauk Druge Srbije.
Ona je predstavljena uglavnom na dva načina. Jedni je slikaju kao
organizaciju stranih plaćenika, kojima je zadatak da potkopaju
temelje srpske nacije, njen famozni “identitet”. Drugi je vide kao
skup bolesnika, mazohista, takozvanih autošovinista i
samoporicatelja, koji patološki uživaju u tome da rade protiv samih
sebe, ali čija samomržnja predstavlja opasnost za ceo srpski narod i
naciju jer kvari sreću, radost i uživanciju onih Srba koji sebe i
svoje srpstvo vole, današnjih rodoljubaca i samoljubaca.
Kritičari ili, tačnije, izumitelji ove Druge Srbije njene pristalice
ponekad zovu “drugosrbijancima” ili “Evro-Srbima”. Tako ih, na
primer, zove Marinko Vučinić, autor knjige “Druga Srbija – na mrtvoj
straži političke korektnosti”. U njegovoj verziji priče, ove
neobične, polovične Srbe, Srbe kentaure, predvodi jedna opasna ekipa
koju Vučinić zove “jurišnici Druge Srbije”, koji naoružani oružjem
demitologizacije i evropeizacije nasrću na srpsku tradiciju i
nacionalni identitet.
*Postavlja se pitanje zašto se protivnici Druge Srbije opsesivno nje
sećaju i zašto im je važno da je predstave kao jednu opasnu i ružnu
antisrpsku skupinu?
Mislim da to nije zato što se plaše evropeizacije i modernizacije
nego što ne mogu, neće, ne žele da se distanciraju od zločina koje
su srpska vojska i policija počinile za vreme ratova devedesetih. A
distanciranje od tih zločina bilo je glavni motiv i glavni cilj
Druge Srbije devedesetih. To je ono što motiviše i danas njene
sledbenike. To je ono što je pokrenulo mladog filmskog reditelja
Ognjena Glavonića da napravi dokumentarni film “Dubina II”, potresno
svedočanstvo o ubijanju albanskih civila na Kosovu 1998. i 1999.
godine i pokušajima policije i vojske da njihova tela uklone i
unište tako što će ih kamionima odvesti daleko od Kosova, zakopati u
Batajnici ili baciti u Dunav.
Nasuprot tome, srpska kulturna i politička elita, u najvećoj meri
nacionalistička, izabrala je drugi put, put zaborava ili put
pravdanja i relativizacije zločina, čak u nekim slučajevima i put
heroizacije ratnih zločinaca. I to ne samo zločinaca iz devedesetih
nego i onih iz vremena Drugog svetskog rata. To traje već dugo,
suviše dugo.
Mogu i danas da kažem ono što je Ljubiša Rajić rekao još pre deset
godina: “Možda sam prestrog, možda ne shvatam dovoljno dobro nove
okolnosti i potrebu da budemo fleksibilniji, ali ako svi treba da se
utopimo u tu Prvu Srbiju s njenim ratnim profiterima i ratnim
zločincima zarad neke mutne ideje o srpskoj sabornosti, nekog
državnog interesa koji formulišu ti isti profiteri i zločinci ili
zbog licemerja tzv. svetske zajednice, molim da zadržim svoje pravo
da u tome ne učestvujem.”
*Ali, hteli ili ne učestvujemo, tu su rehabilitacije osuđenih ili
optuženih za ratne zločine u Drugom svetskom ratu, veličanje
“junaka” novih ratova.
Da, to je pravo pitanje. Mislim na pitanje da li je dovoljno reći: u
tome ne učestvujem. U stvari, i sam Ljubiša Rajić nije na tome
ostao, pa je pored deklarativnog izjašnjavanja protiv, pokazao šta
se može učiniti u pozitivnom smislu, šta se može učiniti “za”, u
čemu treba učestvovati. I danas oni koji se ne zadovoljavaju time da
ćute opet imaju priliku da nešto kažu, da nešto učine, kao i 1996. i
1998, kao 2000. godine. Danas ima novih povoda, novih izazova, da
kažete da se ne mirite s nasiljem, lažima, zločinima, fantomkama,
manipulacijama prošlošću i istorijom. I da nešto učinite protiv
toga, da se oglasite, da demonstrirate.
Kao što smo mogli da se uverimo, jedino to ima efekta, jedino to
tera vlast da reaguje i da pokaže na koga se može osloniti. Tako smo
videli da ona u Vojvodini ima podršku Nenada Krstića, profesora na
Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, za koga dosad nisam čuo, a da u
Beogradu može da se osloni na TV-analitičara Dejana Vuka Stankovića,
čija je politička pozicija do sada, bar za mene, bila “ni tamo, ni
vamo”, “nit smrdi, nit miriše”. Sad znam da je ovaj Stanković
nesumnjivo “tamo”, da “miriše”. Znam, logika ove metafore tražila bi
da kažem – “smrdi”, ali to bi teoretičari govora mržnje odmah
iskoristili za svoju tezu da se govorom mržnje pre svega služe
kritičari vlasti. Našavši se u frci, Vučićeva ekipa je morala da
zatraži pomoć svih svojih kadrova, pa i onih za koje nismo znali da
tu spadaju. Sad znamo, što je tekovina pobune. Skromna, ali vredna.
*Ovih meseci imamo i novu spomeničku kulturu. Vi biste, kao značajan
proučavalac stare spomeničke kulture, mogli da nam objasnite čemu
to?
Mislite zašto Vučić i njegovi naprednjaci dižu spomenike ljudima
koje su dok su bili živi proganjali i sve činili da im zagorčaju
život, ako ne i skrate?
*Baš to.
Može se odgovoriti i pitanjem – da li je to nagoveštaj stvaranja
atmosfere tolerancije, potrebne da bi Srbija bila građanska država,
u kojoj su legitimne i leve i desne opcije, te njihovi međusobni
obračuni ne moraju da se završavaju zatvaranjem i ubijanjem
protivnika?
Lepo zvuči, ali samo na prvi pogled. Kad bolje pogledate,
“izmirenje”sa Pekićem i Đinđićem može da koristi samo Vučiću, kome
je potrebno da se pred delom glasača predstavi kao čovek koji se
tobože uzdigao iznad starih podela i sukoba. Kad je reč o njegovom
odnosu prema Đinđiću – kao što je primetio Žarko Korać – on je danas
izrazito negativan. Vučiću verna štampa već nedeljama lansira priču
da je Đinđić uzeo pare da Miloševića pošalje u Hag. U stvari, već
nekoliko godina se Milošević nameće kao jak kandidat za spomenik,
jači od Đinđića. To danas kaže Šešelj, ali on je daleko od toga da u
toj stvari – a i u mnogim drugim stvarima – bude usamljen. Nedavno
je objavljena knjiga istoričara Radoša Ljušića u kojoj je Milošević
predstavljen kao jedan od trojice najvećih srpskih nacionalnih
junaka, uz Miloša Obilića i Gavrila Principa. Prva dvojica imaju
spomenike, ulice, trgove. A treći ništa od toga. Pa, šta se čeka?
Kad je reč o spomenicima, meni – autoru knjige o istoriji kosovskog
mita – nije primakla vest da su odbornici Skupštine Severne Kosovske
Mitrovice doneli odluku da se povodom ovogodišnje proslave Vidovdana
u centru podigne spomenik knezu Lazaru, visok jedno deset metara.
Prilikom glasanja odbornici, kako se obično kaže, “iz redova
albanskog i bošnjačkog naroda” napustili su salu. Za njih je ovaj
spomenik u Kosovskoj Mitrovici provokacija. A to je reakcija s kojom
su oni koji su podigli spomenik računali. Cilj im je nesumnjivo bio
da spomenik bude vidljiv, upadljiv i da ima aktuelnu političku
poruku: ovo je srpska zemlja. Ne bi me čudilo da u Južnoj Kosovskoj
Mitrovici Albanci podignu spomenik Skenderbegu, možda repliku onog
koji je podignut u Prištini, s porukom: ovo je albanska zemlja.
Komunistička politika simbola bila je mudrija, Partija je na Kosovu
dizala spomenike čija je poruka bila: ovo je srpska i albanska
zemlja. To su poručivali Boro i Ramiz. To će poručivati Lazar i
Skenderbeg, kad jednog dana – dobro, slažem se, jednog dana u
dalekoj budućnosti – bude podignut njihov zajednički spomenik.
*Za kraj podsećanje: premijer, koji je i sam bio vatreni navijač,
javno kaže da država ne može da se izbori s huliganima. Svojevremeno
ste u Insajderu razložili nastanak i upotrebu navijačkih hordi u
političke i ratne svrhe. Da li je u nastanku ključ njihovog
nestanka?
Hvala za ovo pitanje. Ono mi daje priliku da pomenem jedan moj tekst
o huliganima objavljen još 1996. godine, koji se zove “Fudbal,
huligani i rat”. Tu, pored ostalog, govorim o društvenom prestižu i
političkom uticaju huligana, pre svega onih koji su s nekadašnjim
vođom navijača Crvene zvezde (Arkanom) učestvovali u ratu u
Hrvatskoj i Bosni. Pretvoreni u nacionalne junake, slavljeni kao
ratnici za srpstvo i pravoslavlje, hvaljeni u medijima, blagosiljani
u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, oni su počev od sredine 1990-ih
postali važan deo društvene elite. Napisao sam – u zaključku tog
teksta – da smo na pragu pobede huliganske revolucije. Neki
prijatelji su mi rekli da preterujem.
Nažalost, nisu bili u pravu. Ono što je pre petnaest godina delovalo
preterano, sad izgleda kao tačno i, hajde da se pohvalim, tačna
prognoza razvoja posleratnog srpskog društva.
Kultura i teror kulture
*Nedavno je vaša Biblioteka XX vek napunila 45 godina. Biblioteka je
zamišljena kao veza i predstavljanje stvaralaštva i misli u tzv.
jugosferi, onda Jugoslaviji, a sada delu regiona. Postoji li uopšte
regionalni kulturni prostor?
Da, Biblioteka XX vek od početka ima jugoslovenski ili, kako bi se
danas reklo, regionalni karakter. Nagrađen sam za to time što
sarađujem s vrhunskim intelektualcima iz Srbije, Hrvatske,
Slovenije, Bosne, sa svima kojima je stalo da imaju čitaoce i van
svojih malih nacionalnih kultura, sa svima koji hoće da izgrađuju
postjugoslovenski kulturni prostor.
Cena je unapred poznata: Knjige transnacionalne orijentacije – sem
kad je reč o popularnoj književnosti – ne mogu da računaju na dobar
prijem u institucijama koje treba da brinu o takozvanom “identitetu”
svojih nacija. Primer za to je nagrada “Mirko Kovač”. Zamišljena kao
regionalna nagrada za dela koja promovišu vrednosti za koje se
zalagao Kovač, koju dodeljuje regionalni žiri, ova nagrada nije
naišla ni na kakav odjek u javnosti kad je prvi put dodeljena.
Nagradu za esej dobila je Svetlana Slapšak za knjigu “Leteći pilav”,
u izdanju Biblioteke XX vek. To je već bilo pravo čudo jer je posle
45 godina postojanja i 227 objavljenih knjiga to bila prva koja je
dobila neku nagradu. Ali, šta vredi, to niko nije primetio.
*Opet naizgled skok: kakav trag na kulturu, pre svega ovde, ali i
šire, ostavlja evidentno jačanje nacionalizma?
I u vezi s mojim mišljenjem o kulturi mogu da kažem da sam,
nažalost, bio u pravu kad sam ulogu kulture u srpskom društvu – i u
drugim nekadašnjim jugoslovenskim sredinama – opisao kao teror.
Mislim na naslov moje knjige “Balkan – teror kulture”.
I ovu moju dijagnozu neki moji dobronamerni kritičari ocenili su kao
preteranu, odnosno netačnu. I nastavili da govore o tome da je
kultura kod nas žrtva politike. Razumem, shvatam: nije lako pomiriti
se s tim da je taj odnos obrnut, to jest da je politika žrtva
kulture, razume se nacionalističke kulture. Kažu mi: zar kultura
nije utočište, odbrana od nasilja politike? Da, postoji i takva
spasonosna kultura, ali ona je ovde pastorče, osumnjičena je da nije
“naša”, da je anacionalna. Jedina kultura koja je kod nas i u drugim
zemljama naše regije, kako se danas zove Jugoslavija, oficijelno
priznata jeste kultura kao izraz nacionalnog duha. A to znači ona
koja nema veze sa drugim okolnim kulturama jer su one tobože izraz
tuđeg nacionalnog duha.
Nacije inače, a naše male balkanske nacije posebno – jer su
napravljene od istog materijala, koji su morale na silu da čereče,
dele i prisvajaju – predstavljaju nesrećnu realizaciju jadnog
monstruoznog metafizičkog projekta. To je odavno poznato. Ali
izgleda da smo navikli da živimo s takvim monstrumima. |
