|
Međutim, i na tom planu, pre svega kada je reč o
Kosovu, i dalje se pokušava odugovlačiti i iznuđivati rešenja za
koja međunarodna zajednica nema sluha.
Naime, dugo najavljivana državna platforma za
Kosovo očigledno ide u pravcu rešavanja severa Kosova po receptu
Republike Srpske, što ne samo Albanci neće i ne mogu prihvatiti nego
i Srbi koji žive južno od Ibra. To znači da Srbija ponovo gubi vreme
na rešenju koje je odavno odbačeno.
Šta je zapravo strategija naprednjaka? Da se svetu
predstave kao poželjan partner, koji je sposoban zatvoriti pitanje
granice, a da pri tome na unutrašnjem planu „ugasi svetlo“ u Srbiji.
Nova vlada u proteklih šest meseci nije postigla
konsenzus o tome kako organizovati politički sistem, osim da sruši
sve što je prethodna vlast uradila. Pri tome, politička,
institucionalna i administrativna arhitektura vlasti je ionako jedna
od najkontroverznijih tema i 12 godina nakon promena. Promena
izbornih rezultata na lokalnom nivou uvodi Srbiju u opasno stanje
koje može završiti i anarhijom. Odluka Ustavnog suda o neustavnosti
brojnih odredaba Zakona o nadležnostima Vojvodine, jer nisu u skladu
sa Ustavom iz 2006, koincidirala je sa početkom mandata nove vlasti.
Osim rušenja vlasti u Novom Sadu i još nekim mestima u Vojvodini
sada se ide i sa zahtevom da se potpuno ukine autonomija Vojvodine.
Izvršene su i masovne smene na profesionalnim
pozicijama. Na svim funkcijama, vertikalno i horizontalno, došlo je
do smena, što je svojevrsna „kulturna revolucija“ koja će imati
trajne posledice. Smenjen je, među ostalim, i guverner Narodne
banke. U institucije su se vratili stari kadrovi, posebno u sektoru
bezbednosti. Vraćanjem na posao sudija i tužilaca koji u procesu
reforme sudstva nisu bili reizabrani (oko njih 500) stvorila se
atmosfera revanšizma, a ionako polovična reforma sudstva je srušena.
Politika nove vlade, uz unutrašnju političku
regresiju i nedefinisanost orijentacije i uloge ne samo na Balkanu
već i u Evropi, vodi Srbiju u izolaciju i novu fazu opšte
involucije. Ta politika odražava patrijarhalnost i izražava otpor
evropeizaciji i modernizaciji Srbije. Narodnjaštvo i populizam su
samo jedna od manifestacija srpskog nacionalizma koji i dalje
opstaje kao jedina ideologija. Unisona podrška velikog dela javnosti
i liberalnijeg dela civilnog sektora politici Aleksandra Vučića
svedoči i o nečem drugom, što je zabrinjavajuće. Iz svega se nazire
otpor tranziciji u pravcu tržišne privrede, pravnoj državi, odnosno
reč je o nastojanju u pravcu ravnomerne (egalitarne) distribucije.
Srbija se nalazi u takvoj političkoj i moralnoj
krizi koja u rešavanju iziskuje više imaginacije i više hrabrosti.
Srbija nema poverenje u samu sebe, otuda njena agresivnost. Njena
elita je podeljena na fundamentalnim pitanjima i u velikoj meri je
izgubila poverenje javnosti, jer zbog odsustva legitimnosti i
odgovornosti, pre svega, ona nije sposobna da rešava ključne
probleme društva.
To ukazuje na potrebu promene nacionalne
strategije. Ona bi bila važan podstrek za Srbiju. Potrebno je da se
uspostavi “moralni minimum” koji bi omogućio da se sama konstituiše
kao država, ali bi vodio u pravcu racionalnog suživota naroda na
ovim prostorima. Taj minimum podrazumeva uspostavljanje moralne
vertikale. Zatim, suđenja pred nacionalnim sudovima, što bi pokazalo
da i unutar samog društva postoji snažna potreba da se napravi
diskontinuitet sa prethodnom politikom.
Od naše nedavne prošlosti, i s tim u vezi od naše
traume, možemo pobeći samo ukoliko tu prošlost RAZUMEMO. Znači,
Miloševićevo nasleđe možemo prevladati samo ako se okrenemo licem
prema njemu.
Svaka zemlja, ili preciznije, svaki narod ima i
mračnu stranu u prošlosti. Problem je u tome kako se određeno
društvo odnosi prema toj prošlosti i da li se sa njom identifikuje.
Umesto da koristi sve što je do sada urađeno u MKSJ, Srbija je u
konstantnom poricanju. Rat iz devedesetih tumači kao zaveru Zapada i
secesionističkih republika Slovenije i Hrvatske. Pri tome, odriče se
i svoje antifašističke prošlosti. Antifašizam je ispražnjen od
sadržaja: moralnog stava, slobode i tolerancije. Rehabilitacija
Draže Mihailovića je dodatno problematična, jer su se ratovi iz
devedesetih odvijali pod četničkom ideologijom. Ovakvim
fabrikovanjem istorije stvara se dodatna konfuzija u glavama mladih
ljudi koji nemaju pravi uvid u devedesete.
Imajući u vidu ozbiljnost situacije u kojoj se
Srbija nalazi, neophodno je sagledati da li aktuelna vlast poseduje
potencijal za rešavanje takvog nasleđa. Svaki iole upućen posmatrač
Srbije ne može prenebregnuti činjenicu da naprednjaci nemaju
potencijal za tako suštinske zahvate. Njihovo kalkulisanje kako da
“disciplinuju” Srbiju u periodu kad im međunarodna zajednica još
gleda kroz prste, ukazuje da nisu svesni koliko je takav pristup
poguban. U aktuelnoj vladi jedino socijalisti i premijer Ivica Dačić
poseduju znanje i umešnost vođenja države. Nije slučajno Ivica Dačić
dobio najteži zadatak - Kosovo - što može ili da ga sruši ili da ga
uzdigne, zavisno od toga kako će se eventualni sporazum sa Kosovom
tretirati u javnosti, pre svega u medijima.
Aleksandar Vučić jezdi na objektivnom
nezadovoljstvu građana koji na najavljenu borbu protiv korupcije
gledaju kao izlaz. Vučić pokušava tu podršku da prevede, ili se bar
tako špekuliše, u eventualnu podršku naprednjacima na prevremenim
izborima sledeće godine, koji bi im u tom slučaju obezbedili
suvereno vladanje Srbijom. A to bi vodilo u pravcu totalne kontrole
društva, slične onoj koju Putin pokušava da sprovede u Rusiji.
Odnosno, sve ukazuje na to da je moguća diktatura jednog čoveka, jer
se svi ključni događaji dešavaju van institucija koje se zaobilaze.
Javni život je ugušen, a svako racionalno mišljenje ili objektivna
kritika su na udaru tabloida i dnevnih saopštenja naprednjaka.
Najlagodniju poziciju u novoj vlasti sebi je
obezbedio Tomislav Nikolić, koji se ustoličio na predsedničkoj
poziciji sa koje nema nameru skoro da ode. Zaoštrio je odnose sa
regionom, učvrstio je stav o Srbima kao žrtvi, obezvredio male
pomake na regionalnoj normalizaciji, a Evropi je poručio da je
“Srbija Evropa, ali da nas očigledno neće”. To mu daje manevarski
prostor da u budućnosti, ako propadne pokušaj dobijanja datuma za
pregovore o članstvu u Evropskoj uniji, obezbedi odstupnicu.
Ozbiljan problem političke scene Srbije jeste i
kriza Demokratske stranke i činjenica da ona (još) nije uspela da se
pozicionira kao ozbiljan opozicioni glas, što je u datoj situaciji
od presudnog značaja. Ta uloga pala je na leđa LDP i malog dela
civilnog sektora. A upravo su LDP, NVO i liberalniji mediji na
stalnom udaru ekstremne desnice koja uživa podršku vlade.
Ukoliko Srbija uskoro ne donese odluku o
pristupanju NATO, ali i o ispunjavanju uslova za pregovore o
članstvu u EU, ostaće izolovano i marginalizovano ostrvo, u
dovoljnoj meri neutralisano za dalju destabilizaciju suseda. EU ne
sme dozvoliti izolaciju Srbije i mora maštovitije pristupiti ne samo
Srbiji već i svim zemljama Zapadnog Balkana. Politika „štapa i
šargarepe” ima svoje domete u društvima kao što je srbijansko.
Kriteriji i uslovi koji su postavljeni pred Srbiju
nisu ostvarivi u dogledno vreme zbog nedostatka kapaciteta, ali i
zbog orijentacije koja je antievropska. Da bi se sprečili regresivni
trendovi, neophodno je ih preduprediti novom politikom,
integrisanjem pojedinih sektora, strategijom razvoja. |
