|
od prodaje kokaina, da su pod nadzorom
policije. Lazarević je posebno interesantan policiji i tužilaštvu
zbog veze sa Rodoljubom Radulovićem – Mišom Amerikom, saznaje
„Blic”. Protiv Radulovića, koji se u više zemalja sumnjiči kao
rodonačelnik posla sa drogom, vodi se postupak u Srbiji zbog šverca
1,8 tona kokaina.
Blic, 25. januar, 2013.
Kosovo je posledica dna na kome se našla Srbija i
ćorsokaka u kome se našla zapadna međunarodna zajednica i zato
konačno rešenje kosovskog pitanja ne može biti „uslov svih uslova za
izvlačenje Srbije sa evropskog dna.” Pogotovo ne na način na koji to
rade sadašnja vlada i zapadna međunarodna zajednica. Uzrok su
nekontrolisane službe bezbednosti, raspadnuto pravosuđe i moralno i
ekonomski devastirano društvo, koje se suštinski nije suočilo ni sa
ratnozločinačkom ni sa komandnoekonomskom prošlošću Srbije, te
promena paradigme u međunarodnim odnosima, a pre svega nejedinstvo
unutar EU oko novog statusa Kosova.
Vesna Pešić je svoju sramnu ocenu o iskrenosti sa
kojom Srbiju ova vlada navodno vodi ka EU, kao što je to pre nje
radila samo Đinđićeva vlada, dala u periodu kada su predstavnici ove
vlade, u realizaciji Žandarmerije, u Preševu sklonili spomenik
poginulim borcima Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe,
čije je preživele članove Zoran Đinđić, strateški za Srbiju u EU na
duge staze, kao i za visoku unutrašnju cenu, amnestirao. Ovi
sadašnji tu amnestiju namerno zaboravljaju. Nemoguće je bilo čuti od
bilo koga od njih da bar upotrebi frazu „bivše teroriste”.
Šta je razlog ovakvom ponašanju – da li promocija
neke nove političke organizacije, zarad čega se svesno obmanjuje
javnost, ili nemoć da se sagleda realno stanje – drugo je pitanje. U
seriji nedavno objavljenih tekstova u kojima analizira, poredi i
podržava rad sadašnje vlade, Vesna Pešić, recimo, spomene Darka
Šarića kao usputni fenomen u tabloidnim medijima, ocenjujući kao
senzacionalistički netačne njihove konstatacije da će vlada pasti
ako Šarić progovori. Takođe, Vesna Pešić pomenute tabloide, pre
svega Informer i Kurir, pogrešno optužuje da rade za političke
opskurante i DB podzemlje, u kome se tuku različite frakcije. Kurir
i Informer su glasila nadzemlja, Vlade Srbije, koji služe za
zataškavanje njihovih veza sa podzemljem, za realizaciju njihovih
prljavih stvarnih politika koje sa evropeizacijom Srbije nemaju
veze, a koje iz čistog oportunizma neće javno da predstave, za ucenu
političkih partnera, te za potpunu kriminalizaciju čitavih
političkih opcija i zastrašivanje javnosti. O, kako – vrlo –
đinđićevski.
Piše Vesna Pešić naveliko i o tome koliko je bitna
Vučićeva volja u borbi protiv korupcije, te koliki ona kapacitet ima
da se konačno izgrade famozne insitucije i sistem koji nedostaje,
kao i o Dačićevoj hrabrosti da se uhvati u koštac sa pitanjem
Kosova. Jedino na šta nema odgovora jeste to otkud im i zašto
odjednom ta volja i šta se to tačno promenilo otkad su bili
protivnici bilo kakvog iskoraka u pravcu normalizacije odnosa sa
Prištinom.
DEA, gospođo Pešić, DEA im je naterala volju u
kosti. DEA je američka Agencija za borbu protiv droge, koja deluje u
okviru Ministarstva pravde. Vlada neće pasti kada Šarić propeva,
pašće Kosovo, predaće ga Daćić i Vučić, koje je DEA, izgleda,
uhvatila uvezane sa Šarićem na hiljadu i jedan način. I Nikolića
pride. Kupiće ga DEA za zapadnu međunarodnu zajednicu. Kao Tomas
Džeferson Luizijanu ili Edvin Stenton, Linkolnov ministar rata,
Aljasku. Samo je kupovina kosovske nezavisnosti malo duže trajala.
Zapad je prvo pokušao Srbiji da objasni da se ne može nekažnjeno
proći za sistematsko činjenje zločina nad jednim delom sopstvenog
građanstva, ali je digao ruke. A i paradigma se promenila. Zato su
Nikolić, Vučić i Dačić podržani da dođu na vlast, jer je s njima
moguće „pregovarati.” Đinđić ga tako ne bi prodao, a ni Tadić nije
morao, jer još i u samoj EU, bez obzira na presudu Stalnog suda
pravde, u kojoj se kaže da je kosovosko proglašenje nezavisnosti u
saglasnosti sa međunarodnim pravom, postoji pet zemlja koje ga nisu
priznale, kao i nekoliko članica SB UN-a i više desetina zemalja
članica
UN-a.
Problem sa ovakvom quick fix metodologijom sastoji
se u tome što sve stare probleme gura pod tepih, nosi
žandarmerijinim kamionom u neki depo, uz zaglušujuću tišinu Kosovom
hipnotisane zapadne međunarodne zajednice, a generiše mnogo novih,
za koje nema garancija da će biti obuzdani. „Utisak nedelje”, u kome
je ministar pravde otvoreno flertovao sa desnim ekstremistima,
postaće nam iskustvo godina koje dolaze. Srpska javnost će i daje
ostati frustrirana, jer će Kosovo odlaziti bez jasne poruke da ga je
Miloševićev režim izgubio zato što je prekomerno koristio državnu
silu nad civilima – kosovskim Albancima. Đinđićevo amnestiranje
albanskih političkih zatvorenika i pripadnika OVPBM, njegovo
isporučivanje Miloševića Hagu, kao i Tadićevo hapšenje Mladića i
Karadžića i njihovo isporučivanje Hagu ostaće u srpskoj javnosti,
zahvaljujući ovakvom pristupu, nepotrebne akcije sprovedene da se
umili hiroviti, antisrpski zapad. Oslobađajuće presude Gotovini,
Markaču i Haradinaju neće biti analizirane u kontekstu loše
napisanih optužnica, loših procesnih procedura u Haškom tribunalu i
nedovoljne saradnje Srbije s istim, čak i na tim slučajevima, već u
ključu pojačavanja ove frustracije.
„Naši” postaju njihovi, antiimigracione desne
stranke Holandije i Danske, antisemitski i rasitički poslanici u
mađarskom parlamentu… Tako se po Dačiću i Vučiću Srbija
„evropeizuje” uz otvorenu podršku vesnipešić. Zapad više ne pokazuje
ni nameru da predano modernizuje Srbiju. Oko nas su NATO trupe, što
ranih devedesetih nije bio slučaj. Potencijalna šteta koju bi
desničarsko-autoritarna Srbija mogla da nanese regionu u 21. veku
limitirana je i predupređena tako da se čak i EU integracije mogu
koristiti samo kao mamac, ali ne i kao sredstvo reforme i od same
EU.
Međutim, postoji jedna mala razlika. Tamo daleko,
u EU, postoji većinska svest o tome šta je prihvatljivo a šta ne.
Putin-Dodik style uređenja rada organizacija civilnog društva i
otvorena podrška ekstremnim desničarskim organizacijama,
autoritarnost i odsustvo podele vlasti još su daleko od većinske
realnosti. U Srbiji? Postoje u EU i nezavisni sudovi, od kojih ovde
nije ostao ni kamen na kamenu, što lepo konstatuje i Vesna Rakić
Vodinelić u odličnom tekstu Déjà vu objavljenom na internet-strani
„Peščanika”. Kako bi u EU prošao predsednik skupštinskog Odbora za
pravosuđe, koji otvoreno, a bez dokaza, preti predsednici visoke
sudske instance, kao i njenoj porodici, ucenjujući ih da daju
ostavke u zamenu za oslobađanje od krivičnih gonjenja? U zemljama
članicama EU postoji i kakva-takva kontrola sektora bezbednosti,
pogotovo njegovog delovanja na unutrašnjem planu, ako ne već sasvim
i u spoljnoj politici, a i za potonje bar puštaju organizacije poput
Hjuman rajts voča (HRW) i drugih da nešto preduzmu, ne nazivajući ih
izdajnicima i nepatriotama.
O tome kakvo je stanje u srpskom sektoru
bezbednosti više ne moraju da pričaju Fond za humanitarno pravo,
Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Liberalno demokratska
partija, porodice pobijenih radnika RTS-a i vojnika u Topčideru i
Leskovcu i druge preživele žrtve njihove torture ili njihovi
bližnji, kao ni CEAS. Sve su rekli Vučić, ministar odbrane, i
Nikolić, predsednik Srbije, koji su priznali da su upali zmijsko
gnezdo. Otkad su nam oni to obelodanili, ništa se promenilo nije.
Samo je sve još očitije, od raskola oko izbora novog direktora
policije, do toga da mere Rodoljuba Šabića, Poverenika za dostupnost
informacijama i zaštitu podataka o ličnosti, i Saše Jankovića,
Zaštitnika građana, koje su ovi još letos predložili kako bi se
situacija u toj oblasti bar malo popravila, niko i dalje ne uzima u
razmatranje.
Službe nam jedine u Evropi imaju mandate u
kriminalnim istragama, nekontrolisane su i, kao takve, mnogo
pogodnije za političke obračune i ucene, nego za Vučićevu borbu
protiv korupcije, koju vesnepešić hvale uz terciranje izvestioca
Evropskog parlamenta za Srbiju Jelka Kacina. Dakle, sa jedne strane
navodno imamo političku volju i početak jačanja instituticija u
borbi protiv korupcije, a sa druge strane potpuno raspadnuto
pravosuđe, odsustvo volje da se za ratne zločine sudi pred domaćim
sudovima – što je nedavno dokumentovano dokazao FHP – kontrolisane
medije i nekontrolisane službe, koje je, gle čuda, u nekoliko redova
spomenula i sama Pešićeva, ali ih, kao ni Šarića, nije dovela u vezu
sa Kosovom i borbom protiv korupcije.
Evropljani su mnogo iskreniji i bolje vide
situaciju. Novi status Kosova – sada prevashodno definisan namerom
da se Beograd privoli da kosovske integracije ne opstruira, bez
nužnog formalnog priznanja – prioritet im je kada je Srbija u
pitanju. Za ostvarivanje tog cilja spremni su da rizikuju da
upropaste mnogo toga dobrog što su podržavali, poput jačanja
mehanizama tranzicione pravde, suočavanja sa ratonozločinačkom
prošlošću i podrške Srbiji da etablira neke od polaznih neupitnih
vrednosti koje u EU još relativno čvrsto stoje na nogama. Nama su
dali šansu da pomognemo i sebi i njima. Srbija je 2012. godine
većinski, uz podršku vesnipešić, izabrala da lakše pomognemo njima i
dodatno odmognemo sebi. Ipak, i pored formalne podrške, stiče se
utisak da zapad Vučiću i Dačiću mnogo manje veruje nego
vesnamapešić. Zato im je u odlukama Evropskog saveta od jesenas dao
domaći zadatak koji će tek potvrditi koliko imaju snage da zavrnute
ruke ispune ono što su najverovatnije obećali DEA i drugima – da
povežu borbu protiv korupcije i situaciju na severu Kosova.
Naime, u Srbiji velikog borca protiv korupcije
Vučića i kosovoskosrpskog reformatora Dačića postoji sistemski
problem – na severu Kosova funkcioniše srpska Agencija za privredne
registre (APR), ali ne i predstavnici poreske i bankarskih
inspekcija, koji mogu da kontrolišu da li kompanije registrovane kod
APR rade kako treba, da li uopšte postoje, kako su kupljene, ko su
pravi vlasnici i da li su i zašto bankrotirale. Otuda je sasvim
uobičajeno da se šverceri ne muče i da od carinske postaje Kraljevo,
na primer, kidaju natrag ka unutrašnjosti Srbije umesto prelaska
administrativne linije sa robom za koju su tražili oslobađanje od
nameta, navodno idući s njom na sever Koosova. Lakše im je i
„čistije” da zaista i odu na Kosovo, te da robu oslobođenu nameta
navodno prodaju nekoj firmi registrovanoj u sevrenokosovskom ogranku
APR, koju su sami osnovali, uloživši oko 500 evra za sve potrebne
troškove, da je „zatvore” na ovakav ili onakav način i da ostanu sa
robom na kojoj mogu da zarade i po 30.000 evra po kamionu.
I tu Dačićeva spremnost na integrisano upravljanje
granicama nije dovoljna, a tu se testira Vučićeva spremnost na
iskrenu borbu protiv korupcije. Potrebno je zatvoriti APR na severu
Kosova, pustiti EULEX i kosovske insitucije da vode registar
privrednih subjekata i da kontrolišu njihovo poslovanje, te
zatvoriti alternativne prelaze sa srpske strane, one faktičke i one
budžetske. Ovo drugo je, bar nadzor nad kretanjem budžetskih
sredstava ka Kosovu, tražila Liberalno demokratska partija, ali im
je predlog gromoglasno odbijen od novoevropejaca, podržavanih od
vesnipešić.
Dakle, od Srbije se očekuje da u dogledno vreme
ukine i paralelene fiskalne institucije. Ali o tome nećemo mnogo
slušati od naših reformatora i boraca protiv korupcije. Lakše će u
javnost procureti vest da se o modelu dve Nemačke pričalo sa
Prištinom i EU, nego o ovome. Za ovo je potrebna i unutarpartijska
saglasnost vladajućih stranka, onih s odborima na severu Kosova. A
tu ne pomaže ni DEA uterivanjem volje u kosti.
O ovome su, kao karici koja nedostaje, govorili
ekipa Insajdera i Brankica Stanković, novinarka B92, koja prolazi
golgotu zbog divljanja ekstremističkih organizacija kojima ova
vlada, koju podržavaju vesnepešić, otvoreno daje mandate da
realizuju njene prave, anitevropske politike.
Brankica Stanković je među prvima podržala Zahtev
CEAS-a i predstavnice porodica radnika RTS-a poginulih u NATO
bombardovanju zgrade RTS-a, Žanke Stojanović, da se i ti slučajevi
uvrste u mandat novoformirane Komisije za istrage o ubistvima
novinara, na čije je čelo Vlada Srbije pre neki dan postavila Verana
Matića, glavnog i odgovornog urednika B92. Radnici RTS-a, Veran
Matić, Ljiljana Smajlović, predsednica UNS-a, koja je takođe
izabrana za člana Komisije, kao ni Udruženje novinara Srbije, Zahtev
(još uvek?) nisu podržali. Nezavisno udruženje novinara Srbije,
Asocijacija nezavisnih elektronskih medija i Nezavisno društvo
novinara Srbije jesu, kao i mnogi drugi pojedinci i organizacije,
kojima se zahvaljujemo.
P.S.
Šta znači politika koja je nezavisna od građanstva
i ideologija nisam uspela da shvatim. Vesna Pešić, naime, kaže i:
„Ova vlada je shvatila da postoji samo jedna evropska politika, koja
je nezavisna i od leve i od desne ideologije i od nacionalizma i od
građanstva.”
*Tekst je uvodnik za treći broj CEAS
dvojezičnog elektronskog tromesečnika NOVI VEK: Liberalni odgovori
na globalne izazove, koji će biti promovisan na CEAS međunarodnoj
konferenciji u ponedeljak, 28. januara 2013. |
