Reči

Edin Alija, Suri Atilla, Video, 4’30’’, Jun 2016.

Želja da naučimo reči iz jezika kulture “Drugog” uslovljena je slikom i uverenjima o kulturi i predstavnicima kulture kojoj taj jezik pripada, a ne samo prilikom da ga vidimo ili čujemo. Reči koje vidimo na dvojezičnim tablama u mnogim gradovima, ili čujemo, okidači su slika koje nosimo o kulturi koju označavaju i emocija koje te slike pokreću u nama. Susret sa rečima kulture koja nam je nevidljiva ili je negativno stereotipno prikazana u nama ne budi nikakva ili budi isključivo neugodna osećanja. Proces zapamćivanja reči otežan je negativnim slikama koje te reči izazivaju u nama i manjkom želje da ga naučimo i upotrebljavamo u svakodnevnom životu. Video materijal prikazuje na koji način prijatne emocije nastale u susretu sa “Drugim” navode subjekte tog susreta da slike koje su imali preispitaju i dekonstruišu u direktnom susretu nametnute slike i stvarnog subjekta. U kontekstu susreta predstavnika dve kulture u kojem reči postaju čuvari momenata bliskosti i razumevanja koje su doživeli, dolazi do pamćenja i korišćenja reči, a slika o jeziku se menja kroz sliku o “Drugom” i obrnuto. Želja za dijalogom i povezivanjem sa predstavnicima kulture “Drugog” pojačava želju za pamćenjem i korišćenjem reči u svakodnevnom životu, što nas postepeno uvodi vremenom i u druge slojeve kulture koje jezik opisuje i predstavlja.

Video snimak koji su napravili umetnici iz Srbije i Kosova inspirisan je njihovim iskustvima upoznavanja jedni drugih i upoznavanja međusobnih kultura i društava u okviru programa Helsinškog odbora za ljudska prava "Serbia and Kosovo: Intercultural Icebreakers." (“Srbija i Kosovo: kultura bez granica”). Video snimak daje uvid u proces raspakivanja stereotipnih slika i predstava u susretu ovih mladih umetnika i njihovu konstrukciju ideja o kulturi „Drugog“. Iskustva koja su doživeli na predavanjima i radionicama, prilikom poseta kulturnim institucijama i u procesu kreiranja video snimkova i instalacija, omogućila su umetnicima da preispitaju slike koje imaju jedni o drugima, i o kulturama iz kojih dolaze. Instalacije koje su nastale u ovim situacijama simuliraju neke od procesa koji u post-konfliktnim zajednicama dovode do nevidljivosti kultura i stereotipizacije u negativnom smislu i provociraju ličnu odgovornost svakog od nas u (de)konstrukciji kulture.