|
Program “Srbija i
Kosovo: Kultura bez granica”
namenjen je mladim ljudima iz Srbije
i Kosova koji su zainteresovani za
umetnost i aktivizam. Kroz program,
oni dobijaju priliku i slobodan i
siguran prostor da se upoznaju,
sarađuju i razviju zajedničke ideje
kojima žele da pošalju poruku o
sopstvenom viđenju budućih odnosa
dva društva i građana koji u njima
žive.
Lične istorije
mladih umetnika neodvojive su od
njihovog rada, i oni od toga ne
beže. Kroz pet godina realizacije
programa i više organizovanih
događaja, seminara, umetničkih
kolonija i izložbi pokazalo se da
mladi žele platformu da govore o
sopstvenom odnosu prema prošlosti,
sadašnjosti i budućnosti.
Petogodišnje
trajanje programa znači i da na
njemu učestvuju sve mlađi ljudi,
čija sećanja su različita. Polako na
red stižu i generacije koje nisu
rođene tokom oružanih sukoba koji su
se desili 1998. i 1999. godine na
Kosovu. Neki su bili sasvim mali i
imaju malo sećanja, ali su ona veoma
živa.
Kroz radionice
učesnici su se upoznavali, ali i
otvarali jedni pred dugima i
govorili o svojim ličnim pričama.
Neke od njih su bile duboko lične i
emotivne, a iskustva izražena kroz
njih traumatična. Neki su baš ta
lična iskustva iskoristili da
pošalju poruku i konceptualizuju
svoj rad.
Rad po kome je
nazvana završna izložba “Priče iz
usisivača”, “Sloboda 700K” umetnika
Pajtima Paše iz Peći deo je
porodične istorije. Premet koji je
umetnik pozajmio od tetke za potrebu
izložbe izazvao je emotivne
reakcije, ali umetnik nije želeo da
govori o istoriji predmeta već o
tome šta taj predmet znači za
društvo uz napomenu da je jedna
obična mašina nadživela državu i
fabriku koje su ga proizvele. Taj
rad bio je u zanimljiv u interakciji
sa njegova druga dva rada koji
predstavljaju njegovu ličnu priču.
Pajtim Paša
izložio je fotografiju njegove kuće
u Peći koja je tokom rata bila
zapaljena, a njegovi baka i deka
ubijeni. Uz tu fotografiju izložio
je svoj rad koji je nazvao “Ponovo
kod kuće” uz opis da je slika
nastala u maju 1999. godine kada se
sa porodicom vratio u spaljenu kuću.
Ne znajući kako da opiše to, nacrtao
je svoja osećanja i predstavio ih
publici.
Lično iskustvo
jednog umetnika na ovaj način
predstavljeno nije samo potencijalna
tačka njegove transformacije,
odrastanja i formiranja ličnosti. Na
ovaj način, iskustvo jedne osobe
može da bude i jedna od polaznih
tačaka transformacije svakoga ko
vidi ovaj rad i o njemu razmisli.
“Srbija i Kosovo: Kultura bez
granica” upravo otvaranjem prostora
za tu transformaciju doprinosi
pomirenju i normalizaciji odnosa dva
društva.
|
