Promocija

Zbirka priča “Mokri(n) čvor” promovisana širom Srbije

14. januar 2023.

U decembru 2022. i januaru 2023. godine, zbirka priča „Mokri(n) čvor“ u izdanju Helsinškog odora za ljudska prava u Srbiji promovisana je u Beogradu, Novom Sadu, Čačku, Svilajncu, Novom Pazaru i Požegi. Promocije su okupile oko 200 građana ovih mesta, uz učešće autora, urednika zbirke i predstavnika Helsinškog odbora.

Zbirka sadrži kratke angažovane priče jedanaest mladih pisaca i spisateljica o akutnim problemima koji opterećuju društvo u Srbiji. Priređivač je jedan od najistaknutijih pisaca na post-jugoslovenskom prostoru i dobitnik nagrade NIN za roman godine 2020, Saša Ilić. Ilić je sa mladim stvaraocima tokom Radionice kreativnog pisanja „Tranzit“ (maj 2022) najpre podelio svoje znanje o tome kako čitati stvarnost i o njoj pisati priče, a potom ih sproveo kroz proces pisanja od sinopsisa do objavljivanja priče. Radionica je održana u okviru projekta „Da nam raznolikost bude realnost: Izgradnja inkluzivnog društva kroz obrazovanje i kulturu“, koji je finansijski podržala Evropska unija.

Govoreći na promocijama, Jelena Krstić iz Helsinškog odbora za ljudska prava istakla je da je svrha ovog projekta upoznavanje i povezivanje mladih iz različitih krajeva Srbije u proces zajedničkog učenja i stvaranja. Njihovo osposobljavanje da koriste kulturu i umetnost kako bi uticali na društvene promene od ključne je važnosti za društvo kome nedostaje raznolikost. Naime, mladi danas žive u kulturama koje su temeljno očišćene od Drugih i retko imaju mogućnost uvida u vredne doprinose autora izvan svoje etničke zajednice. U udžbeničkim čitankama može se naći svega nekolicina dela ne-srpskih autora, među kojima nema predstavnika književnosti iz nekadašnjih jugoslovenskih republika. Udžbenici istorije, sa druge strane, umesto na primere solidarnosti naglasak stavljaju na sukobljavanja kao preovlađujući oblik međuetničkih odnosa. Kao posledicu toga imamo da se etničke zajednice odvajaju jedne od drugih u izolovane, samodovoljne sisteme koji se grčevito brane od neželjenih upliva iz druge zajednice. Radionica kreativnog pisanja tematizovala je upravo ove aspekte, najpre stvarajući model jednog mogućeg društva koje počiva na interkulturalnosti, dajući glas onima koji ga nemaju te kroz priče mladih autora omogućavajući da ih i drugi čuju. Angažovana književnost izabrana je kao metod rada zbog svoje snage da premosti ponore i osvetli sva važna pitanja koja opterećuju i građane i društvo, te pozove na solidarnost sa manjinskim i ugroženim grupama. Podsetila je na reči Branka Ćopića da je dužnost književnosti da građanima govori istinu.

Pisac i urednik zbirke priča Saša Ilić pre svega je naglasio važnost podsticanja mladih stvaraoca da „zarone duboko u sebe“, identifikuju probleme u njihovoj okolini i o njima progovore kroz angažovanu knjževnost. Upravo je to bio metod radionice kreativnog pisanja koju je vodio, a na kojoj su učesnici imali zadatak da prepoznaju društveni problem te da kroz svoj lični stav i iskustvo urone u suočenje sa njim kroz formu kratke priče. Iako lokalne i lične, priče su međusobno povezane i odišu univerzalnošću. One sliče nisci bisera sa zajedničkim nadnarativom solidarnosti i političke angažovanosti u današnjem, kompleksnom svetu. Zahvaljujući tome, zbirka „Mokri(n) čvor“ nosi različite glasove u sebi ali nam i svima omogućava da nađemo svoj glas u njoj. Takva, angažovana književnost može da snagom svog pisanja menja školske kurikulume ali i da oblikuje svetove u budućnosti. Ilić je protiv nametanja tema novim generacijama, koje trebaju same da odluče o temama koje ih zanimaju. Na taj način autori će prirodno dopreti do onih tema koje su ključne za dato društvo. Tako su, na primer, u zbirci uočljive teme koje govore o uticaju male sredine na živote ljudi, one koje propovedaju o povratku ili nemogućnosti povratka, te priče koje nas podsećaju na sveprisutnost nasilja u svom porama društva. Na kraju, proces pisanja priča odvijao se u ambijentu međusobne saradnje između građana koji dolaze iz različitih geografskih regija Srbije i drugačijih etničkih, religijskih i kulturnih zajednica. Takva sveobuhvatnost omogućila je susrete različitih regionalnih kultura i njihov upliv i u književne tokove, odakle su odavno prognani zbog tereta nasilne prošlosti kojeg ne uspevamo da se oslobodimo. Stoga je rad na ovoj zbirci predstavljao i nukleus promene koja je moguća u ovom društvu, a od mladih pisaca i stvaralaca očekujemo da tu promenu nastave na iniciraju kroz svoj angažovani sposateljski rad.

Na promociji su govorili i autori čije se priče nalaze u zbirci „Mokri(n) čvor“.

Nađa Petrović iz Beograda, kao dramaturškinja inspiraciju za svoje filmsko i književno stvaralaštvo crpi iz ličnog iskustva. U svojoj priči Roze Nađa tematizuje stigmatizaciju bolesti u društvu i poziva na razumevanje i prihvatanje, a ne izopštavanje osoba koje su drugačije po bilo kom biološkom ili društveno konstruisanoj karakteristici. Nađa takođe propoveda i o solidarnosti i povezanosti koja nagrađuje onda kada odlučimo da druge sagledavamo kao sebi ravne.

Dramaturškinja iz Čačka i autorka priče Žene slobode, Ana Vučićević piše o ženama iz različitih klasa i sa različitim životnim izazovima, koje povezuje umetnost ali i rodna pripadnost. Ona osvetljava život u sredini koja nameće određeni standard življenja i zahteve od žena u njihovim različitim životnim dobima. Jedna od pouka priče je da društvima uvek postoje pukotine u kojima se mogu sresti i žene koje rade u trafici i one koje pišu drame, te da je samo potrebno naći pristup koji će to osvetliti a što je Ana našla u književnosti.

Marina Janković iz Beograda rad na angažovanoj književnosti vidi kao način da izrazi sebe nakon određenih životnih izazova i zbog toga i smatra da je teško stvarati angažovanu književnost ako se ona ne oslanja na proživljena iskustva. Zato ona u svojoj priči Kako je Jani slomio nogu govori o raznolikim preprekama na putu ka boljem i demokratskom društvu, kroz sagledavanje iskustva građanskog otpora u Grčkoj i Srbiji.

Šta je to što je medije u Srbiji zainteresovalo da jednu priču iz zbirke o vršnjačkom nasilju iz fikcije premeste u stvarnost i objave kao stvarni događaj objasnila je Jelena Tasić, autorka priče Šestica. Proishodeći iz ličnog iskustva rada u nastavi, njena priča progovara o žrtvama vršnjačkog nasilja koje ostaju nevidljive za porodicu, školski sistem i društvo, sve dok ne okončaju tragično. Jelenina priča uranja u svakodnevnicu koja je ispunjena nasiljem i pomaže u sagledavanju momenata koji se ne smeju propustiti u zaštiti ranjivih grupa.

Andrea Popov Miletić iz Novog Sada je u priči Coaching by Milka nastojala da pokaže naličje korporativnog sveta, u kojem se radnici i bune i prilagođavaju a stvari retko nazivaju pravim imenom. Priča progovara i o sveprisutnim newage trendovima u potrazi za srećom, hipokriziji i licemerju kojem se pribegava u težnji da se ostvari profit, te važnoj ulozi pojedinca u kolektivu. Andrea je angažovanoj književnosti pribegla zbog toga što ona omogućava piscima da odgovore na aktuelne teme u društvu, ali ih i upozorava da paze kako njihovo pisanje ne bude svedeno na politički pamflet.

Kikinđanka Milana Grbić svoju priču Usne vidi kao parafrazu Gogoljeve priče Nos. Njena priča, međutim, tematizuje površnost i opterećenost fizičkim izgledom koje društvo nameće današnjoj ženi, pozivajući na razmišljanje kako se takvim pritiscima odupreti.

Slikarka iz Novog Pazara Aida Camović, autorka priče Aida i Nefija, svoju priču zasnovala je na istorijskom događaj iz 1953. godine kada je zakonom zabranjeno nošenje feredže i drugih vidova pokrivanja žena. Aida pripoveda o dva različita iskustva i dve žene koje su novo vreme doživele na potpuno drugačije načine: dok jedna nije želela da skine feredžu, druga je tu priliku videla kao svoju emancipaciju. Za Aidu je najproblematičnije nametanje i ona smatra da pojedinac treba da ima mogućnost slobodnog izbora svog načina života.

Za Aleksandru Đorđević iz Beograda jedan od najvažnijih aspekata pisanja je uticaj životnih tragedija na promenu percepcije o svetu oko nas. Tragedije nisu i ne moraju biti samo ljudski gubici nego i gubici ličnog prostora koji u ljudima ostavljalju dubok trag. Njena priča Beograde, Bukefale moj govori o gradu koji gubi svoj identitet i postaje senka prestonice kakva je nekada bila. Po njoj, uvek bi trebalo biti tako da sredina koja proteruje neku zajednicu bude ona koja će za to prihvatiti odgovornost i inicirati pomirenje.

Tema kojom se bavi dramaturškinja Irena Parezanović iz Požege tiče se odnosa prema svojoj lokalnoj sredini, sećanju na nekadašnji život u njoj i traume povratka. Za nju je njena priča U jednom pravcu metafora za sve one odlaske i dolaske koje čovek nosi u sebi; to je njen odgovor na pitanje koje joj se uvek postavlja kad dođe kući u Požegu: „Do kad si ovde“. Za Irenu je mala sredina prostor slobode i sugurnosti a ne nešto što je guši i prema čemu ima otpor i svoju angažovanost vidi upravo u tome da piše o sebi i mestu iz kojeg je potekla na drugačiji način od onog što je dominantan narativ.

Bojan Tarabić, autor priče Prvo pa muško, odlučio se za kratak opis društva u rodnom gradu Priboju i ličnog iskustva u tom okruženju. Kroz svoju ličnu priču Bojan je progovorio o isključivanju osoba sa invaliditetom iz društva i rodno zasnovanom nasilju koje pogađa prevashodno žene ali ne pošteđuje ni muškarce. On oslikava život u malom gradu koji počiva na i dodatno neguje surovi patrijarhat koji žene ograničava na privatnu sferu a muškarcima propisuje dozvoljene emocije.

Bogdan Panajotovski iz Svilajnca, autor priče Pariz–Svilajnac, napisao je priču o položaju manjinskih zajednica, pre svega albanske i bošnjačke, tokom turbulentnih 1980-ih godina u malom gradu kao što je Svilajnac. Priča govori i o pokušaju obnavljanja pokidanih međutetničkih veza između dva prijatelja koje je sveprisutni nacionalizam na kratko razdvojio.

Promocijama se pridružila i spisateljica iz Zagreba Ivana Bodrožić, koja je mlade autore i tokom radionice kreativnog pisanja podučavala o rodno senzitivnom pisanju. Za Ivanu Bodrožić angažovano pisanje je jedino pisanje koje je vredno, uprkos izvesnim i čestim pritiscima i napadima na autore iz tog književnog spektra. Ponovila je reči pisca Česlava Miloša da je porodica u kojoj se rodi pisac u velikom problemu. Naime, angažovanost je po sebi vrlo lična jer se u nju unosi celo biće i svaki napad koji usledi je isto tako ličan, a ponajviše može pogoditi upravo porodicu. Kao primer je navela svoj poslednji roman Rupa, koji je u Hrvatskoj naišao na talas osude i kritika odmah po objavljivanju. Pojedine dobre kritike povezuje sa činjenicom da je roman preveden na engleski jezik, te stoga bio na raspolaganju i publici koja nije bila toliko emotivno investirana u temu. Njen savet mladim piscima i spisateljicama je da nikada ne pristaju na kompromise po pitanju svoje književnosti i da ostanu dosledni u svojim književnim stavovima i bez straha da će ih prozvati kontraverznim.