|
Dečaci I.N. (10) i
J. N. (11) iz jednog nehigijenskog
naselja u Beogradu, iza kojih je oko
300 krivičnih dela i od kojih je i
socijalna služba digla ruke,
saopštavajući da je nemoćna kada su
ova braća u pitanju, pokušali su da
u centru prestonice opljačkaju
dečjeg pisca Rašu Popova. Ova vest
objavljena je nekoliko sedmica posle
incidenta, nekako baš u danima posle
pokušaja ubistva biznismena Milana
Beka i nasrtaja na dekana FPN Iliju
Vujačića. U javnosti se stvorio
utisak da je plima nasilja
preplavila naše društvo, što je dalo
povod analitičarima socijalnih
zbivanja da zaključe da se vraćamo u
devedesete godine prošlog veka.
Doktor psiholoških nauka i profesor
mentalne higijene na Katedri za
psihologiju Filozofskog fakulteta u
Beogradu Jelena Vlajković kaže da je
za razumevanje onoga što se danas
dešava potrebno da analiziramo šta
je urađeno na institucionalnom nivou
tokom proteklih dvadeset i više
godina. –Ja bih
rekla – ništa ili veoma malo.
Nesporno je da se društvo
oporavljalo – građeni su mostovi,
otvarani su vrtići, renovirane
škole, sada se prave veliki planovi
za Beograd na vodi. Sve je to u
redu, ali je vreme da se zapitamo
šta je, posle svih ratnih strahota,
urađeno na psihološkom planu? Da li
se neko ko je rukovodio zemljom
tokom ovih godina ozbiljno pozabavio
pitanjem pomirenja, izvinjenja,
priznanjem da mnogi zločini nisu
vršeni samo na drugoj strani, već da
smo takve zločine činili i mi. Da li
je neko i pokušao da napravi plan
kako da se suočimo sa
diskriminacijom i brojnim
predrasudama? Do zuba naoružani
policajci i dalje čuvaju manju grupu
ljudi koji se na Paradi ponosa bore
da postanu vidljivi i prihvaćeni u
društvu. Nije slučajno da je većina
vodećih političara baš tog dana
imala neodložne državne obaveze koje
su ih sprečavale da budu na čelu
kolone i time pokažu da se bore za
ravnopravnost i zaista zalažu protiv
diskriminacije. Da li je moguće da
se pojača otpor prema Romima i da
oni, zbog nedavnih događaja, izazovu
kod nekih grupa revanšizam? Sve je
moguće! Nažalost, zaboravlja se da
su to deca koja su pre svega
odgovornost nas odraslih. Šta je
država uradila za tu decu koja iza
sebe imaju ogroman broj krivičnih
dela? Zar to nije bio signal da se
neko njima ozbiljno, stručno i
osmišljeno pozabavi? – kaže prof. dr
Vlajković. Dečji
psiholozi upozoravaju da je u
porastu nasilje među decom,
suočavamo se i sa snimanjem nasilja
kamerom mobilnog telefona.Ti snimci,
dostupni svima na društvenim
mrežama, služe im kao neka vrsta
socijalnih trofeja. Kako
objašnjavate taj fenomen?
Današnji kulturni obrazac glasi: ako
ne obelodaniš svoju privatnost i
nisi u medijima – ti ne postojiš.
Pogledajte samo sadržaje na
društvenim mrežama. Svaki trenutak
života, svaki događaj mora da se
plasira u javnost. Ako to ne učiniš,
kao da nisi živeo, bio na letovanju,
posetio neka „fensi” mesta…
Pogledajte ženske časopise – gde su
se izgubili prilozi koji su
sedamdesetih i osamdesetih godina
bili namenjeni emancipaciji žena?
Sada tinejdžerke mogu da čitaju samo
o trudnoćama javnih ličnosti,
njihovim novim vezama, razvodima,
uspešnim, bogatim udajama… Tako se
sistematski stvara novi sistem
vrednosti. Tako je i sa snimanjem
nasilja nad drugima. U svetu se vodi
ozbiljna borba protiv digitalnog
nasilja koje je u porastu, formiraju
se timovi psihologa, država
finansira projekte koji se time
bave. Kod nas to je samo vest u
novinama nad kojom se čitaoci
zgražavaju i ubrzo sve to zaborave.
Samo tokom prošle godine 45 žena je
ubijeno u porodičnom domu, a ovaj
broj raste iz godine u godinu. Da li
porastu porodičnog nasilja kumuje
sve veća nezaposlenost i teška
ekonomska situacija ili žene češće
prijavljuju nasilje?
Tu ima više razloga. Kao prvo,
porodično nasilje više nije tabu
tema. Zahvaljujući nevladinim
organizacijama koje se time bave
edukovani su i predstavnici vlasti,
policajci i sudije. U mnogim mestima
organizovane su sigurne kuće.
Međutim, sve to nije dovoljno.
Istraživanja su pokazala da su
situacije posle ratova pogodne za
porast nasilja, razvoda,
alkoholizma, narkomanije… Kada tu
dodamo i tešku ekonomsku situaciju
koja kod ljudi rađa strah, osećanje
bespomoćnosti i beznađa i raspad
porodice, porast porodičnog nasilja
ne treba da nas čudi.
Da li se u društvima koja se nalaze
u socijalnoj i ekonomskoj tranziciji
beleži porast nasilja i koje
društvene okolnosti doprinose
porastu agresije? U
najsiromašnijim delovima društva u
svakoj zemlji postoji mnogo veći
stepen fizičkog nasilja nego u onim
delovima društva koja žive bez
finansijskih teškoća. Nezaposlenost,
besperspektivnost, gubitak nade i
osećanje bespomoćnosti bude kod
ljudi ili bes ili depresiju. Prema
tome, dok se ne ostvari blagostanje
koje nam obećavaju, možemo očekivati
veliki broj depresivnih odraslih
ljudi i gnevnih tinejdžera koji
teško mogu da podnesu osećanje
bespomoćnosti i ljutnjom se protiv
nje bore. Da li ovi
incidenti koji su se desili u
poslednje nedelju-dve dovode do
porasta osećanja lične
nebezbednosti?
Naravno. Ljudi počinju da se plaše.
Posebno je osećanje ugroženosti
pojačano kod starijih ljudi. Oni su
često meta siledžija iz najmanje dva
razloga. Prvo, zbog godina su
nemoćni da se brane. Drugi razlog je
činjenica da se ovo društvo ponaša
prema starijim ljudima kao prema
društvenom balastu.
Imamo li razloga da strahujemo od
prelivanja nasilja među društvenim
grupama? Da. Sasvim
je realno očekivati da se to dogodi.
Mislim da je poslednji trenutak da
država angažuje ozbiljne stručnjake
koji bi kreirali određene
preventivne programe iza kojih bi
stale sve institucije društva. U
jednom delu psihologije koja se bavi
posledicama masovnih katastrofa (a
tu spadaju i ratne godine koje su
iza nas) govori se o društvima koja,
posle takvih katastrofa, počinju da
funkcionišu kao „zajednica žrtvi”.
Gubitak vitalnosti, radosti
življenja, osećanje nemoći, porast
nasilja – sve su to obeležja takvih
zajednica. Oporavak društva je skoro
nemoguć sa takvim ljudima. Potrebne
su nam harizmatične ličnosti koje ne
bi ponavljale izlizane parole, već
bi budile nadu kod ljudi. Plašim se
da takvih ličnosti nema na vidiku. |
