|
|
E “Nećemo ni fa ni
antifa na Limanu”, piše na fasadi
jedne zgrade u mom komšiluku u Novom
Sadu. Jedan neafirmisani novosadski
bend “Ulična rasvjeta” pokušao je
nedavno da se afirmiše nekakvom
pesmom u kojoj izjednačava “prvu” i
“drugu” Srbiju. Prva Srbija je
predstavljena kroz navijača i
huligana, koji vežba u teretani da
bi se pripremio za obračun. Druga
Srbija predstavljena je kroz mladića
koji, naravno, čita i sluša
muziku. Obojica su - opet naravno -
predstavljeni kao dva “ekstrema”.
Istovremeno, baš valjda danas,
Srbija nestrpljivo čeka Vojislava
Šešelja. Dobrodošlicu su mu na
Jutjubu poželeli ovdašnji fašisti, i
to pesmom “Ima jedan kućerak u
Sremu”. Da stvar bude gora, to
zaista jeste Šešeljeva omiljena
pesma. Pre nekoliko
dana, tačnije u subotu pravio sam
reportažu sa vojvođanskim Hrvatima,
upravo povodom Šešeljevog povratka u
Srbiju. Razgovarao sam sa ljudima
koji su teškom mukom uspeli sačuvati
svoje “kućerke u Sremu”, za razliku
od onih 30 i više hiljada koji su u
razdoblju od 1991. do 1995. godine,
u strahu pred radikalima i
raznoraznim orlovima, morali pobeći
iz svoga vojvođanskog zavičaja. Za
to niko nikada nije odgovarao. A
izgleda da će se i Šešelj provući
bez presude. I tu
nema mesta nikakvom čuđenju. Jer
kakve veze ima što se Šešelj vraća i
što neće biti osuđen, kada je
predsednik Srbije Tomislav Nikolić,
predsednik vlade Aleksandar Vučić,
predsednica skupštine Maja Gojković,
jedan od čelnih ljudi “naprednjaka”
Igor Mirović? Kakve to uopšte veze
ima kada je SPS odavno proglašen
“normalnom strankom” sa kojom smo se
“pomirili”? Drugim
rečima, društvo u Srbiji se pomirilo
sa ekstremizmom
nacionalsocijalističkog oblika.
Mislite li da preterujem? Pitajte
ljude u Bosni, Hrvatskoj, na Kosovu
malo o etničkom čišćenju i genocidu.
I nemojte misliti da neku vrstu
užasa nisu spremni počiniti i u
samoj Srbiji. Jer sve ono zlo koje
smo nekada izvozili da pali i
pljačka po susedstvu, sada se
vratilo kući. Šešelj stiže samo
poslednji.Kuća nam je, dakle, sklona
imploziji. Na
vlasti su, dakle, ekstremisti, i to
ne bivši.Videli smo Vučićevu ćud
prilikom prekjučerašnje posete Edija
Rame.Videli smo i da je dobar deo
medija jedva dočekao da ponovo udari
u ratne talambase.Čim imje Vučić
izdao naređenje.Ista stvar se desila
i nakon prekida “istorijske”
fudbalske utakmice Srbija -
Albanija. Posledice su bile strašne,
i sve je ličilona nekakve male
kristalne noći. U Novom Sadu i
dan-danas pekare i poslastičarnice u
vlasništvu Albanaca čuvaju
policajci. U ostalim delovima Srbije
to nije slučaj, jer tamo takvih
radnji u vlasništvu Albanaca odavno
nema. Jer nema ni Albanaca.
Mislim da ama baš niko od tzv.
glavnih medija u Srbiji nije ni
spomenuo šta se na stadionu
Partizana dešavalo pre nego što je,
navodno sa tornja obližnje crkve
(ah, kakve li simbolike!) doleteo
dron sa albanskom zastavom. RTS je u
direktnom prenosu utišao ton sa
stadiona. Uprkos tome, čulo se jasno
kada je čitav stadion zviždao
albanskoj himni. Oni koji su bili na
stadionu ili su jasno čuli ili su
urlikali: “Ubij, zakolji, da Šiptar
ne postoji”. Takve “pesme” odavno su
postale stalno mesto na našim
stadionima, u našim sportskim
dvoranama. Baš kao što je “Nož,
žica, Srebrenica” postao navijački
“standard”, skoro kao deci
brojalica. Šta nam
sve to govori?Govori nam da je
esktremizam kod nas postao
normalizovan, u potpunosti. Ljudi
naprosto ne vide ništa loše u tome
kada izgovaraju reči poput “Šiptar”,
“balija”, “ustaša”, “crnčuga”,
“pederčina” itd. A i zašto bi u tome
videli bilo šta loše kada su
načelnim funkcijama u zemlji osobe
koje su donedavno vrlo otvoreno
zagovarali ubijanje kao legitiman
način “dijaloga” sa susedima. I za
to ne samo da nisu kažnjeni, nego su
nagrađeni najvišim državnim
počastima.To je užasavajuća moralna
paradigma. Takvi
ljudi bi sada trebalo Srbiju da
povedu u Evropsku uniju.Što je
najgore od svega, u svojoj nameri da
pacifikuje Srbiju, čak je i EU u
jednom momentu poverovala da će
takvi ljudi u tome i uspeti:
isporučiće Kosovo, isporučiće
Republiku Srpsku, a zauzvrat će im
se gledati kroz prste jer je
politička stabilnost jeftinija od
demokratije. Potom će se oni, bivši
radikali, sami od sebe izduvati i
sve će biti super. Problem je u tome
što neće biti baštako lako.Mada ne
treba isključiti mogućnost da će se
urušiti sami u sebe, zbog sopstvene
pohlepe, koja će ih odvesti u
međusobni obračun. Tada će se
trebati čuvati rikošeta.
Vidimo, na primer, šta se dešava
danas sa advokatima. Oni protestuju
već dva meseca, ali vlast ne odstupa
nego pokušava pod svaku cenu da
izvrši ozbiljan udar na tu profesiju
koja je jedan od fundamenata
ljudskih prava. Ide se pod svaku
cenu na to da se advokatura obruka i
zagadi, pa šta košta da košta, makar
i pravosuđe bilo u blokadi već dva
meseca. Nije nikakvo čudo što je
upravo advokatura na udaru
ekstremista na vlasti. Baš kao što
nije nikakvo čudo ništo nam mediji
dana izgledaju ovako kako izgledaju.
I što je novinarstva sve manje i
manje u medijima. Jer mediji i
novinarstvo, imajte to na umu, ne
idu nužno ruku pod ruku.
Mediji su, dakle, odavno ciljano
odabrani da budu zagađeni.Prvo kroz
uvlačenje u miloševićevsku
ratnohuškačku propaganda pa potom u
tzv.tabloidizaciju. Iako je
pravilniji pojam
tabloidiotizacija.Na sceni je dakle
odavno idiotizacija samih medija i
dezavuisanje novinarske profesije
kao takve.Ona je zagađena kroz
glasila koja, recimo, izgledaju kao
novine, prodaju se kao novine, a
nisu novine.To su režimski pamfleti,
cinkaroši, koji služe za ucene,
iznude, upropaštavanje ljudskih
života i, po potrebi, za ratne
pokliče.Nije slučajno što su baš
mediji prvi odstreljeni.Na taj način
je pucano direktno u srce
demokratije. Ista je stvar i sa
advokaturom danas, kao i sa
celokupnim pravosuđem juče i
prekjuče.
Zakonodavna vlast odavno je samo
glasačka mašina izvršne vlasti, a
danas naročito, kada vladajuća
stranka ima onoliku većinu u
parlamentu. Sudska vlast, kao što
sam već rekao, ne funkcioniše, a
Ustavni sud postupa politički.
Odgovorno novinarstvo, kao “čuvar
demokratije”, potpuno je
imobilisano. Vlast čini sve da oteža
rad nezavisnih institucija…
Funkcioniše, dakle, jedino izvršna
vlast, u kojoj sede mahom
nekompetentni ljudi. Izvršnu vlast
predvodi osoba sa mesijanskim
sindromom a sa veoma niskim
kapacitetom. Takva
vlast u stvari nije u stanju da
upravlja državom.Ali jeste u stanju
da opljačka državu i da oglođe ono
malo što je preostalo. Kod nas u
Novom Sadu gradska vlast bukvalno
nalikuje na invaziju skakavaca. Oni
su organizovani poput kartela, s
timšto ne rade s drogom, već
razaraju komunalno tkivo grada kroz
besomučnu pljačku gradskih javnih
preduzeća. Beograd
na vodi, kanal Morava-Vardar,
desetine hiljada milijardi kineskih
dolara…, sve te silne dimne bombe i
gluposti kojih ćemo se još onoliko
naslušati, zapravo jesu pokrivalice
za pljačku. Jer ovi koji su sada na
vlasti nisu nastali sami od sebe.
Njih je krajem osamdesetih i
početkom devedesetih stvorila
Miloševićeva DB da bi pljačkali i
palili po komšiluku.Oni su bili
zaduženi za “čišćenje terena” od
svega što se očistiti i potom
prodati moglo. Niko njih nikada nije
učio kako se upravlja javnim
resursima i društvenim
bogatstvom.Oni su ekstremisti, oni
su besramni ekstremni pljačkaši, i u
tome ne vide baš ništa loše.
Sve to je praćeno grotesknim
istorijskim revizionizmom, gde u
državi koja je po Ustavu republika
na vlasti imamo četničkog vojvodu.
Pa se onda taj vojvoda iživljava nad
kostima palih boraca, oslobodilaca
Beograda od fašističkog nakota. A i
što ne bi, kada su u Srbiji četnici
izjednačeni sa partizanima. Kada
SPC, SANU, koštunići i slični gotovo
da tepaju Nediću i Ljotiću.Ovde je
kvislinštvo i fašističko i
nacističko slugeranjstvo proglašeno
mainstreamom. Ovo
je zemlja u kojoj žive sluđeni
ljudi, koji ne znaju šta im je
identitet.Koji se retko smeju i koji
su 25 godina mučeni i mentalno
zagađivani.Srbija je postgenocidno
društvo.Ovo jezemlja kojoj je
potrebna denacifikacija, koja se ne
može desiti.Što ne znači da treba da
odustane od borbe sa vetrenjačama.
Jer koji bi drugi smisao čovek mogao
naći, kada već hoće da živi u
Srbiji?Sem da bude član Koalicije
nevladinih organizacija “Otpor
ekstremizmu”.
(Reč na okruglom stolu “Otpor
ekstremizmu”, 12. novembra 2014. u
Beogradu) |
|
