|
Deca koja žive i
rade na ulici su u Srbiji višestruko
ugrožena: žive u nehumanim uslovima,
uskraćeno im je pravo na
obrazovanje, zdravstvenu zaštitu i
bezbedan život. Instutucije sistema
kao da su ih zaboravile, a nesrećne
dece javnost se seti samo u
polemikama kako ih treba kazniti u
slučajevima kada prekrše zakon.
Majke sa tek rođenim bebama koje
prose na beogradskim raskrsnicama,
dečica koja u centru grada
prolaznike mole za poneki dinar,
tinejdžeri koji se, umesto da borave
u školi, snalaze kako znaju i umeju
obezbeđujući golu egzistenciju –
svakodnevica je onih koji žive i
rade na ulici.
Tačni podaci o broju najmlađih na
ulicama gradova Srbije ne postoje.
Nezvanično, samo u Beogradu ih je
svakodnevno oko hiljadu. Mahom se
radi o romskoj deci, deci bez
porodica, ili su iz onih lošeg
materijalnog stanja. Većina je
pravno nevidiljiva za državu zbog
čega se ne školuju, niti su u
sistemu zdravstvene i socijalne
zaštite, a kamoli da uživaju bilo
kakva prava.
Društvo i država isključivi su
krivci za to što deca na ulici žive
život nedostojan čoveka naglašava
Gordana Stevanović, zamenica
ombudsmana za prava deteta.
Uzimajući u obzir usvojenu
legislativu Srbija ispunjava
kriterijume, objašnjava Stevanović,
ali ugrožena deca od toga imaju malo
ili gotovo ništa.
„Kako uopšte znati koje su njihove
potrebe, kako kreirati politiku i
šta preduzeti ako ne znamo koliko je
to dece kojima treba da pružimo
određene usluge.... Stručni radnici
moraju da izađu na teren, moraju da
vide tu decu. Neće ona sama doći u
kancelarije gde mi radimo kao
službenici. Moramo da vodimo računa
koliko je rani uzrast bitan,
locirati decu uzrasta do 6 godina i
preduzeti sve što možemo“, kaže
Gordana Stevanović.
Na nagomilane probleme još jednom je
skrenuta pažnja kada se Raša Popov,
ovdašnji legendarni književnik i
novinar, našao na meti nasilja. Tada
se u javnosti odmah rasplamsala
polemika kako kazniti počinioce, dok
je potpuno zanemarena činjenica da
se radi o maloletnim dečacima, inače
štićenicima Centra za socijalni rad.
Prelazak na
drugu stranu zakona
Pitanje koje se
nameće je kakav je, s obzirom na
teško stanje, učinak sistema
socijalne zaštite? Dragan Vulević,
koji je pri Ministarstvu rada
zadužen za brigu o porodici, tvrdi
da nisu zakazali. Kaže za naš
program da im nedostaje novaca i
resursa, ali da čine koliko mogu da
deci ulice pomognu.
„Mi smo naložili centrima za
socijalni rad u Srbiji da formiraju
timove koji će se isključivo baviti
decom ulice. U osamdesetak centara
ti timovi su formirani. Negde oko
šezdesetak dece je povučeno sa
ulice, ušli su u programe
resocijalizacije i podrške“,
objašnjava Vulević.
Međutim, često ovakvi pokušaji
završe na kratkotrajnom sklanjanju
dece u prihvatilišta, što na duže
staze ne predstavlja rešenje. Mnoga
od njih usled godina boravka na
margini prelaze sa druge strane
zakona, postaju štićenici popravnih
domova, a po punoletstvu i zatvora.
Olivera Zečević, šefica Odseka za
suzbijanje maloletničke
delikvencije, podvlači da je
najvažnije raditi na tome da čitav
sistem učestvuje u prevenciji
maloletničke delikvencije.
Pribegavanje sankcijama signalizira
da je problem već u poodmakloj fazi
što smanjuje šanse za pozitivan
ishod, kaže Zečević.
“Suština je da se radi na dugoročnim
merama podrške i pomoći toj deci i
njihovim porodicama. Jer ako radite
odvojeno onda tu svaako nema
rezultata. Šta se nudi toj deci,
kako se ona animiraju da ostanu u
nekoj ustanovi ili hraniteljskoj
porodici ili drugom vidu
institucionalne ili
neinstitucionalne zaštite verovatno
je pitanje za sistem socijalne
zaštite. Ako tu nema prostora da se
radi preventivno, onda prosto
generalna prevencija koju sprovodi
policija ne može dati rezultate”,
zaključuje Olivera Zečević.
Deca ulice najranjivija su grupa u
društvu, suočavaju se sa nejednakim
šansama za ostvarenje kvalitetnog
života. Pred državom je još mnogo
posla kako bi im obezbedila jedno od
osnovnih ljudskih prava. |
