|
|
Svima je poznat
događaj od pre nedelju dana, kada je
na Fakultet političkih nauka upala
grupica neo-nacista i nasilno
prekinula tribinu Studenata za
slobodu – FPN o pobačajima
prohibicije i mogućim načinima
legalizacije marihuane. Iako
predstavljaju manjinu u Srbiji,
manjinu čija prava nisu ni na jedan
način ugrožena, oni nedostatak
ljudstva i razuma nadoknađuju pukom
silom. Bili su glasni, agresivni i
krajnje primitivni u svom nastupu,
nazivajući prisutne studente
narkomanima i drugim pogrdnim
imenima. Situacija je brzo
eskalirala kada su gađali papirima i
nabijali se u lica učesnika kako bi
ih zastrašili. Ono
što većini nije poznato jeste
činjenica da dekan fakulteta, dr
Ilija Vujačić, nije želeo da pozove
policiju, računajući na to da niko
drugi neće uraditi isto zbog
autonomije fakulteta. Ostao je pri
svojoj odluci čak i kada me je jedan
od tih huligana pljunuo u lice samo
zato što sam ga fotografisala. Dekan
je takođe zabranio nastavak tribine
kada je policija izvela naciste po
pozivu jednog od studenata. Svedoci
smo fakultetske administracije koja,
suočena sa ekstremistima na svom
fakultetu, povija rep i maše belom
zastavom. Isti
pripadnici neo-nacističke grupe
trenutno učestvuju u blokadi
Filozofskog fakulteta u Beogradu
čija sam studentkinja treće godine.
Na samom početku blokade radikalni
komunisti izazvali su tri napada
(napali su čak i fakultetsku upravu
i obezbeđenje), pre nego sto su u
svoje redove primili i prethodno
pomenute agresivne
nacional-socijaliste. Vest o mom
napadu brojne kolege u grupi
Studentski pokret 2014 su sa
likovanjem podržale i opravdavale.
Ne samo da je Filozofski fakultet
postao mesto tolerancije
klerofašističke ideologije, nego
studenti otvoreno podrzavaju svoje
nasilne saradnike u blokadi. Pojava
radikalnih i militantnih grupacija
nije ništa novo, ali ono što mene
ostavlja popuno preneraženu jeste
podrška i tolerancija prema istim
gupama od strane mojih kolega i same
uprave. Neverovanto me je sramota
što studiram fakultet koji gradi
reputaciju žarišta najgoreg skupa
ideologija koje su zaživele u našoj
istoriji.
Gorepomenute kolege blokaderi su
takođe pre mesec dana zauzele
učionicu predviđenu za tribinu:
“Ideologija LGBT pokreta u Srbiji”
koju sam organizovala kao
predsednica Studenata za slobodu na
Filozofskom fakultetu. U okupiranoj
učionici orio se smeh dok su u isto
vreme, već poznati nacisti, po celom
fakultetu bacali letke sa ispisanim
rečima: “Stop promociji pederastije
na fakultetima”. Da je neko sa
strane posmatrao situaciju došao bi
do zaključka da su sarađivali.
Uprava fakulteta, tradicionalno,
nije osudila homofobične postupke ni
levih, a ni desnih ekstremista.
Uznemirujuća je činjenica da ovo
nisu izolovani slučajevi gde uprave
fakulteta Univerziteta u Beogradu
tolerišu i zataškuju nasilne akcije
ekstremista. I tu dolazimo do pravog
problema. Imamo situaciju gde
grupica nasilnika teroriše i
uskraćuje slobodu govora studentima,
i upravu koja ne reagujući na takve
incidente, ne samo da toleriše već i
ohrabruje nihove akcije. Kako stvari
stoje, rečenica: ”Nа krаju nećemo
pаmtiti reči nаših neprijаteljа, već
ćutаnje nаših prijаteljа”, jednog od
najvećih boraca za ljudska prava,
Martina Lutera Kinga, danas je za
naš univerzitet, čini se,
relevantnija nego ikada.
Podestimo se prošlogodišnjeg
skandala, kada je nekoliko
radikalnih levičara fizički napalo
Ratka Nikolića, jednog od vođa i
osnivača Studenata za slobodu –
Srbija, ispred Filozofskog
fakulteta. Jedan siledžija ga je
udarao i vikao: “Pičko pederska!”
dok su ga ostali bodrili. Isti
akteri nasilno su prekidali tribine
SZS-a na Filozofskom i Pravnom
fakultetu. Još se nije dogodilo da
uprava ili ostali studenti nekog od
od ovih fakulteta javno osude akcije
nasilnika, bili oni ekstremni
levičari ili ekstremni desničari.
U Srbiji nažalost nije neverovatno
da različite ekstremističke
grupacije koje ukidaju slobodu
govora, šire homofobiju i ugrožavaju
bezbednost studenata Beogradskog
univerziteta prolaze nekažnjeno od
strane policije, ali je prosto
nedopustivo da predstavnici
akademskih građana padnu na najniži
mogući nivo i dopuštaju da takva
dela prođu bez osude. Poražavajuća
je i činjenica da brojni studenti
sami ignorišu ili čak podržavaju
akcije ektremista samo zato što
napadaju njihove neistomišljenike.
To što podršku ne nalazimo među
kolegama nikako nije obeshrabrilo ni
mene, a ni moje prijatelje u SZS –
Srbija. Štaviše, suočeni sa ovakvim
pritiskom od strane najgorih
huligana da se povučemo, uvereni smo
da činimo pravu stvar. Nikada nisam
sumnjala u ispravnost svojih
postupaka, ali reakcije koje dobijam
su pravi indikator u kojoj je meri
zapravo borba za slobodu svih
ugroženih manjina potrebna. |
|
