|
U proteklih nekoliko meseci događaji
koji su, na ovaj ili onaj način,
bili povezani sa sportskim
takmičenjima i nasilju sklonim
navijačkim grupama u javnom diskursu
su postali prvorazredni političke
teme. Dovoljno je pomenuti incidente
na utakmici Srbija – Albanija u
Beogradu ubistvo srpskog navijača u
Istanbulu. Da li je reč o
slučajnosti ili postoji dublja
uzročna veza? U
siromašnim i zapuštenim društvima
kakvo je srpsko, sa ogromnom
nezaposlenošću mladih, nasilju
sklone grupe i organizacija na
žalost imaju sve više prostora i, po
logici stvari, imaće sve više
pristalica. To je neka vrsta
ispunjavanja najvažnije potrebe
mladog čoveka, potrebe za
pripadnošću grupi. Navijačke grupe,
na žalost, tu potrebu dosta efikasno
ispunjavaju, nudeći mladim ljudima
ciljeve i ideje koje mogu da slede,
kao i osećaj neke vrste sigurnosti
koju donosi pripadnost grupi. Takođe
ih često vezuje i mržnja prema nekoj
manjinskoj grupi, nacionalnoj ili
verskoj. Sve se to
događa u vreme kada se u srpskom
društvu stvara atmosfera takozvanog
„pravednog nasilja“ u obračunu sa
pojedincima označenim opravdano ili
neopravdano, kao tranzicionim
lopovima. Nasilje je oblik vladanja
sadašnje političke garniture jer se
neprekidno priča o obračunu sa onima
koji se vide kao glavni uzročnici
ekonomskog sunovrata Srbije. Pri tom
se vrlo pažljivo izbegava da pomene
društveni sloj blizak režimu
Slobodana Miloševića, koji je tokom
ratova devedesetih i ekonomskih
sankcija, stekao enormno bogatstvo.
Ne mislim da je nasilje trajna
karakteristika srpskog društva, nego
da je reč o načinu na koji vladaju
ljudi koji su danas na vlasti.
Nasilje je ovde način govora
nosilaca vlasti, njihovi javni
nastupi imaju u sebi elemente
pretnje. Premijer Aleksandar Vučić
neprekidno govori o policijskim
istragama i obračunu sa lopovima,
koristi skoro uvek duboko personalnu
sintagmu „neću dozvoliti“ kao da je
on jedini nosilac vlasti, povremeno
negativne ocene koje dolaze iz
inostranstva vidi kao ponižavanje
države, a svaku kritiku vlasti
tumači kao napad na sebe lično.
Premijer Vučić, nekada veoma
radikalan nacionalista, obraća se
najsiromašnijim slojevima
stanovništva i tranzicionim
gubitnicima, a svoj politički uspeh
duguje obećanju da će radikalno
očistiti društvo od lopova. On,
poput Jakobinaca u Francuskoj
revoluciji, obećava neku vrstu
političke revolucije, a ona se ne
može sprovesti bez pravnog ili
političkog nasilja. Nema više
giljotine, ali ima tabloida koje u
potpunosti kontroliše režim i koji
ne ubijaju političke protivnike
fizički, nego ih uništavaju kao
ličnosti. Primera radi, bivši
predsednik Demokratske stranke i
gradonačelnik Beograda Dragan Đilas
je 47 dana napadan na naslovnoj
strani jednog tabloida, ali
optužnice nema.
Mislite, dakle, da su sa nasiljem
koje organizuju huliganske grupe
povezani i politički krugovi?
Ne tako direktno, ali delovanje
političara utiče na atmosferu u
društvu. Jezik nasilja je odneo
pobedu na prošlim izborima. Od
vremena pada režima Slobodana
Miloševića smo imali tri vladajuće
garniture koje takav pristup nisu
koristile. Prva je bila vlada
ubijenog premijera Zorana Đinđića,
druga bivšeg premijera Vojislava
Koštunice, a treća bivšeg
predsednika Srbije Borisa Tadića.
Izuzetak je trenutak kada je Kosovo
proglasilo nezavisnost i kada je
Koštunica organizovao miting tokom
koga je zapaljena američka i
napadnuto još nekoliko ambasada.
Slučaj je zanimljiv zato što su
upotrebljene navijačke grupe. To je
bila prva veća upotreba navijačkih
grupa od smene Miloševićevog režima.
Posle paljenja ambasada huliganske
grupe su pravile ozbiljne incidente
samo povremeno, uglavnom na
konzervativnim idejama i mržnji
prema strancima i manjinama. Sada
ponovo počinje njihova
instrumentalizacija.
Ali vlasti kažu da preduzimaju sve
kako bi osujetile huliganske grupe i
sprečile širenje nasilja. Šta tačno
podrazumeva instrumentalizacija o
kojoj govorite?
Nije ovde reč o tome da se neko sa
nekim dogovara gde će, kada i kako
napraviti nerede i da ga na taj
način instrumentalizuje. Reč je o
tome da vlasti govore isto što
govore i navijačke grupe i huligani.
To je bilo jasno nakon posete
albanskog premijera Edija Rame
Srbiji. Tokom te posete srpske
vlasti su o njegovom istupu, o čijoj
taktičnosti ovde ne želim da sudim,
govorile jezikom primerenijim
navijačkim grupama nego diplomatskoj
komunikaciji. Tako se u društvu
razvija radikalni pristup rešavanju
svih problema, a samim tim se stvara
klima za porast nasilja svake vrste.
Takva kretanja su veoma opasna po
društvo, pa je nužno napraviti
razliku u odnosu na nasilne
navijačke grupe. Većina evropskih
društava ima takve navijačke grupe,
ali ne preuzimaju njihovu retoriku
niti matricu po kojoj one deluju
prebacuju na teren političke
retorike. Naša vlast navijačke grupe
izgleda trenutno vidi kao neku vrstu
saveznika. Te grupe donose jedan
nacionalni naboj i u srpskom
društvu, iznurenom od nacionalizma
devedesetih, ponovo bude energiju
zasnovanu na nacionalizmu. Iako je
ta energija dobrim delom potrošena,
ona je još uvek opasna. Boris Tadić
je svoju "nacionalističku
legitimaciju" sticao bliskošću sa
Miloradom Dodikom a Vučić sa
uzvikivanjima na ulici.
Takav prećutni pakt je poguban i za
vlast. Korisno je podsetiti da je
Slobodan Milošević uzjahao
nacionalističkog tigra krajem
osamdesetih i da se pokazalo da se
sa tog tigra ne može sići lako i bez
posledica. Nadam se da ova vlast
neće napraviti istu grešku.
Danas ideje o teritorijalnim
proširenjima ipak nisu deo zvanične
politike, a Srbija priznaje sve
zemlje regiona, izuzev Kosova, sa
kojim je otvorila direktne
pregovore. Zašto onda nepoverenje?
Region je ekstremno osetljiv čak i
na ideju obnavljanja srpskog
ekstremnog nacionalizma. Iskustva u
regionu su užasna. Čini mi se,
takođe, da današnja srpska vladajuća
garnitura nije svesna da je još uvek
na nekoj vrsti pojačane pažnje od
strane suseda koji nisu zaboravili
da su premijer Srbije i ministar
spoljnih poslova bili mladi pomagači
Miloševića i Vojislava Šešelja. Oni
su za region i dalje “uslovne
demokrate”.
Osamdesetih i devedesetih u Srbiji
nasilje je potpuno svesno izazvano
da bi se zemlja pripremila za rat.
Danas su na vlasti dva mlada
političara iz tog vremena (Vučić i
ministar inostranih poslova Ivica
Dačić) i to postavlja ozbiljna
pitanja oko deklarisanih
proevropskih političkih ciljeva koje
zastupaju. Treba praviti razliku
između političkih ciljeva i
političkih sredstava. Primera radi,
stanje u medijima nikada nije bilo
gore jer vlasti pokušavaju da ih u
potpunosti kontrolišu i uz njihovu
pomoć kriminalizuju opoziciju.
Opozicioni funkcioneri se ne
napadaju politički, već se
neprekidno govori da će ovaj ili
onaj biti uhapšen i da su svi
predstavnici stranaka koje nisu na
vlasti kriminalci.
Zašto Srbija nakon smene
Miloševićevog režima nije uspela da
reši probleme o kojima govorite?
Čak i formalni pokušaj raskida sa
idejama devedesetih koji je činila
vlada premijera Zorana Đinđića se
završio njegovim ubistvom. Program
Slobodana Miloševića nije bio njegov
program, nego je istorijski mnogo
stariji, nastao je pre stvaranja
Jugoslavije i ima ogromnu podršku
stanovništva. Raskid sa tim
programom traži veoma teško kritičko
preispitivanje srpske nacionalne
istorije u proteklih 150 godina, a
centralno pitanje uvek je bilo isto
- da li Srbija hoće teritorijalno
veliku državu na Balkanu ili
demokratsku državu usresređenu na
interese građana i kvalitet njihovog
života. Srbija ni
danas nije do kraja raščistila sa
granicama. Ne mislim samo na Kosovo.
Kada predsednik Republike Srpske
Milorad Dodik govori da će Bosna i
Hercegovina da se raspadne, u Srbiji
malo ljudi reaguje. Postavlja se
pitanje da li srpska politička elita
veruje da Republika Srpska treba da
bude deo Srbije. A
kakva je uloga službi bezbednosti,
odnosno tajne policije?
Te službe više nemaju ulogu koju su
imale u vreme Miloševića. Posle pada
Miloševića najviše problema su
pravili bivši pripadnici tajne
policije. Ali, danas u Srbiji imamo
neke marginalne desne i
klerofašističke organizacije koje se
jako oslanjaju na slične
organizacije u Rusiji, kao i na
izrazito antievropski nastrojen deo
Srpske pravoslavne crkve. Ta desnica
nije kao u vreme Miloševića
dirigovana od strane domaćih službi,
nego je vezana za neke slične ruske
grupe i ima podršku dela Crkve.
Navijačke grupe su po karakteru
sklone desnim klerofašističkim
stavovima, mržnji prema borcima za
ljudska prava. Postaju opasne kad se
povežu sa državom ili kada neke od
ovih desnih političkih grupa naprave
sa njima vezu, sto se i dešava.
Grupe o kojima je reč za sada zaziru
od vlasti jer je vlast isuviše jaka.
Ali, postavlja se pitanje šta će
biti kad vlast oslabi.
Gde je lek? Nisam
optimista, ovo nije trenutni nego
trajni problem. Mora se mnogo
uraditi. Veliki fudbalski klubovi
moraju da se privatizuju, vlast mora
da promeni zakonodavstvo i
preventivno da deluje, sportski
radnici moraju da se ograde od
navijačkih grupa sklonih nasilju
(što skoro nikada ne rade). Moraće
se javno progovoriti o pripadnicima
tih grupa kao o nasilnicima, a ne
kao o patriotama. Moraće se
napraviti poseban program za
zapošljavanje dela tih mladih. Mora
da se popravi ekonomsko stanje
društva u celini. |
