|
|
Jedan od aspekata
uspona Islamske države koji užasava
najviše, jeste to što su se njenim
redovima pridružili mnogi državljani
zapadnih zemalja i postali bombaši
samoubice i dželati koji odrubljuju
glave taocima.
Zašto stotine muslimana, od kojih su
mnogi obrazovani i potiču iz srednje
klase, napuštaju udoban život u
zapadnim demokratskim zemljama da bi
se pridružili brutalnom varvarskom
pokretu? Zbog čega su mladi muškarci
i žene podložni uticaju ekstremne
islamističke poruke?
Posmatrajući uspon nacista
tridesetih godina, Sigmund Frojd je
opisao opasan šarm autoritarnih
lidera koji su iskusili njihovi
sledbenici kada su izgubili svoju
individualnost, priklonivši se
ideologiji ili grupi. Za njih je
sloboda mučna u psihološkom smislu.
Čuvena je tvrdnja Eriha Froma da
potreba da se izbegnu zahtevi
slobodnog izbora usvajanjem strogih
uverenja ili normi oportunizma može
da bude naročito neodoljiva za one
čiji osećaj snažnog samostalnog
identiteta ili sposobnost mišljenja
sopstvenom glavom nisu potpuno
razvijeni.
Savremene demokratske zemlje od
kojih su se „odvojili“ zapadni
džihadisti nude stepen slobode bez
presedana. Teško je zamisliti oblik
političke zajednice koja od svojih
članova iziskuje toliko malo
lojalnosti, predlaže samo nekolicinu
zajedničkih normi i zagovara toliko
malo smernica ponašanja. Mi
zapadnjaci smo suštinski slobodni da
radimo šta god želimo u gotovo svim
aspektima naših života, odnosno kada
je reč o moralu, manirima,
seksualnosti, porodičnoj strukturi,
karijeri i veroispovesti. To može da
izgleda kao izuzetno poželjno stanje
stvari koje potpomaže negu dobrog
života. Ali u poslednjih nekoliko
decenija, zapadne demokratske zemlje
prolaze kroz očiglednu krizu
identiteta, koja se manifestuje
nevoljnošću da se zagovaraju
organizovani etički principi, ili da
se projektuju demokratske vrednosti
na međunarodnoj sceni. Na
unutrašnjem planu je široko
rasprostranjeno odvajanje od
političkog sistema i sve veći osećaj
otuđenosti među građanima, naročito
među mladima. Izgleda i da su sve
rasprostranjeniji psihološki
poremećaji. Takvi simptomi i
sindromi ne mogu se sagledavati samo
u ekonomskom kontekstu, ako ni zbog
čega drugog onda zato što ih ima i
među pripadnicima srednje klase i
među siromašnima. Međutim, moguće je
da zapadnjački duh neometane slobode
i neograničene tolerancije ne uspeva
da nekim ljudima pruži psihološku
strukturu koja je potrebna da bi se
izgradio identitet koji može da se
nosi sa zahtevima i pritiscima
stalnog individualnog izbora.
Svoj identitet izgrađujemo u odnosu
na druge. Skup kulturoloških
pretpostavki, ideja i težnji
oblikuje našu percepciju sveta i
pruža nam psihološku i moralnu
orijentaciju. U današnjim otvorenim
multikulturnim društvima potreba za
izborom stalno postoji, bez obzira
na to da li je stvar banalna (koju
pastu za zube da kupim?) ili
suštinska (u čemu da nađem svrhu
postojanja ili smisao života?). Ali,
bez zajedničkih kulturnih normi na
kojima se zasnivaju odluke, koje se
tiču, recimo, pitanja kako postići
blagostanje ili usmeriti životni
put, kako se može napraviti razlika
između dobrih i loših izbora? Šta se
smatra dobrim, a šta lošim, šta je
ozbiljno, a šta iracionalno? U nekom
smislu, zapadnjaci koji biraju da
prigrle fanatičnu islamističku
ideologiju predstavljaju ekstremnu
manifestaciju mnogo šireg fenomena.
Nemilosrdno strogo učenje Islamske
države oslobađa njene sledbenike
tereta slobodnog mišljenja ili
odlučivanja, koji ih dezorijentiše.
Fromovo mišljenje je i dalje
relevantno - beg u redove opasnog
pokreta takođe predstavlja beg od
slobode onih koji su njome
nezadovoljni. Neke
tvrdnje džihadista tu vezu prave
eksplicitno: „Lek za depresiju je
džihad“, tvrdi jedan regrut sa
Zapada na video-snimku Islamske
države, „Osetite čast koju mi
osećamo. Osetite radost koju mi
osećamo.“ Jedan drugi prosto kaže:
„Ne demokratiji.“ Demokratska
apatija stvara uslove za
radikalizaciju, a ekstremni
islamistički pokreti veoma dobro
znaju kako to da iskoriste.
Zavodljivi zov ekstremizma neće biti
ugušen apelovanjem na
fundamentalističke imame u evropskim
džamijama da prestanu sa
indoktrinacijom mladih muslimana.
Zadojenost islamskom ideologijom
mora da ima protivtežu u mnogo jačoj
zadojenosti kulturom demokratije i
njenim suštinskim vrednostima i još
mnogo jačom potvrdom tih vrednosti u
okviru našeg političkog diskursa.
Demokratska društva mogu da pariraju
primamljivosti fanatičnih ciljeva i
njihovih harizmatičnih vođa upravo
pomoću većeg poverenja i jačeg
ubeđenja, a ne pukom tolerancijom.
Autorka je bivša urednica u Njujork
tajmsu. Napisala je knjigu
„Izgubljeno u prevodu“ i „Nakon
takvog znanja“. |
|
