NASLOVNA
- AKTUELNOSTI -

AKTUELNOSTI

 

AKTUELNOSTI

STRANA 2/5 ::: 1 | 2 | 3 | 4 | 5

INFO   :::  Naslovna - Aktuelnosti > Aktuelnosti arhiva - STRANA 2 > Sejači panike

 

Sejači panike

Aleksandar Sekulović

12. februar 2024.

 

 

Retorika koju koriste Vučić i njegova ekipa, kao i dobar deo nacionalističke opozicije, kada govore o Kosovu nema nikakve veze sa stvarnim stanjem i predstavlja jednu od standardnih manipulacija srpskog nacionalizma. Jer, termini kao što su progon, teror, etničko čišćenje, zahtevi da se proglasi okupacija i mobilizacija, sve to uz obavezno satanizovanje premijera Kosova Albina Kurtija, samo su delom namenjeni međunarodnoj zajednici, koja lako može da se uveri u to koliko su oni podudarni sa stvarnim stanjem, a mnogo više su namenjeni za domaću političku upotrebu i za zastrašivanje građana i na Kosovu i u Srbiji. Ako se ovoj zapaljivoj retorici dodaju i neki stvarni akti, kao što je onaj koga je Rajt Mils nazvao „militaristička metafizika“, tj. uverenje da se mir najbolje čuva naoružavanjem i pripremama za rat, onda situacija poprima karakteristike kolektivne panike i neuroze. Da stvar preti da se otrgne kontroli pokazuje i svojevrsno takmičenje među srpskim političkim akterima - strankama, organizacijama, pojedincima, medijima – ko će dramatičnije opisati situaciju na Kosovu i čiji će „vapaj“ žalosnije zvučati. A najnovija izjava ministra odbrane (nekada se njegovo ministarstvo zvalo ministarstvo rata) da je bolje da se politički traži rešenje „nego da se uključi drugi deo države u rešavanje problema“ predstavlja direktnu vojnu pretnju i najavu angažovanja „drugog dela“ (vojske) u rešavanje kosovskog problema. To pokazuje da se u političkoj klasi Srbije ozbiljno razmišlja o ratnoj opciji i da je slučaj Banjska bio samo proba, doduše neuspešna, za tu opciju. Na takav ishod upućuje i logika stvari: ako se na Kosovu sprovodi „teror“, onda se on može samo oružanom silom zaustaviti. Ako je tačno, kako Vučić tvrdi, da Kurti sprema etničko čišćenje, i ako se ima u vidu Vučićeva izjava da on neće dozvoliti novu „Oluju“, onda se zakljućak sam nameće. Na kraju će oni koji koriste ove apokaliptične izraze biti prinuđeni, čak i u slučaju da ne žele, a tim pre ako žele, kao što to vidljivo žele Petković, Vučević, Ana Brnabić, Vulin, Nestorović, Miloš Jovanović i drugi, da pribegnu vojnoj sili i započnu novi rat na Balkanu.

Sadašnje, a zapravo davnašnje, ponašanje poliitičke elite Srbije u odnosu na Kosovo politički je promašeno, društveno je iracionalno a moralno neprihvatljivo.

Naime, besmisleno je kvalifikovati kao teror postupke kosovskih vlasti kada one sprovode ono što je dogovoreno između dve strane uz posredovanje EU, bez obzira na eventualne greške u tajmingu i taktici. Uostalom, sam Vučić je nedavno izjavio da će prihvatiti sve osim priznanja nezavisnosti Kosova i njegovog članstva u Ujedinjenim nacijama, što i nije na dnevnom redu. Zbog toga odstupanje od tog stava, unutrašnje optužbe za izdajstvo, negiranje uravnoteženog francusko-nemačkog plana i korišćenje ekstremne retorike u odnosu na one sa kojima se, navodno, želi dijalog, sve to može samo da dalje kompromituju srpsku političku elitu.

Takođe, potpuno je iracionalno unositi u društvo paniku i stvarati atmosferu straha i neizvesnosti. Takva atmosfera je osnovno izvorište socijalne patologije, porasta netrpeljivosti, mržnje, agresivnosti, nasilja i masovnih ubistava. Kod običnih ljudi sve češće se čuje pitanje „Šta će se dogoditi, da li će biti rata?“ Širi se zabrinutost za sopstvenu sudbinu i sudbinu dece, traže se neka preventivna rešenja i razmišlja o napuštanju sopstvene sredine i odlasku na neko bezbednije mesto. To je naročito uočljivo na Kosovu na kome je i inače stalno prisutna ekonomska migracija i iseljavanje srpskog stanovništva, a kada politička elita podgrejava tu tendenciju ona postaje nezaustavljiva. Zapravo, preti ozbiljna opasnost da se ponovi scenario viđen početkom 90-ih godina u Hrvatskoj. Tada su nacionalističke vođe Srba, da bi prikrile svoju želju da budu na čelu nekakve države, lansirale priču o strašnom teroru nad Srbima, o dolazećem novom ustaškom pokolju i nemogućnosti života sa Hrvatima, što je sve bilo sintetizovano u sentenci: „Ako nam Srbija ne omogući da imamo svoju državu, mi ćemo se svi kolektivno iseliti u Srbiju“, što se na kraju i dogodilo. Lideri su se uputili za Beograd a preplašeni narod je krenuo za njima, pa je tako stvoren „dokaz“ da su Srbi prognani iz Hrvatske. Isti tragičan efekat po Srbe na Kosovu imaće, ako mu se ne stane na put, i današnje širenje panike i straha od „zlog“ Kurtijevog režima.

Suvišno je podsećati da se strah od rata ne smiruje deklarativnim izjavama o miru i stabilnosti ako za njima ne slede akti stvarne miroljubive politike, dogovaranja i uzajamnog razumevanja. Koliko je lako davati neobavezujuće izjave najbolje pokazuje primer Hitlera i njegovih reči iz govora u Rajhstagu 21. maja 1935. godine: „Nacionalsocijalistička Nemačka želi mir iz najdubljih svetonazornih ubeđenja... Šta bih drugo ja mogao da želim osim spokoja i mira“. Paralelno sa ovim cvetala je industrija naoružanja i animozitet prema susednim narodima, a kraj je dobro poznat.

Da je panika koju širi politička klasa Srbije instrumentalnog karaktera vidi se i po tome što je taj metod do sada više puta korišćen. Setimo se samo kakva je drama napravljena oko zamene automobilskih tabica, kakve su sve tragedije predviđane za Srbe ako prihvate kosovske tablice. U međuvremenu Srbi su te tablice masovno prihvatili i ništa se strašno i tragično nije dogodilo, naprotiv. Ista kuknjava viđena je i kada je Crna Gora uvela evro i prekinula platni promet. Uprkos crnim slutnjama stvari su se brzo normalizovale i ispalo je po onoj „tresla se gora, rodio se miš“. Očigledno je, dakle, da širenje panike ima za cilj samo zbijanje preplašenih ljudi oko onoga ko širi paniku.

Vrlo je dubiozan moralni aspekt angažovanja političke elite Srbije povodom Kosova. Belodano se pokazuje da to angažovanje nije motivisano razlozima humanosti i pravičnosti, već razlozima koji spadaju u domen banalne političke računice. Jer, nepojmljivo je, sa stanovišta humanosti, da politički vrh Srbije i cela politička klasa liju gorke suze zbog ukidanja paralelnih institucija na Kosovu, za koje se Srbija obavezala da će ih sama ukinuti, a ne nađe se ni reč osude Izraela zbog genocida nad palestinskim narodom sa preko sto hiljada ubijenih, trajno osakaćenih, nestalih i pomrlih od gladi i nemaštine. Politički je naivno a moralno nedopustivo tražiti od svetske javnosti i Saveta bezbednosti da se bave tehničkim aspektima platnog prometa na Kosovu u situaciji kada se svet – i u Gazi i na Zapadnoj obali, i u Ukrajini i Siriji, Iraku i Jemenu – nalazi na pragu Trećeg svetskog rata i kada ga potresaju ekološka, migrantska, ekonomska, duhovna i svaka druga kriza.

Ima dovoljno pokazatelja za ocenu o manipulativnom karakteru brige o Kosovu i „našem narodu“ i za ocenu da je to pre svega briga za jačanje sopstvenih političkih pozicija. Opasnije od takve brige bilo bi ako neko ima nameru da lovi u mutnom i da sadašnji haos u svetu iskoristi da neopaženo reši kosovsko pitanje po sopstvenom naumu.

Aleksandar Sekulović

 

AKTUELNOSTI

STRANA 2/5 ::: 1 | 2 | 3 | 4 | 5

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Copyright * Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji - 2008

Web Design * Eksperiment