|
Kada se pre tridesetak godina na zidovima zgrada pojavila parola
„Šešelj mesija“ mnogi su se tome smejali. Međutim, današnje stanje u
celom srpskom kulturnom prostoru, nabijeno emocijama i retorikom iz
doba Šešeljeve dominacije političkom scenom, govori o tome da nema
mnogo razloga za smeh. Sama činjenica da ta parola i danas opstaje
na zidovima zgrada, ili činjenica da visoki funkcioner Srpske
napredne stranke Šapić obnavlja davnašnju Šešeljevu želju o
izmeštanju Titovog groba, dokaz su trajnosti i, šta više, trijumfa
političkih ideja Šešelja (šešeljizma) u političkom diskursu srpskog
društva.
Šešeljizam nije neka nova ideologija, on je samo agresivna i
iracionalna varijanta inače primitivnog i agresivnog srpskog
nacionalizma. U tom smislu šešeljizam nije pitanje nekog idejnog
opredeljivanja ili pak racionalnog izbora, već pre svega pitanje
mentalnog sklopa ličnosti kojima šešeljizam daje legitimitet za
slobodno ispoljavanje niskih strasti i agresivnih poriva. Zbog toga
za šešeljizam, kao političku organizaciju, nisu bitni rigorozna
disciplina i hijerarhija, kult vođe, „mesije“, i odsustvo
unutrašnjeg dijaloga, iako su to njegova neizbežna svojstva, već
masovna emocionalna podudarnost, sklonost ka uprošćenim rešenjima,
urođena agresivnost, mržnja i netolerancija prema drugačijem i druge
slične osobine.
Na prvi pogled, ako se ima u vidu činjenica da je nekada moćna
Šešeljeva stranka izgubila parlamentarni status, kao i to da su se
Šešeljeve teritorijalne ambicije do linije
Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica svele na liniju
Beograd-Banjaluka-Podgorica-Kosovska Mitrovica, moglo bi se
zaključiti da je šešeljizam prešao svoj zenit i da postepeno odlazi
na margine. Ali, ukoliko je ponešto i izgubio na kvantitetu,
šešeljizam, je dobio na intenzitetu. U ovom trenutku u Srbiji i na
celom takozvanom srpskom prostoru u toku je jačanje militantnog
šešeljevskog narativa u kojem dominiraju izrazi progon, teror,
zulum, patnja Srba, laž, otpor, borba, pravda i nepravda i ostala
ratna terminologija.
Epicentar ove renesanse šešeljizma i stvaranja atmosfere permanetnog
ratnog stanja je, naravno, Beograd iz kojeg obrasce i kanone
šešeljizma postavlja predsednik Vučić, kao čovek politički formiran
u šešeljizmu i za koga šešeljizam predstavlja njegov svetonazor,
njegov Weltanschaung. Njegove teze zatim popularišu i razrađuju svi
koji se nalaze u sistemu hijerarhije – politička klasa, tabloidi,
razni komentatori, analitičari i eksperti, filmski reditelji, autori
patriotskih pesama, guslari i mnogi drugi, koji ukupnu atmosferu u
Srbiji i pratećim teritorijama dovode do usijanja.
Neočekivana efikasnost demagoškog narativa u Srbiji, kakvu pokazuje
šešeljizam u njegovoj obnovljenoj verziji i u interpretaciji Vučića,
posledica je različitih faktora, pored ostalog i vešte upotrebe onih
tehnika kojima vođe formiraju kolektivna raspoloženja i manipulišu
masama, kao što su tvrdnje, ponavljanja i inficiranje masa istim
emocijama. Kako kaže Gistav Le Bon „gola i prosta tvrdnja, bez veze
sa bilo kakvim rezonom ili dokazom, predstavlja sigurno sredstvo da
se neka ideja ubaci u duh masa. Što je tvrdnja više koncizna, lišena
dokazivanja i argumenata, utoliko je veći njen autoritet“.
Aleksandar Vučić je majstor u manipulisanju golim tvrdnjama lišenim
bilo kakve racionalne osnove. On jednostavno tvrdi da su Srbi žrtve,
da se nad njima sprovodi teror, da su svetski moćnici nepravedni
prema Srbima, da su njegovi politički protivnici u Srbiji
neprijatelji srpskog naroda, strani plaćenici i izdajnici – i na
tome se sve završava. Iza tih tvrdnji ne slede nikakvi validni
dokazi i argumenti, ne čuje se nikakav drugačiji stav ili polemika i
osporavanje, tako da u svesti masa ostaju samo one kao jedina
istina. A kada se ovim golim tvrdnjama doda i drugo sredstvo
zavođenja masa – ponavljanje, onda je uspeh garantovan. Kako kaže Le
Bon, „tvrdnja postiže stvarni uticaj samo ako se kontinuirano
ponavlja, što je moguće češće, i uvek u istim terminima“. Aleksandar
Vučić i njegovi sledbenici to vrlo dobro rade, uvek pričaju jednu
istu priču o nepravedno progonjenom srpskom narodu, uvek u istim
terminima i sa pratećim dramskim i patetičnim koloritom. To
ponavljanje ide do te mere da bi pažljiviji gledalac mogao unapred,
od reči do reči, da predvidi tekst govora Vučića ili nekog od
njegovih saradnika. Takođe je i njihovo ponašanje u političkom
životu predvidljivo i sasvim u skladu sa osnovnim postulatima
šešeljizma. Oni su do te mere zahvaćeni duhom šešeljizma, do te mere
su zahvaćeni masovnom halucinacijom koju sami proizvode da moraju
uvek da idu napred u tom smeru i da stalno nadmašuju dostignuti
stepen ekstremizma, bahatosti i samovolje. Pritom se u ovakvim
organizacijama često događa da sledbenici, usled međusobnog
nadmetanja za naklonost vođe, a sledeći njegove instrukcije, na
kraju i njega samog prevaziđu u zanesenjaštvu, mitomaniji i
političkom ekstremizmu. Tako šešeljisti na Kosovu, pod nazivom
Srpska lista, organizuju žestoki fizički obračun sa pripadnicima
KFOR-a, kao i teroristički upad na teritoriju Kosova (Banjska); u
Bosni i Hercegovini secesionističke tendencije šešeljizma
kulminirale su u rasističkoj izjavi Dodika da oni ne mogu da dišu
isti vazduh kao i Bošnjaci; u Vojvodini šešeljizam nastoji da Novi
Sad pretvori u centar huliganskog obračuna sa neistomišljenicima.
Ipak čini se da po beskrupuloznosti i osionom gaženju pravnih normi
prednjači šešeljizam u Crnoj Gori koji je dominantna snaga u
koalicionoj vladajućoj većini. Tu se spektakularno hapse oni za koje
se smatra da su bili bliski ranijoj vlasti, naročito oni koji su
sprečili šešeljistički državni udar 2016. godine i planirano ubistvo
predsednika Đukanovića. Svi ti ljudi se godinama drže u pritvoru,
često bez optužnice i bez suđenja, dok u međuvremenu traje medijska
haranga protiv njih. To već nije zloupotreba vlasti, to je crni
teror, što bi rekao režiser Rajko Grlić.
Spoljna politika šešeljizma, koja se kreće od ljubavi prema „majci
Rusiji“ i antizapadnjaštva, nastavak je njegove unutrašnje politike.
Kad je reč o antizapadnjaštvu, tu se sve manje primećuje ono
fingirano opredeljenje za Evropsku uniju, a sve više onaj obrazac
agresivnosti koji je Šešelj postavio na suđenju u Hagu i koji se
pokazao kao vrlo uspešan. Šešelj je tada vulgarno vređao sud, psovao
sudije, nudio im seksualne usluge, napadao svedoke i na sve načine
iskazivao nepoštovanje prema sudskom procesu, a za to je nagrađen
oslobađajućom presudom.
Opisano Šešeljevo ponašanje je pravi školski model šešeljizma i
njega sve češće primenjuju predstavnici srpskog establišmenta, pa
čak i dobar deo opozicije. Svi se oni nadmeću u tome čija će
retorika biti oštrija kada se radi o zapadnim susedima Srbije i o
Zapadu u celini. Naravno, i ovde ton i pravac određuje Aleksandar
Vučić koji već godinama glumi neku moralnu veličinu i Zapadu upućuje
prekor „Sram vas bilo, lažovi jedni“. Da se u tom pogledu neće ništa
na bolje promeniti pokazuje i njegova nedavna izjava: „Prošlo je 11
godina... brutalnih neistina, terora i laži koje su nad nama
provodile prištinske vlasti i EU zajedno“. A izražavajući oštar
protest povodom međunarodnih reakcija na blokiranje kosovskih
autobusa na granici on kaže: „Sram vas bilo sve zajedno“.
U paničnom strahu da šešeljizam ne okrene definitivno Srbiju ka
„majci Rusiji“ Zapad toleriše Vučićeve vulgarne uvrede i njegovo
izazivačko ponašanje kao što je imenovanje dvojice filorusa u novu
vladu Srbije. Ali nije samo strah od približavanja Rusiji razlog
upadljive tolerancije prema Vučiću. U pitanju je i evidentna duhovna
i idejna bliskost sa šešeljizmom određenih desničarskih i ekstremno
desničarskih krugova na evro-američkom prostoru, koja datira još iz
vremena ratova 90-ih i učestalih poseta Srbiji Le Pena, italijanskih
neofašista, antiglobalista i drugih radikalnih elemenata.
U svakom slučaju, odnos Zapada prema šešeljizmu je složen i često
kontradiktoran, ali neki predstojeći događaji verovatno će
razjasniti situaciju u ovom pogledu. Naime, ukoliko rezolucija o
Srebrenici ne bude usvojena u Ujedinjenim nacijama i ukoliko Kosovo
ne bude primljeno u Savet Evrope, to će biti velika pobeda
šešeljizma na međunarodnom planu i osnov za resetovanje odnosa sa
Zapadom. A ukoliko se pored toga dogodi, kao što neki predviđaju, i
značajnije pomeranje u desno na izborima za evropski parlament u
junu ove godine, onda će to biti još jedan dokaz o mesijanskoj
prirodi šešeljizma koji će učvrstiti njegove pozicije i na
međunarodnom i na unutrašnjem planu.
Aleksandar Sekulović |
