|
Postalo je već zamorno očekivati da se kroz izjave predstavnika
vlasti Srbije može čuti nešto racionalno i konstruktivno kada je u
pitanju Kosovo. To važi i za incidente koji se u poslednje vreme
učestalo događaju na Kosovu, od kojih miniranje kanala Ibar-Lepenac
predstavlja težak napad na ekonomsku i političku stabilnost Kosova,
čiji su izvršioci još uvek nepoznati. Naravno, predsednik Vučić nije
propustio priliku da održi joj jedno od svojih famoznih „obraćanja
javnosti“ i da za incident optuži vladu Kosova i premijera Kurtija,
uz tobožno ograđivanje kako ne želi „da trči pred rudu“ i kako će
sačekati rezultate istrage.
Naravno, treba se nadati da će istragom biti pronađeni i izvršioci i
eventualni nalogodavci, iako su srpske vlasti jasno rekle da neće
priznati rezultate istrage koju vode kosovski organi, čime je bačena
senka sumnje na ulogu srpske strane u ovom incidentu. No, bez obzira
na to i na uzajamne optužbe treba naglasiti da nije oportuno i
legitimno bez dokaza tvrditi ko su autori tog terorističkog čina.
Ali ono što je legitimno i neophodno jeste ukazivanje na strateška
opredeljenja zainteresovanih strana koja odlučujuće utiču na stanje
na Kosovu, pa time i na incidente koji se tamo događaju. Sa tog
stanovišta mogu se učiniti sledeće opservacije.
Kada je reč o Kosovu treba imati u vidu da se ono, iako nominalno
nezavisna država, nalazi pod strogim monitoringom međunarodne
zajednice koja dnevno prati svaki njegov korak i napredak ka
standardima razvijenih zemalja. U toj situaciji najvažniji interes i
cilj vlasti na Kosovu i samog premijera Kurtija, kao deklarisanog
antifašiste i socijaldemokrate, jeste da razbiju predrasude o
kulturno i politički zaostalom Kosovu i samim Albancima, da kosovsko
društvo prikažu kao normalno i zrelo evropsko društvo, sposobno za
samostalan život, u kome postoji politička stabilnost i bezbednost i
u kome je ostvaren multietnički sklad a prava nacionalnih manjina,
pre svega srpske manjine, striktno se uvažavaju i štite.
Sasvim drugo je pitanje u kojoj meri kosovske vlasti uspevaju da
realizuju ove ciljeve, ali je nesumnjivo da to jesu njihovi ciljevi
i da ih ka njima usmeravaju i nadziru međunarodni posmatrači.
Kod takvog stanja stvari najmanje što je potrebno kosovskim vlastima
jesu incidenti i konfliktne situacije, a pogotovo tzeroristički akti
koji bi pokazali da je kosovsko društvo nezrelo, nestabilno,
konfliktno i da ono nije u stanju da se samo o sebi stara. Iz toga
sledi logičan zaključak da teroristički napad na kanal Ibar-Lepenac
veoma šteti kosovskim vlastima i njihovim nastojanjima ka
normalizaciji društvenog života na Kosovu, a te vlasti prikazuje kao
nesposobne da vode državu i obezbede elementarnu stabilnost i miran
život. Otuda je teško zamisliti da bi kosovske vlasti želele da sebe
prikažu u tako negativnom svetlu.
Što se tiče države Srbije i njenih građana njihov interes za mirom i
stabilnošću istovetan je kao i interes Kosova i njegovih građana. To
se, međutim, ne može reći za aktuelnu vlast u Srbiji i za skoro celu
političku klasu Srbije duboko prožetu idejama srpskog nacionalizma i
čvrstom namerom da Kosovo vrati pod suverenitet Srbije, pri čemu se
često naglašava da to treba učiniti „svim sredstvima“. Sa tog
stanovišta posmatrano, najvažniji interes političke klase Srbije
jeste da se pokaže da Kosovo nije sposobno za samostalan život, da
je to nezrelo društvo koje treba vratiti pod okrilje Srbije i da
njegove vlasti nisu sposobne da garantuju mir i bezbednost svojim
građanima, naročito onima srpske nacionalnosti. Naravno, iz
činjenice da incidenti na Kosovu idu u prilog ovakvim tezama i
namerama srpskih vlasti ne može se izvlačiti zaključak, dok se
suprotno ne dokaže, da su one na bilo koji način umešane u rušenje
kanala Ibar-Lepenac.
Međutim, politička elita Srbije i njene ekspoziture na Kosovu,
naročito ekspoziture vladajuće partije, snose direktnu odgovornost
za stvaranje kolektivnih uverenja i političke atmosfere u srpskoj
zajednici na Kosovu. A atmosfera kakvu oni stvaraju prepuna je
iracionalnih emocija, strahova, mržnje i agresivnog ponašanja. Kada
opisuje stanje na Kosovu i odnos kosovskih vklasti prema Srbima,
pripadnici srpske političke elite međusobno se takmiče u
dramatizaciji situacije, u upotrebi najtežih kvalifikativa kada je
reč o vladi Kosova i premijeru Kurtiju. Svakodnevno se čuju
žalopojke o užasnom položaju Srba na Kosovu, o nasilju nad njima,
teroru, progonu i planiranom etničkom čišćenju od strane Kurtija.
Činjenica da ovaj narativ nema mnogo veze sa stvarnim stanjem na
Kosovu nije od uticaja u sredinama i zajednicama gde dominiraju
emocije, iracionalna osećanja i tradicionalna etnička distanca i
nepoverenje. Taj narativ samo produbljuje iracionalno mišljenje i
dovodi ga do eksplozivnog stanja, do želje za aktivnim otporom tim
umišljenim planovima i do snažnih osvetničkih poriva prema onima
koji „muče“ Srbe. Iz tog usijanog stanja proizašli su brojni
incidenti na Kosovu od kojih je najpoznatiji slučaj Banjska. Pritom
uopšte nije bitno da li su vlasti Srbije, naročito vojni organi,
znali za tu akciju i da li su je organizovali i finansirali. Njihova
dramska retorika stvorila je atmosferu iz koje zakonito proizlaze
akcije protiv države Kosova, akcije koje treba da naruše njen imidž
stabilne države i koje će joj naneti veliku ekonomsku štetu, kao što
je slučaj sa miniranjem kanala Ibar-Lepenac. Za takve akcije uvek
ima dovoljno kandidata spremnih da samoinicijativno deluju, jer u
svakom društvu i etničkoj zajednici ima pojedinaca koji se opijaju
pričama o zlim neprijateljima i o nacionalnom stradanju. Ali,
ukoliko se takve priče neprestano ponavljaju i postanu nacionalni
narativ, onda je to pouzdan dokaz da se svesno ide na zaoštravanje
situacije, konflikte i incidente, bez obzira što se verbalno tvrdi
suprotno od toga.
Aleksandar Sekulović
|
