|
Knjiga Ranka Končara je zbirka tekstova po izboru Milivoja Bešlina
koji se odnose na istorijsku genezu autonomije Vojvodine, bez čega
nije moguće misliti o Vojvodini, posebno u aktuelnim okolnostima.
Knjiga je objavljena još 2021. godine, ali do sada nije promovisana,
najpre zbog COVIDa, a onda i zbog drugih okolnosti. Ipak, čini se da
je sada pravi trenutak da se skrene pažnja na nju, kako bi poslužila
kao osnov za promišljanje Vojvodine u novim okolnostima. Sada, kada
je najzad došlo do razbijanja straha, što je otvorilo perspektivu i
za novu politiku.
Ranko Končar svim svojim tekstovima ukazuje na poseban vojvođanski
identitet koga su stvorile specifične geografske i istorijske
osobenosti, uprkos demografskom inženjeringu koji je Vojvodina
trpela tokom xx veka. Međutim, Vojvodina nije tako jednostavna
zajednica, kako to nacionalisti misle. Najnoviji popis je pokazao da
Srbi u Vojvodini čine samo 65 odsto stanovništva, što znači da je
multietnički karakter Vojvodine, uprkos svim etničkim inženjerzima,
ipak opstao. To uslovljava i ozbiljno promišljanje karaktera
vojvođanske autonomije.
Dakle, o knjizi Ranka Končara ne može se govoriti bez osvrta na
geopolitički kontekst u kome se Zapadni Balkan, kao i Evropa nalaze,
odnosno na proširenje NATO i EU, s jedne strane, i nastojanja Rusije
da povrati globalni status i, u tom smislu, njena
instrumentalizovanje Balkana, pre svega Srbije, kao prostora za
konfrontaciju sa Zapadom, s druge strane.
Neophodno je podsetiti i na pogubni centralizam uveden
antibirokratskom revolucijom 1988, a cementiran ustavom iz 2006. Kao
jedan od najprosperitetnijih regiona obe Jugoslavije, Vojvoduina je
tim centralizmom postala najveći gubitnik. Aktuelnim Ustavom Srbije
Vojvodina je lišena sudske, zakonodavne, izvršne i fiskalne vlasti –
samim tim i njena autonomija je svedena na puku fasadu bez suštine.
Bilo kakvu autonomiju Beograd demonizuje političkom propagandom, po
kojoj bi potpuna autonomija ustvari, predstavljala odvajanje
Vojvodine od Srbije.
Međutim, stvarna autonomija, kako ističe istoričar Ranko Končar,
može imati političku budućnost, a da se, pri tome ne ugrozi državna
suverenost Srbije. S tim da takva autonomija mora počivati na
razvijenoj demokratiji i tržišnoj privredi, koja bi obezbedila
značajnu ekonomsku i političku samostalnost. Bez tih atributa, one
bi faktički bile obična fikcija, što pokazuje aktuelna situacija s
autonomijom Vojvodine.
Pitanje Vojvodine treba razmatrati isključivo kao unutrašnje pitanje
Srbije. Vojvodina najbolje svedoči o kompleksnosti Srbije kao države
i neophodnosti da se otpočne temeljna rasprava o tome, kakvu Srbiju
žele njeni građani. Ustav iz 1974, je izrazio kompleksnost Srbije i
nudio rešenje za Srbiju kao federaciju, što određeni politički
krugovi nikad nisu prihvatali. Pobedom konzervativne ideje, a to se
upravo deseilo nakon 70 tih godina, ideja o Srbiji kao kompleksnoj
državi sasvim je napuštena. Pobedila je dogmatska struja, a time i
centralisticki koncept. Ustavne promene 1990, i ukidanje autonomije
Vojvodine i Kosova, koje su najavile raspad Jugoslavije, ugrozile su
i samu Srbiju. Može se slobodno reći da je to i jedan od njenih
ključnih razvojnih problema.
Vojvodini se stalno nudi koncept regionalizacije, koji je degradira.
Time žele da je izjednače sa drugim regionima, i na taj način
ponište njenu specifičnost. Regionalizacija jeste, između ostalog,
zahtev vremena, ali ona mora imati i određeni sadražaj koji se
poklapa i sa idejom decentralizacije i lokane uprave. Vojvodina je
izrazito multinacionalni prostor, ona je uvek prihvatala različitost
kao koncept življenja, što je upravo ono što sadašnja dominantna
politička ideja u Srbiji negira.
Vojvodina je, međutim, kako je govorio Dobrica Ćosić, tretirana kao
ratni plen i zato je uvek bila izložena svojevrsnom inženjeringu.
Čosić kao glavni ideolog srpskog projekta to najbolje objašnjava
tako što, »treba odustati od Kosova (uzeti samo trećinu) jer smo
dobili Vojvodinu«.
Tokom ratova devedestih Vojvodina je primila veliki broj izbeglica.
Tako su Srbi iz Hrvatske planski raspoređivani u delove Vojvodine
nastanjene manjinama, poput Hrvata, Slovaka i drugih. Srpski
“projektanti” su time želeli smanjiti broj manjina u Vojvodini, a
istovremeno su bili protiv povratka izbeglica, recimo u Hrvatsku.
Vojvodina je, osim toga, platila najveći ceh ratova 90tih, jer se
preko njene privrede finansirao rat. O tome najbolje svedoči i
stepen devastacije njene privrede.
Ćosić ove ratove, između ostalog tumači na sledeći način:“Nastaje
period teritorijalno-etnickog prekomponovanja i konsolidovanja
balkanskog prostora, vreme prinudnog prilagođavanja koje ćemo morati
da prihvatimo kao životnu realnost. Epohalne promene dovele su
srpski narod u položaj da se zgusne na teritoriju na kojoj može da
živi (ne navodi koju), koju može civilizacijski da pokrije i odakle
nikome nije neprijatelj. I u ovoj nesreći rađa se nesto korisno, a
to je etničko smirivanje ovog prostora. Srpski narod se integriše
(valjda samointegriše) i homogenizuje; sabija i zaokružuje svoj
životni prostor koji dobija etničke granice. Ta promena je
uslovljena stvaranjem nove nacionalne države, sa teritorijom koja
samo za agresore može biti sporna. Dakle, primorani smo da stvaramo
državu po sopstvenoj meri i snazi”. (Lovljenje vetra)
Uprkos etničkom inženjeringu, Vojvodina je ipak sačuvala svoj
identitet, ali je i stalno bila prinuđena da ga dograđuje. Zato se
verovatno i sada tako teško samodefiniše. Jer, i sama vojvođanska
politička elita deluje sporo i veoma često kalkulantski, što
ustvari, najviše šteti njoj samoj.
Definisanje statusa Vojvodine vezano je u suštini, za pitanje njenog
identiteta. Iako je definisana kao građanska država, svi građani
Srbije nisu uživali, ni jednaka prava, ni jednaku zaštitu države.
Etnonacionalističko nasilje bilo je inicirano i sponzorisano i od
države tolerisano, naročito kada je o Hrvatima reč.
Tragedija u Novom Sadu od pre mesec dana pokrenula je studente i
univerzitete na proteste sa zahtevima za odgovornost onih koji su
svojom neprofesionalnošću i korupcijom doveli do tragedije.
Može se zaključiti da se ovi protesti razlikuju od svih dosadašnjih.
To može biti prekretnica na kojoj bi Vojvodina trebalo da se odluči:
ili će pristati na zatiranje autonomije, ili će se najzad izboriti
za autonomiju kakvu želi. Uprkos brojnim istraživanjima koja
pokazuju da 75 odsto Vojvođana želi autonomiju (mada nije jasno
kakvu), takav stav nije zastupljen u političkoj sferi, ili ne na
način koji bi ih mobilisao i pokrenuo da izbore svoje pravo na to,
pre svega, zahtevom za promenu Ustava Srbije i, shodno tome držva
preuredi na modernism osnovama – decentralizaciji i regionalizaciji.
Novi Sad, ali i drugi gradovi u Vojvodini su se napokon oglasili na
pravi način. Da li je to početak nekog novog trenda i da li će to
iznedriti nove, mlade i poštenije ljude koji će zahtevati i više od
odgovornosti za tragediju i smenu gradonačelnika Novog Sada
(sadašnjeg i bivšeg) teško je reći.
Želim da verujem da je došlo do kraja jedne epohe i da je ovo
početak procesa koji će staviti tačku na politiku koja je unesrećila
ceo region ali i samu Srbiju. |
