|
Kada se nekada bude pisala istorija današnje Srbije uočiće se da je
jedna od njenih glavnih karakteristika bila nedostatak društvenog
dijaloga, nedostatak stvaralačke razmene mišljenja i argumenata o
važnim društvenim pitanjima. Mnoga od tih pitanja, koja na duži rok,
ponekad i neprimetno, oblikuju društveni život, prepuštena su
stihiji ili se namerno zaobilaze jer zahtevaju snažan politički i
intelektualni napor. U Srbiji već godinama nema dijaloga o
zabrinjavajućim demografskim kretanjima u njoj, o promenama
socijalne strukture društva, o urbanizmu i prostornom planiranju, o
ekonomskoj politici i pravcima razvoja, o javnom dugu i zaduživanju
države, o socijalnim efektima prelaza u kapitalizam, o ekologiji i
očuvanju životne sredine, o pretvaranju Srbije u pretrpani parking
za islužene evropske automobile, o spoljnoj politici i o mentalitetu
opsadnog stanja, o odnosima sa susednim narodima kao „neprijateljima
Srbije“, o obimu finansijske pomoći Srbima van Srbije i o načinu
njenog trošenja, o novčanim sredstvima utrošenim da bi se sprečilo
priznanje Kosova kao i usvajanje rezolucije o Srebrenici u OUN, o
procesima političkog odlučivanja i razvoju demokratije, o formiranju
društvene svesti i degenerativnim procesima u tome, o ulozi religije
i crkve u sekularnoj državi, o ratovima na ex-YU prostoru i ulozi
Srbije u njima, o kvalitetu obrazovnog sistema i vaspitanju mladih
generacija i mnogim drugim pitanjima.
Budući da je dijalog temelj međuljudskih odnosa, tamo gde ga nema, u
društvu ili u porodici, dolazi do atrofije, otuđenja, do cepanja
društva na dva suprotstavljena tabora i na više malih grupa koje
nemoćno posmatraju njihov duel.
Po žestini diskusije između dva glavna tabora, vlasti i opozicije,
reklo bi se da u Srbiji postoji plodan društveni dijalog. Ali, to je
varka. Između ovih tabora razmenjuju se oštre optužbe, najčešće na
ličnoj osnovi, diskvalifikacije, etiketiranja, uvrede i razni drugi
atributi. A atributi, kako je govorio Bogdan Bogdanović, nisu
argumenti. U toj raspravi argumenti skoro i da se ne koriste, usled
čega izostaje ona dijalektička razmena mišljenja koja je suština
dijaloga. Dakle, umesto dijaloga vodi se jedna sterilna rasprava
koja ne daje nikakav rezultat i ne vodi društvo u napredak već ga,
šta više, unazađuje, atrofira i lišava humanih svojstava.
Srpsko društvo je gotovo neosetno dospelo u ovo stanje socijalne
patologije i kolektivne astenije, a rodonačelnik tog retrogradnog
procesa umorstva društvenog dijaloga bio je Vojislav Šešelj. On je
bio nosilac onog stila političke borbe i rasprave u kojima glavni
cilj nije da se nađe rešenje nekog društvenog problema, već da se
politički protivnik porazi. U takvom stavu i orijentaciji nikakvu
ulogu ne igraju argumenti, istina i racionalni razlozi, već je
jedino važno da se protivnik degradira i diskvalifikuje, da se kao
čovek prikaže u najnegativnijem svetlu, iz čega automatski proizlazi
i njegova politička ništavost. Da bi se to postiglo dozvoljeno je
koristiti sva sredstva, iznositi lažne optužbe, teretiti protivnika
za razna nečasna dela i prikazati ga kao moralno nedostojnog. Da li
će se kasnije pojaviti dokazi koji demantuju ovaj moralni linč, to
uopšte nije važno. U trenutku iznošenja optužbi veliki broj ljudi
poverovaće u njihovu istinitost, a naknadni demanti imaće isti
efekat kao i skupljanje rasutog perja. Ako se tome doda i znatna
doza demagogije, kao bitnog svojstva šešeljizma, onda je uspeh
zagarantovan.
Šešeljizam, kao radikalni srpski nacionalizam, nije izum modernog
vremena jer on ima brojne uzore u srpskoj istoriji (Crna ruka,
Puniša Račić, četnički pokret i dr). Najvažnija karakteristika
radikalnih srpskih nacionalista jeste gvozdeno uverenje da su oni
branioci srpskog naroda, što automatski znači da su njihovi
protivnici neprijatelji srpskog naroda. To onda opravdava da se
prema njima postupa beskrupulozno, bez vođenja račina o pravnim i
moralnim normama. Kako je govorio jedan od njih, Nikola Kavaja,
„Nema zločina koji ne bih počinio u interesu srpskog naroda“.
Veoma je teško racionalno se suprotstaviti ovoj šešeljevskoj vrsti
političkog govora jer razložna argumentacija na njega nema nikakav
uticaj. Zato se mnogi oponenti nalaze u iskušenju da ili prihvate
takav način komunikacije ili se povuku iz političke arene. Razloge
tog povlačenja najbolje je opisao profesor Đorđe Stanković,
istoričar, koji je rekao: „... To očigledno laganje na televiziji,
na javnim skupovima, bilo gde, i takvo bezočno laganje i ubeđivanje
ljudi, to ne doprinosi nikakvom razvoju sučeljavanja mišljenja, pa
ni onih naučnih... Znate, ne možete vi raspravljati sa jurišnicima
koji su spremni na sve.“
U svakom slučaju, bilo da se izabere sučeljavanje sa šešeljizmom ili
povlačenje u pasivnost, rezultat je isti a to je dominacija
šešeljizma u javnom diskursu i gušenje društvenog dijaloga. Međutim,
sticaj raznih okolnosti sprečio je Šešelja da započeti posao privede
do kraja i da izgradi još jedan elemenat neophodan za gušenje
pluralizma i društvenog dijaloga – kult ličnosti – iako su se
njegovi sledbenici svesrdno trudili da „profesora doktora“ prikažu
kao najpametnijeg čoveka u Srbiji. Ali, taj posao dovršila je Srpska
napredna stranka osvajanjem vlasti 2012. godine. Generacije
političara u toj stranci i oko nje formirale su se politički i
duhovno u školi šešeljizma i na ideji da je smisao politike u tome
da se protivnik politički uništi. Oni su doneli novo doba u kome je
eliminisan društveni dijalog a Srbija pretvorena u gluvonemo
društvo, društvo kolektivne apatije, frustracije i individualnih
šizofrenih ispada (masovna ubistva). Identična situacija stvara se i
u Crnoj Gori (masovno ubistvo na Cetinju) gde su avgusta 2020.
godine vlast osvojile ekspoziture Srpske napredne stranke.
Naravno, glavni interpretator šešeljizma je Aleksandar Vučić koji
snosi i najveću odgovornost za umorstvo društvenog dijaloga u
Srbiji. On tu akciju sprovodi svesno, upravo sa namerom da eliminiše
društveni dijalog kao nepotreban i pritom to čini na sledeća tri
načina:
Najpre, monopolom političkog odlučivanja što kod ljudi i institucija
stvara uverenje da je nepotrebno i suvišno angažovati se i bilo šta
reći o nekom društvenom pitanju kada će Vučić svejedno o tome
odlučiti onako kako je zamislio.
Drugo, za razliku od Šešelja, Vučić je uspeo da izgradi sopstveni
kult ličnosti i nema dana da njegovi saradnici ne šire mit o njemu
kao dobrotvoru Srbije čija inteligencija čak nadmašuje onu
„profesora doktora“. Cilj toga je da se ljudi odvrate od
izjašnjavanja o društvenim pitanjima, jer o njima ispravnu odluku
može doneti samo superiorna inteligencija Vučića.
Konačno, u komunikaciji sa političkim protivnicima Vučić doslovno
sledi kanone šešeljizma, diskvalifikuje ih i prikazuje kao
intelektualno i moralno nedorasle. Etikete koje pritom koristi
spadaju u kategoriju prizemne svađe koja kod pristojnih ljudi
oduzima svaku volju da se polemiše sa „jurišnicima koji su spremni
na sve“.
Do koje mere je eutanizacija društvenog dijaloga pretvorila Srbiju u
gluvonemo društvo, u kome nema nikakve racionalne komunikacije,
najbolje se može videti upoređenjem sa stanjem društvenog dijaloga u
doba socijalističke Jugoslavije, tj. u doba takozvanog jednoumlja.
Naravno, bilo je tada nekoliko tabu tema (ali manje nego danas) mimo
kojih je vođena živa diskusija o važnim društvenim pitanjima, o
ekonomskom razvoju, kretanjima u kulturi i nauci, političkom sistemu
i ulozi političkih organizacija u njemu, nacionalnim pitanjima,
odnosima republika i pokrajina i mnogim drugim.
U to vreme su izlazila tri ugledna časopisa za društvenu kritiku –
Pregled u Sarajevu, Naše teme u Zagrebu i Gledišta u Beogradu – koja
su imala veliki broj pretplatnika i bila rado čitana u celoj
Jugoslaviji.
Razne ustanove imale su redovne tribine i edukativnog i kritičkog
karaktera na kojima su gostovali ugledni naučnici i stručnjaci.
Čuven je bio ciklus predavanja profesora Radomira Lukića u Domu
omladine na temu „Šta može sociologija“, kojima je prisustvovalo
duplo više posetilaca nego što je bilo mesta u sali.
Mediji se u to vreme nisu bavili rijalitijima i tabloidnim
besmislicama, već su i sami davali doprinos društvenom dijalogu.
Otuda je bilo moguće da na stranicama lista Borba oštru polemiku
vode Oskar Davičo i Mihailo Marković (koji će kasnije postati glavni
ideolog kod Slobodana Miloševića). A godinama je pažnju javnosti
zaokupljala polemika između takozvanih „dohodaša“ i „profitaša“ u
kojoj je, s jedne strane, bila grupa beogradskih ekonomista, a
predvodio ih je Mijalko Todorović, tada drugi čovek Saveza komunista
Jugoslavije, dok je na drugoj strani bio profesor Ekonomskog
fakulteta u Beogradu Miladin Korać, inače član Centralnog komiteta
SKJ, koga su podržavali neki zagrebački ekonomisti (Savka Dabčević
Kučar, Jakov Sirotković).
Danas takve plodonosne, oštre ali argumentovane polemike, u kojima
se raspravlja o temi a ne o ličnosti oponenta, predstavljaju mislenu
imenicu. A ono što je najvažnije jeste da Srpska napredna stranka,
koja je do kraja uništila društveni dijalog, ne može da bude autor
njegove obnove. Činjenica da Aleksandar Vučić nastoji da putem nekih
surogata (narodni pokret, njegovi pretenciozni monolozi na
televiziji i sl) imitira društveni dijalog, pokazuje da on i ne zna
šta je to društveni dijalog , niti razume njegovu važnost za
društveno zdravlje. Dok je za građane, za svakog pojedinca,
društveni dijalog način da se država modelira u skladu sa ljudskim
potrebama, Vučić dijalog shvata kao način da država, vladajuća
partija SNS i on lično modeliraju građane prema sopstvenim
potrebama. To su ontološki dva suprotna shvatanja koja pokazuju da u
Srbiji društveni dijalog nije slučajno zamro i da se on ne može
obnoviti pri sadašnjem rasporedu političkih snaga i hegemoniji
srpskog nacionalizma. Bez eliminacije hegemonije srpskog
nacionalizma,i sa njim povezanih organizacija i institucija, svaka
politička promena biće brzo obesmišljena a njegovi imperativni
stavovi ugušiće mogućnost obnove društvenog dijaloga. |
