|
Srbija i srpsko društvo u celini nalaze se danas pred istorijskom
dilemom: da li će u njima, i u decenijama koje dolaze, dominantna i
vladajuća snaga ostati srpski nacionalizam, ili će se pronaći i
afirmisati neki alternativni oblici društvene svesti i socijalnog,
političkog i kulturnog života?
U odgovoru na ovo fundamentalno pitanje neophodno je poći od
nekoliko premisa:
1. Od pojave Memoranduma SANU 1986. godine u javnom životu srpskog
društva dominiraju stavovi, ideje i ocene iznete u tom dokumentu,
nadahnute jasnim nacionalističkim sentimentom, što znači da je
srpski nacionalizam već četrdeset godina dominantna, hegemona,
idejna, politička i kulturna snaga u srpskom društvu.
2. Politički bilans vladavine srpskog nacionalizma izrazito je
negativan. Pod izgovorom da srpsko nacionalno pitanje nije rešeno,
srpski nacionalizam je pokrenuo sveopštu akciju koja je najviše
štete nanela srpskom narodu. Došlo je do raspada Jugoslavije koja je,
po mnogim ocenama, bila najbolje rešenje nacionalnog pitanja na
prostoru Balkana, pa time i srpskog pitanja; usledili su ratovi u
Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini koje je inicirala Srbija, bilo tako
što je izvršila otvorenu agresiju, bilo tako što je podstrekavala na
pobunu srpsko stanovništvo u tim republikama; Srbija je dugi niz
godina bila isključena iz međunarodnih organizacija, izolovana i pod
udarom sankcija koje su joj nanele nemerljivu štetu; Srbija je bila
izložena vojnoj intervenciji NATO pakta u kojoj je pretrpela velike
ljudske i materijalne gubitke; došlo je do osamostaljivanja Kosova i
do iseljavanja Srba sa teritorija na kojima su vekovima živeli;
usledilo je i masovno iseljavanje iz Srbije, naročitio mladih i
školovanih ljudi, tako da se broj njenih stanovnika konstantno
smanjuje.
Ovaj, slobodno se može reći, crni bilans vladavine srpskog
nacionalizma predstavlja više nego dovoljan razlog za eliminisanje
njegove hegemonije i njegovo potiskivanje na margine društva.
3. Paralelno sa dominacijom srpskog nacionalizma afirmisali su se
neki negativni društveni procesi, naročito u sistemu obrazovanja, u
medijskoj sferi, u javnim poslovima i uređenju prostora, u
demografskim kretanjima i socijalnoj strukturi društva, u kulturnom
životu i u drugim društvenim oblastima. Postalo je vidljivo da
privrženost stavovima srpskog nacionalizma predstavlja licencu za
arbitrerno postupanje u mnogim javnim poslovima i za grubo kršenje
zakona, što dovodi do degradacije javnog života i ozbiljnog pada
racionalnih i moralnih standarda kao osnove kolektivnog života.
4. Jedan od stubova srpskog nacionalizma jeste Srpska pravoslavna
crkva u kojoj se naročito neguje duh viktimizma i navodnog
stradalništva srpskog naroda kao osnove razgorevanja
nacionalističkih emocija. Glavno političko usmerenje SPC, koje nema
veze sa teološkim učenjem, jeste afirmacija teze da su vera i narod
jedno isto te da samo oni koji slede versko učenje SPC, tj. koji su
pravoslavne vere, imaju pravo da kažu da su Srbi. Tu ideju je
posebno zastupao bivši poglavar SPC Irinej koji je rekao „vera je
ono što nas čini narodom“. Ova pretenzija za izjednačavanjem
religijskog i etničkog išla je tako daleko da su iznošene tvrdnje
kako oni pripadnici srpskih oružanih snaga, ukoliko su eventualno
počinili ratne zločine (što se većinom negiralo), nisu bili Srbi jer
nisu bili vernici, tj. bili su ateisti, usled čega Srbija i srpski
narod ne snose nikakvu odgovornost za te zločine.
Uz pomoć ovih i sličnih teza SPC je odavno izašla iz okvira svoje
društvene uloge i postala je jedan od glavnih aktera u političkom,
ekonomskom, kulturnom i obrazovnom životu, što je sve dovelo do
povećane religioznosti kod stanovništva.
Budući da je Srbija zvanično sekularna država, a da to u praksi sve
više nije, neophodna je jasna društvena akcija kako bi se uskladilo
normativno i stvarno i kako bi SPC bila svedena u okvire svoje
pastoralne misije.
5. Srpski nacionalizam je jedinstven kompleks bez obzira što na
javnom planu povremeno izgleda kao sukob suprotnih tendencija.
Unutar srpskog nacionalizma zaista postoje različite struje koje se
često međusobno konfrontiraju ali tu se, po pravilu, radi o
razlikama u pogledu taktike i načina realizacije zajedničkih ciljeva,
a nekada i o sukobima ličnog karaktera. Sve te unutrašnje razlike
znale su ponekad da stvore nerealna očekivanja o bliskom kraju
vladavine nacionalizma, što je za posledicu imalo gubitak vremena u
obračunu sa glavnim tezama nacionalizma. U svakom slučaju današnje
stanje srpskog nacionalizma karakteriše, s jedne strane, jedinstveno
uverenje da srpsko nacionalno pitanje nije rešeno, a, s druge strane,
dominacija Aleksandra Vučića kao najboljeg reprezentanta
nacionalističkih ideja. Šta više, većina opozicionih stranaka, koje
oštro kritikuju režim Aleksandra Vučića, slažu se sa njime u onim
ključnim pitanjima identitetskog karaktera, kao što je pitanje
Kosova, odnos prema Hrvatskoj i prema akcijama Oluja i Bljesak,
odnos prema Bosni i Hercegovini i srpskom entitetu u njoj itd.
6. Ostajući dosledno privržen svojoj osnovnoj ideji – da srpsko
nacionalno pitanje nije rešeno – srpski nacionalizam je prolazio
kroz različite faze i različite ideje o načinima i putevima
rešavanja srpskog nacionalnog pitanja. Sa raspadom prve Jugoslavije,
koju je srpski nacionalizam doživljvao samo kao „produženu Srbiju“,
preovladalo je shvatanje da se treba okrenuti stvaranju jedinstvene
države srpskog naroda. Ta država, koja je figurirala pod ratličitim
nazivima („Velika Srbija“, „Homogena Srbija“, „Savez srpskih zemalja“,
„Srpski svet“), definitivno je, nakon Memoranduma SANU,
teritorijalno precizirana tako da obuhvata ceo prostor bivše
Jugoslavije do granice Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica.
U trenutku masovnog oduševljenja idejom Velike Srbije početkom 90-ih
godina srpski nacionalizam bio je čvrsto uveren da se ta ideja može,
za kratko vreme i bez velikog napora, ostvariti oružanim putem, pre
svega ratom sa Hrvatima. Dramatičan poraz koji je Srbija doživela u
ratovima 90-ih, a za koji srpski nacionalizam krivi zemlje Zapada,
pokazao je da rat nije realna opcija za rešenje srpskog nacionalnog
pitanja. Posle godina lutanja (1995-2012) i unutrašnjih trzavica
nastupila je nova etapa u razvoju srpskog nacionalizma pod vođstvom
Aleksandra Vučića, uz snažnu podršku Srpske pravoslavne crkve.
Novina u političkom nastupu Aleksandra Vučića jeste u tome što se
on, za razliku od ranijeg perioda kada je srpski nacionalizam javno
popularisao svoje planove, sada vešto služi političkim lukavstvom,
krije prave namere i maskira ih navodnom spremnošću za saradnju sa
svima. Uprkos toj apokrifnoj taktici on, kroz česti viktimistički
narativ, jasno stavlja do znanja kakva su njegova uverenja u pogledu
srpskog nacionalnog pitanja. Uz to, pod banalnim izgovorom da se
treba okrenuti budućnosti i ne baviti se prošlošću, on odbija
suočavanje sa istinom o ratovima 90-ih, naročito o genocidu u
Srebrenici, čime pokazuje da je neraskidivo vezan za strateške
planove srpskog nacionalizma.
7. Osnovne misli srpskog nacionalizma u savremenoj, Vučićevoj etapi,
mogu se sažeti na sledeći način:
Pošto u sadašnjem trenutku nije realno da srpsko nacionalno pitanje
bude rešeno ratom, pre svega zbog stava Zapada, potrebno je da želja
za stvaranjem jedinstvene države srpskog naroda (Velike Srbije) bude
odložena za neko povoljnije vreme. Čvrsto se veruje da će to vreme
doći, da će se promeniti međunarodne okolnosti i da će vodeću ulogu
preuzeti one države (naročito Kina i Rusija) za koje se smatra da sa
odobravanjem gledaju na planove srpskog nacionalizma i koje će
Srbiju podržati u realizaciji tih planova, makar to bilo i oružanim
putem. Do tada treba sve činiti da Srbija postane ekonomski i vojno
jača od svih onih koji stoje na putu realizacije njenih nacionalnih
ciljeva (Hrvatska, Bosna i Hercegovina, tj. Bošnjaci, Kosovo, tj.
Albanci i dr).
Ideja da Srbija postane ekonomski i vojni džin na Balkanu je lična,
reklo bi se opsesija, Aleksandra Vučića, pri čemu je vidljivo da je
za njega to uteha i lek za traumu koju je lično doživeo usled vojnog
poraza Srbije od Hrvatske. Ostvarivanju te zamisli on je podredio
sva druga pitanja jer se nada da će to automatski rešiti sve
društvene probleme a njemu obezbediti trajan konsensus. Sa tom
idejom Vučić je postao promoter divljeg i beskrupuloznog kapitalizma
koji, u ime profita, ruši sve pred sobom i ne priznaje nikakve druge
društvene zahteve osim interesa profita.
Neminovna posledica tog divljeg kapitalizma jeste pad svih drugih
društvenih vrednosti i intelektualno i moralno srozavanje nacije na
nivo tabloida i rijaliti emisija. U jednom farsičnom vidu danas se u
Srbiji obnavlja klasična formula vladarske manipulacije „hleba i
igara“ koja čini da ekonomski i duhovni tokovi u društvu idu u dva
suprotna smera.
8. U skladu sa uverenjem da je međunarodni faktor kriv za srpski
poraz u ratovima 90-ih, srpski nacionalizam sada nastoji, iako
neiskreno, da gradi dobre odnose sa onima koji su doprineli njegovom
porazu. Iako su glavna očekivanja u pogledu podrške usmerena ka
Istoku, srpski nacionalizam ne odustaje od nadanja da i na Zapadu
može doći do radikalnih promena. Te nade podgrejava naročito
činjenica da izrazito desničarska politika Vučića uživa simpatije
kod nekih krugova u Zapadnoj Evropi i Americi, kao i u Centralnoj
Evropi u kojoj, inače, dolazi do snažnog zaokreta u desno. Do koje
mere je desnica na Zapadu u usponu pokazuju i reči mađarskog
premijera Orbana koji je rekao da „budućnost pripada desnici“, ili
pak odluka Trampa da antifašističku akciju proglasi za terorističku
organizaciju. Vučić i njegov establišment se veoma uzdaju u ove
okolnosti i sa svoje strane aktivno deluju na pridobijanje simpatija
Zapada kroz formiranje lobija, grupa za pritisak, društava
prijateljstva sa Srbijom, vrbovanje slavnih ličnosti za popravljanje
imidža Srbije (Bolt, Sigal i dr) i na razne druge načine. Radi se o
jednoj netransparentnoj aktivnosti za koju Srbija troši velika
finansijska sredstva bez znanja njenih građana.
9. Uprkos svim nesrećama koje je naneo srpskom narodu srpski
nacionalizam i dalje ima većinsku podršku u društvu i relativno
suvereno, kroz različite političke stranke koje su se smenjivale od
1990. do danas, upravlja društvom i drži u svojim rukama sve državne
i paradržavne institucije. To je naročito vidljivo u epohi vladavine
Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića koji, zajedno sa
koalicionim partnerima, takođe nacionalističkog usmerenja, ubedljivo
pobeđuju na izborima, što znači da imaju legitimitet uprkos šteta
nanetih društvenom biću, kako od njih tako i od prethodnih
nacionalističkih vlada.
Kako objasniti ovaj paradoks da narod (većinski) podržava vladu koja
mu nanosi štetu? U religiji je ovaj fenomen poznat kao problem
teodiceje, ali se isto pitanje pojavljuje i u politici. Normalno bi
bilo da vlada koja ne ispuni očekivanja bude kažnjena na narednim
izborima i smenjena. Primitivni narodi su čak i svoje bogove „smenjivali“
ako im nisu ispunili očekivanja. „Primitivni narodi, kaže Frojd, su
uobičavali da svoje bogove svrgnu ili čak kazne ako nisu ispunjavali
svoju obavezu da im osiguraju pobedu, sreću i ugodnost“. Utoliko pre
ovo bi trebalo da bude norma u moderno vreme, ali se to ponekad ne
dešava te tako imamo i loše vlade koje uživaju legitimitet.
Italijanski sociolog i istoričar Guljelmo Ferero čak je tvrdio da „legitimitet
nikada ne zavisi direktno od korisnosti vlade, koja može za duže
vreme da raste ili opada a da to uopšte ne utiče na legitimitet.
Legitimitet može čak, u izvesnom smislu, da zameni korisnost.“
Ukoliko je ovo zapažanje tačno, i ako loša vlada, koja ima
legitimitet, uspe da stvori privid svoje korisnosti, putem raznih
populističkih mera, onda ona postaje praktično nesmenjiva.
10. Klasična politička teorija uči da jedna vladajuća klasa ne može
biti smenjena ako se prethodno ne razori njena ideologija uz pomoć
koje je došla na vlast. To se potvrdilo u slučaju smene feudalizma
kada su najpre iluminizam i racionalizam razorili ključne ideje
plemstva i monarhizma, a potvrdilo se i u slučaju eliminacije
evropskog socijalizma kada je najpre propagandno satanizovan
marksizam, a zatim se poredak urušio sam od sebe. To iskustvo vodi
ka zaključku da politička hegemonija srpskog nacionalizma može biti
dokinuta tek prethodnim razaranjem onog kompleksa ideja zahvaljujući
kojima je ostvario i održava svoju hegemoniju.
U rečenom smislu neophodno je ustanoviti jednu stalnu društvenu i
kulturnu akciju za razobličavanje osnovnih ideja srpskog
nacionalizma. U intelektualnom pogledu to ne bi iziskivalo naročiti
napor jer se ideje srpskog nacionalizma najvećim delom zasnivaju na
istorijskom revizionizmu, na mitovima i misticizmu, na sofizmu i
raznim fantazmagorijama, na otvorenim lažima i falsifikatima, a u
najboljem slučaju na poluistinama i pogrešnom tumačenju realnih
društvenih zbivanja. Osnovne tačke oko kojih srpski nacionalizam
gradi svoje ideje i globalni plan za rešavanje srpskog nacionalnog
pitanja jesu o: uzrocima Prvog svetskog rata i ulozi Srbije u tome;
stvaranju prve Jugoslavije i uzrocima njenog raspada; četničkom
pokretu i ulozi Draže Mihailovića; narodnooslobodilačkoj borbi i
njenom odnosu prema srpskom narodu; Jasenovcu i broju stradalih Srba;
karakteru druge Jugoslavije i položaju srpskog naroda u njoj;
uzrocima raspada druge Jugoslavije; karakteru ratova 90-ih godina;
genocidu u Srebrenici; srpskom entitetu u Bosni i Hercegovini; tzv.
Republici srpskoj Krajini; „Oluji“ i „Bljesku“; Crnoj Gori kao
srpskoj zemlji; NATO intervenciji protiv SR Jugoslavije 1999. godine;
Kosovu i njegovoj nezavisnosti.
O svim ovim pitanjima srpski nacionalizam ima svoje stavove koji se
u velikoj meri razlikuju od mišljenja i ocena nezavisnih analitičara
i inostranih posmatrača. Uprkos tome srpski nacionalizam već
decenijama, naročito od Memoranduma SANU, uporno ponavlja svoje
ocene i stavove, čak ih i radikalizuje, tako da svako odlaganje
suočavanja sa tezama srpskog nacionalizma može samo da oteža to
suočavanje i još više pogorša stanje u društvu. |
