|
Pored standardnih razlika među evropskim državama koje su prošle, ili prolaze, kroz fašizam,
postoje među njima, osobito među njihovim liderima, ubedljive sličnosti koje, po pravilu, nisu
posledica međusobnog imitiranja, već sopstvenog pogleda na vlast i društvo. Naravno, treba najpre
napomenuti da će ovde biti ukazano isključivo na njihovo shvatanje i praktikovanje unutrašnje
politike, dok će pitanja spoljne politike biti ostavljena za drugu priliku. Ovde se radi pre svega o
karakternim osobinama lidera fašizma ispoljenim prema sopstvenom narodu, o njihovom poimanju
društva i vlasti,odnosu prema humanim, etičkim i intelektualnim vrednostima, ličnim ambicijama i
uverenjima o sopstvenoj ulozi, praktičnom ponašanju i drugim osobinama . Činjenica je da u ovom
pogledu postoji neobična sličnost i podudarnost među liderima fašizma, naročito ako pažnju
usmerimo na tri lidera evropskog fašizma i njihove političke organizacije: na italijanski fašizam i
njegovog tvorca Musolinija, na nemački nacional-socijalizam na čelu sa Hitlerom i na srpski fašizam
koji se, u svojim početnim oblicima, javljao još u prvoj polovini 20. veka (Crna ruka, diktatura kralja
Aleksandra, Ljotićeva orgamizacija, četnički pokret), da bi se konačno afirmisao krajem prošlog veka
kao šešeljizam, nazvan tako po imenu tvorca najnovije verzije srpskog fašizma, čiji sledbenici
upravljaju Srbijom od 2012. godine.
Ovde ćemo ukazati na nekoliko karakteristika potpuno identičnih za svu trojicu pomenutih
lidera fašizma.
1. Prva i najvažnija zajednička karakteristika trojice lidera evropskog fašizma i njihovih
pokreta bio je nacionalizam.
O nemačkom nacionalizmu i o tome kako ga je Hitler, sa svojim nacional-socijalizmom,
podigao na nivo sveukupne društvene vrednosti i ideala postoji iscrpna literatura. Ilustracije radi
citiraćemo deo Hitlerovog govora iz 1928. godine u kojem su sažeto izraženi stavovi koji su nacional-
socijalizam doveli na vlast:
„Na prvom mestu mora se naš narod osloboditi beznadnog i haotičnog internacionalizma
kako bi svesno i sistematski bio vaspitavan u fanatičnom nacionalizmu. Drugo, mi moramo naučiti naš
narod da se bori protiv gluposti demokratije, da se ponovo okrene nužnosti autoriteta i vođstva i tako
se otrgne od budalaština parlamentarizma. Treće, mi moramo u ovom trenutku osloboditi naš narod
bednog verovanja o nekoj pomoći iz inostranstva, što znači od verovanja o nekakvoj međunarodnoj
saradnji, miru u svetu i međunarodnoj solidarnosti. Od takvih ideja se treba osloboditi i sasvim ih
uništiti. Postoji samo jedno pravo u svetu, a to pravo zasniva se na sopstvenoj moći.“
Kada je reč o Musoliniju i o ulozi koju je italijanski nacionalizam odigrao u stvaranju fašizma,
sam Musolini je rekao: „Mi smo bili snaga koja nije imala nikakvu ideju, nacionalizam nam je dao
ideju“. A ideja koju je nacionalizam dao fašizmu najjasnije bila je izražena u paroli: „Rim se mora
vratiti na veličinu kao u doba Avgusta“, što je značilo osvajanje celog Sredozemlja. Dakle, suština i
italijanskog fašizma bio je nacionalizam, pa je tako istoričar Salvatoreli taj režim nazvao
„Nacionalfašizam“, dok je teoretičar Antonio Banfi to skratio na „Nacifašizam“.
O srpskom nacionalizmu se manje zna iako je on već više od dva veka jedna od dominantnih
društvenih i političkih ideja. Još je Slobodan Jovanović, opisujući stanje u srpskom društvu u 19. veku,
rekao: „Jedina ideja, čvrsta i stamena, jer negovana vekovima, bio je nacionalizam“. Takvo stanje
trajalo je sve dok Narodnooslobodilačka antifašistička borba i stvaranje socijalističke Jugoslavije
(1941-1991) nisu potpuno potisnuli nacionalizam sa javne scene, ali, nakon rušenja socijalizma i
Jugoslavije, srpski nacionalizam je buknuo dvostrukom snagom, eliminisao svaku drugu misao i
postao apsolutna hegemona snaga u srpskom društvu. Danas u srpskom društvu, kao u doba
italijanskog fašizma i nemačkog nacional-socijalizma, ne postoji ni jedna druga značajna ideja osim
nacionalizma koji, zajedno sa pravoslavnom religijom, apsolutno dominira društvenom scenom.
2. Druga zajednička karakteristika trojice lidera fašizma jeste njihov istovetan pogled na
ekonomsko, kulturno i intelektualno uređenje društva. Sva trojica su bila čvrsto ubeđena
da društvo treba razvijati u dva pravca: s jedne strane, potrebno je sve snage usmeriti
na ekonomski razvoj, jer je porast životnog standarda osnovni dokaz pravilnosti fašističke
politike i dobijanja simpatija masa; s druge strane, ako su mase zadovoljne novim
poretkom, onda je njima nepotrebno kulturno, političko, etničko i bilo kakvo dotadašnje
duhovno angažovanje. Iz toga sledi da se postojeća intelektualna sfera može sasvim
potisnuti, a umesto nje društvenom scenom dominiraće ideje i zamisli lidera novog
režima, uglavnom zasnovanih na prošlosti i povratku stare slave.
Ova usmerenost lidera fašizma ka istovremenom privrednom kretanju NAPRED i duhovnom i
kulturnom kretanju NAZAD liči na dve saobraćajne strelice od kojih jedna pokazuje jedan smer a
druga sasvim suprotan smer.
Kratka ilustracija tri pomenuta režima pokazaće na koji način su oni ostvarivali ekonomski
napredak, a paralelno sa njime intelektualno, kulturno i moralno degradiranje društva.
Italijanski fašizam je prvi koji je konsensus masa zatražio na naglom ekonomskom napretku,
uz istovremeni misaoni sunovrat masa. Najpre je proglašena „bitka za žito“, jer je Italija bila
deficitarna sa žitaricama, zatim isušivanje močvarnog zemljišta u blizini Tirenskog mora, kao i druge
privredne aktivnosti, naročito u industriji. Činjenica je da je Italija 1939. godine proizvodila 2,2 puta
više čelika, pet puta više električne energije i šest puta više livenog gvožđa u poređenju sa 1922.
godinom.Jedan od najvećih poduhvata bilo je pretvaranje 60 hiljada hektara močvara južno od Rima
u plodno zemljište, na kome je zatim naseljeno tri hiljade porodica bezemljaša, pa nije čudo da je
prosečan prinos žita po hektaru porastao sa 10 na 14 metričkih centi. Širom Italije odvijaju se razni
javni radovi, asfaltiraju autostrade, veliki deo železničkih mreža biva elektrificiran, grade se novi
mostovi, škole i radnički domovi, a na periferiji Rima podignut je impozantan rezidencijalni kompleks
EUR, sličan današnjem beskrupuloznom i razmetljivom kompleksu pod nazivom Beograd na vodi.
Uporedo sa ekonomskim napretkom tekao je proces zaglupljivanja naroda kako bi svaki član
društva bio pretvoren u simpatizera i obožavaoca fašizma. Fašisti, od vrha do dna, nisu mogli da
razumeju zbog čega su neki ljudi bili protivnici fašizma i kako ne shvataju velike stvari koje je fašizam
uradio. Tu nedoumicu najbolje je izrazio sam Musolini: „Fašizam je, rekao je on, doveo u red celu
zemlju, vozovi idu tačno na vreme. Šta se želi više od toga?“ Svi protivnici fašizma, pre svega
opozicione političke partije, bili su u očima fašizma neprijatelji Italije i njenog naroda i njima nije bilo
mesto u društvu. „Opozicija je, rekao je Musolini, glupa i suvišna u jednom totalitarnom režimu kakav
je fašizam“. U skladu sa tim opozicija je bila izložena pravom pogromu: oni koji nisu uspeli da
pobegnu u inostranstvo stavljeni su u logore ili zatvore, bande fašista jurile su opozicionare po
ulicama i žestoko ih prebijali, a mnogi su jednostavno ubijeni, kao što je slučaj sa sekretarom
Socijalističke partije Mateotijem. Naročitu netrpeljivost fašisti su ispoljili prema profesorima
univerziteta, pa je za njih uvedena obaveza polaganja zakletve na vernost fašizmu, čemu se pokorilo
1200 profesora (samo njih 11 odbilo je da potpiše zakletvu). Osim pravosuđa, koje je u celini
stavljeno pod kontrolu fašizma, osnovan je još i Specijalni sud za zaštitu države (čiji su članovi sudili
obučeni u fašističke uniforme) sa zadatkom da sudi kritičarima i protivnicima fašizma; osnovana je
nova Akademija Italije, da bi se ignorisala postojeća Akademija nauka, osnovan je i poseban Institut
fašističke kulture sa filijalama u svih 88 provincijskih glavnih gradova.
Nemački nacional-socijalizam delimično se inspirisao italijanskim fašizmom i u početnoj fazi
sledio njegovo iskustvo ekonomskog progresa i intelektualnog zaglupljivanja naroda. Hitlerove prve
reči nakon što je postao premijer bile su „Arbeit, Arbeit, Arbeit“. Za kratko vreme nacional-
socijalizam je uveo radnu obavezu i uspeo da zaposli svih šest miliona nezaposlenih radnika
nasleđenih od Vajmarske republike. Već 1938. godine Nemačka je proizvodila 22,5 tona čelika više u
odnosu na 16 tona 1929, a ekstrakcija gvozdene rude povećana je za dva i po puta, dok je 1939.
godine ukupna industrijska proizvodnja udvostručena u odnosu na 1933. godinu. Naravno, veliki deo
odlazio je na vojnu industriju i pripreme za ratna osvajanja, ali ni civilna industrija nije zaostajala.
Procvetala je proizvodnja čuvenih automobila Folksvagen, izgrađene su i asfaltirane brojne
autostrade, podignuti mnogi javni objekti. Preduzete su državne mere za poboljšanje životnih uslova,
naročito siromašnih slojeva, revidirani su, u njihovu korist, stari dugovi i sam poreski sistem, uvedena
pravila godišnjih odmora i veoma unapređena organizacija prehrambenog snabdevanja. Koliko je ta
organizacija bila uspešna pokazuje činjenica da je snabdevanje građana mlekom funkcionisalo sve do
februara 1945. godine, takoreći do samog sloma nacizma. Rezultat svega toga bio je da su mnogi
stanovnici Nemačke, ali uglavnom oni koji su smatrani nemačkim građanima, bili vrlo zadovoljni
nacional-socijalizmom. Imajući sve to u vidu nemački teoretičar Ali Gec govori o nacional-socijalizmu
kao o „dopadljivoj diktaturi“.
Za razliku od ovog „dopadljivog“ aspekta nacional-socijalizma, o kulturnom, intelektualnom,
moralnom i političkom životu u Nemačkoj toga doba uopšte se ne može govoriti. Sve političke
institucije društva bile su jednostavno likvidirane, u medijskoj sferi dominiralo je samo ono što je
nacional-socijalizam govorio i propovedao, pokrenuta je žestoka borba protiv svih proizvoda kulture i
umetnosti koji nisu bili nemačkog karaktera, naročito ako su bili jevrejskog i inostranog karaktera
(takozvana „degenerativna umetnost“); svi najbolji predstavnici nemačke kulture bili su naterani na
emigraciju, ili prinuđeni da ćute. Na javnoj sceni postojali su samo govori Hitlera, a za „kulturno“
uzdizanje narodu je stavljeno na raspolaganje posmatranje novih masovnih parada, defilea i
manifestacija u organizaciji nacional-socijalističke partije.
Možda najteži udarac tradicionalnoj nemačkoj kulturi nacional-socijalizam je naneo
uništenjem svesti o pojmovima zakonitosti, prava i pravde. Zakonom iz aprila 1934. godine osnovani
su neki novi narodni sudovi, faktički sudovi nacista, koji su imali i građanske i krivične nadležnosti i
koji su sudili samo u prvom stepenu, što znači da protiv njihovih odluka nije bila dopuštena žalba. U
zakonu se izričito kaže da „protiv odluka narodnog suda nije dozvoljeno nikakvo pravno sredstvo“,
čime je ceo pravni poredak podvrgnut samovolji nacista. Nešto slično tome počinje da se stvara i u
Srbiji sa takozvanim „Mrdićevim zakonima“, što je deo plana šešeljizma da celo pravosuđe stavi pod
svoju kontrolu.
I kod šešeljizma, paralelno sa ekonomskim razvojem, dolazi do drastičnog pada kulturnog,
intelektualnog i etičkog nivoa i sistematskog zaglupljivanja naroda.
Nakon što je 2003. godine ubijen premijer sa vizijom Zoran Đinđić, što je šešeljizam sa
oduševljenjem pozdravio, nastupio je period vladavine nekoliko heterogenih i zbunjenih stranaka iza
kojih nije ostao ni jedan pozitivan rezultat u oblasti privrede. U međuvremenu šešeljizam je stvorio
čvrsto organizovanu političku stranku pod nazivom Srpska napredna stranka koja je 2012. godine bez
teškoća osvojila vlast.
Ekonomsku filozofiju šešeljizma u doba vladavine Aleksandra Vučića čini shvatanje da je u
interesu profita dozvoljeno raditi sve što se prohte, tj. da za profitnu ekonomiju nema nikakvih
pravnih, moralnih i kulturnih prepreka. Otuda u ovom periodu dolazi do besomučne poslovne i
stambene gradnje, do rušenja raznih objekata, pa i onih sa kulturnim i istorijskim značajem (Hotel
Jugoslavija, beogradsko Sajmište) do jeftine prodaje ili ustupanja industrijskih pogona inostranim
partnerima bez obzira na pravne garancije, do zanemarivanja ekoloških i prirodnih zahteva,
ogromnog uvoza novih i polovnih putničkih automobila, usled čega dolazi do pada saobraćajne
discipline i velikog broja poginulih i povređenih u saobraćajnim udesima, uprkos činjenici da režim na
sve strane gradi autoputeve i nove saobraćajnice. U toj atmosferi burnog ekonomskog razvoja vidljiva
je želja vladajućeg režima da bude uspešniji od svih susednih država, u skladu sa osnovnim učenjem
šešeljizma da je srpski narod bolji od svih drugih naroda, čime se istovremeno dokazuje da je njegov
lider najbolji na svetu.
Neki autori smatraju da je ekonoski napredak u doba fašizma ustvari smišljena demagogija
njihovih lidera, ali to je samo delimično tačno. U osnovi radi se o njihovom nastojanju da fašizam
prikažu kao najbolji sistem na svetu, kopirajući pritom onu kitnjastu gradnju još iz antičkog doba. U
svojim Analima Tacit je to nazvao „takmičenje kraljeva“, pa su tako nastali razni objekti od visećih
vrtova do egipatskih piramida koje su toj pojavi dali naziv „faraonizam“. Faraonizam i učešće u
„takmičenju kraljeva“ bili su snažno prisutni i u fašizmu, a u poslednje vreme u tome prednjači srpski
šešeljizam. Takoreći nema dana da se lider šešeljizma Vučić ne hvali navodnim najboljim objektima u
regionu, pa možda i u svetu, najbržim ekonomskim napretkom u Evropi, skorim pravljenjem
najmodernijih dronova i drugog ubojitog oružja i sičnim manifestacijama faraonizma nacionalističkog
tipa.
Prateće pojave divljeg kapitalizma, kakav se praktikuje u Srbiji, jesu dominacija snage i moći,
bujanje asocijalnih fenomena, naročito korupcije, kriminala i svih vidova finansijskih špekulacija,
masovna ubistva, femicidi, obračuni među klanovima, spoj policije i javnih ličnosti sa kriminalnim
grupama, kao i svi drugi oblici proizašli iz drastičnog pada svesti o pravnim i moralnim normama i
socijalnim vrednostima i principima. Jedina ideologija koju poznaje šešeljizam, koja je merilo za
procenu svih društvenih pitanja i koja predstavlja glavni kriterij za izbor kadrova, jeste srpski
nacionalizam.
U godinama političke dominacije šešeljizma, od 2012. do danas, sprovodi se radikalno
podređivanje društvenih nauka, kulture i umetnosti shvatanjima, vrednostima i kriterijumima srpskog
nacionalizma. Državnu pažnju i podršku imaju samo oni autori i njihova dela posvećena veličanju
nacionalnih zbivanja kroz istoriju, o čemu se svakodnevno prave popularni filmovi i televizijske serije,
spomenici, knjige, masovne manifestacije, okupljanja i podsećanja na stvarne ili umišljene događaje,
pretvaranje verskih datuma i običaja u državna pitanja itd. Državne institucije i ministarske funkcije
poveravaju se osobama reakcionarnog usmerenja i ultra-nacionalizma, kao što je slučaj sa ministrima
kulture, obrazovanja i informisanja, sa osobama koje rukovode državnom televizijom, narodnim
pozorištem, muzičkim ustanova i sl.
Ovo sistematsko zaglupljivanje naroda i rušenje kulture ovako su ocenile neke istaknute
kulturne radnice koje se nalaze na meti šešeljizma: profesorke Jovanović I Šešić kažu: „Samo podobni
će svirati, pevati i režirati“, dok istaknuta rediteljka Anja Suša smatra „da je ovo daleko najtužniji
trenutak u novijoj srpskoj kulturnoj istoriji“.
Zapravo, ne postoji efikasniji metod zaglupljivanja naroda od nacionalizma. Naconalizam je
jedna vrlo uprošćena doktrina sastavljena od malog broja floskula i imperativnih iskaza koji ne
zahtevaju da se o njima diskutuje već samo prihvata i širi dalje. Kao takva ona je razumljiva čak i
adolescentima, usled čega se i kod njih često sreće militantna verzija nacionalizma. Jer, osnovna
teza srpskog nacionalizma zasnovana je na viktimizmu, na tvrdnji da je srpski narod kroz istoriju
nepravedno stradao i to od susednih naroda kojima je najviše verovao i pomagao, te da je sada
vreme da sa njima raskine i stvori državu samo srpskog naroda „Veliku Srbiju“, što mnogi shvataju
kao svoju istorijsku misiju.
Evo kako je o Hrvatima, kao bliskom susednom narodu (a slična mišljenja postoje i o
Albancima, Bošnjacima i Crnogorcima), govorio istaknuti član Akademije nauka Vasilije Krestić: „Srbi
moraju biti svesni opasnosti koja im preti od jednog malog, perfidnog, ostrvljenog, agresivnog,
preambicioznog i grandomanskog naroda, koji nikada dosad nije birao, a neće ni birati sredstva u
ostvarivanju svojih ciljeva“.
Kada se ovakvim „naučnim“ stavovima doda javna izjava lidera šešeljizma Aleksandra Vučića
„Ja mrzim Hrvate“, kao i njegova naredba da ne treba ići na hrvatsko more i da on tamo nikada neće
ići, onda je jasno da je šešeljizam u velikoj meri ostvario svoje ciljeve zaglupljivanja naroda te da su
intelektualni i moralni standardi srpskog društva pali na najniži nivo.
3. Iako su sva tri režima veliku pažnju posvećivali indoktrinaciji svih slojeva stanovništva, ipak je
u centar njihovog interesovanja bilo vaspitanje mladih generacija u fašističkom duhu. Tako je
Musolini naredio da svaka obuka mladih mora da ima precizan cilj „da naše mlade ljude učini
snažnim, agresivnim, smelim, ljubiteljima izazova i opasnosti, sigurnim u sebe sve do drskosti“. A
Hitler u jednom intervjuu kaže: „Moja pedagogija je nemilosrdna... U mom građanskom poretku
odrastaće omladina od koje će se svet plašiti“.
Za šešeljizam je od vitalnog značaja da pod svoju kontrolu stavi visoko obrazovanje i
profesore fakluteta, jer u toj oblasti ima najviše neslaganja sa njegovim nastojanjem da celo društvo
edukuje u duhu militantnog nacionalizma. Šešeljizam ne namerava, kao Musolini, da profesore
univerziteta prinudi da potpišu zakletvu vernosti njegovom režimu, već je krenuo u dugoročnu akciju
osnivanja drugih fakulteta i drugih ustanova visokog obrazovanja u kojima će raditi samo profesori
verni doktrini srpskog nacionalizma. Lider režima Vučić već je najavio reformu visokog obrazovanja,
čiji će zadatak biti, bez obzira što se ta namera sada prikriva, da stvori takav sistem koji će mlade
generacije vaspitavati u „strogo nacionalnom karakteru“.
4. Za ostvarivanje svih pomenutih planova i ideja fašizma od presudne je važnosti njegova
kontrola nad sredstvima informisanja. U doba italijanskog fašizma i nemačkog nacional-socijalizma taj
zadatak bilo je relativno lako ostvariti jer se sve svodilo na radio, štampu i filmsku industriju, koji su
vrlo brzo stavljeni pod totalnu kontrolu vlasti. Mediji su mogli da se bave isključivo aktivnostima
fašizma i nacional-socijalizma i njihovim veličanstvenim poduhvatima, ali njihov najvažniji zadatak
bilo je obožavanje Musolinija i Hitlera i stvaranje njihovog kulta ličnosti.
Stavljanje medija pod kontrolu u doba šešeljizma bilo je nešto teže jer su se pojavila nova
sredstva komuniciranja (društvene mreže, internet, mobilna telefonija) koje nije bilo moguće staviti
pod potpunu kontrolu. Utoliko pre šešeljizam danas u Srbiji najveću pažnju posvećuje televiziji i
štampanim medijima i njihovom pretvaranju u tabloide i sredstva sistematskog zaglupljivanja naroda.
Pojavile su se nove metode atentata na ličnu i kolektivnu svest, takozvane rijaliti emisije, u kojima i
učesnici i gledaoci bivaju izloženi potpunoj stupidnosti i idiotizmu. Vlasnici medija, zaduženih za
ruženje društvene svesti i kolektivnih osećanja, kao što su Pink, Informer, Prva, Hepy, Tanjug i mnogi
drugi, a među njima čak i zvanična državna televizija RTS, nemaju nikakve veze sa medijskim znanjem,
niti sa intelektualnim i etičkim vrednostima i izabrani su samo po kriteriju agresivnosti i sposobnosti
trovanja društvene atmosfere. Stvara se situacija u kojoj, umesto političkog dogovaranja i diskusije,
postoji samo uzajamno optuživanje, pri čemu šešeljizam prednjači u korišćenju ružnih i vulgarnih reči
na račun oponenata koje generalno, kako su to činili i italijanski fašizam i nacional-socijalizam,
proglašava za neprijatelje naroda i države.
Trenutno u Srbiji šešeljizam, uporedo sa agresivnim nastupom prema opoziciji, izigrava
providnu farsu dobre volje, u čemu prednjači sam lider šešeljizma, nudeći opoziciji nekakav „dijalog“.
Naravno, radi se o banalnom pokušaju zamajavanja javnosti jer je notorno da sa liderima fašizma
nikakav dijalog nije moguć. U istoriografiji nije zabeležen slučaj da su Musolini i Hitler vodili dijalog sa
bilo kime, a pogotovo ne sa opozicijom. Oni su, naravno, znali da sagovornike saslušaju, naročito ako
se radilo o stručnim pitanjima, nakon čega su izdavali naredbe o kojima više nikakvog dijaloga nije
bilo. Jer, vođenje dijaloga i raspravljanje sa liderom značilo bi njegovo svođenje na nivo sagovornika,
što jednostavno ne sme biti dozvoljeno. Osim toga, sa psihološkog stanovišta, fašistički lideri nemaju
sposobnost razmišljanja o tuđim idejama, već samo o svojim, što znači da mogu da vode „dijalog“
samo sa istomišljenicima. Uzaludnost nekakvog dijaloga sa takvim ličnostima najbolje je izrazio
Radomir Konstantinović rečima „nema razgovora sa ludilom“.
5. Za trojicu fašističkih lidera karakteristična je neutoljiva želja za vlašću, spremnost da se sve
učini samo da se vlast osvoji i po svaku cenu zadrži. Iz takve želje proizlazi kult ličnosti jer da bi se
vlast osvojila i sačuvala neophodno je širiti mit o veličanstvenim sposobnostima lidera, neophodno je
u taj mit ubediti što veći broj građana. I zaista, u toj akciji se u velikoj meri i uspelo jer plebiscitarna
podrška koju su ti režimi dožvljavali bila je u najvećoj meri, ako ne i isključivo, posledica popularnosti
lidera. Jer, onoga trenutka kada je nestajao lider, nestajala je i popularnost režima, kao da nikada nije
postojala.
Za kult ličnosti karakteristično je da na javnoj sceni, u medijima i u svim drugim publikacijama
postoji samo vođa, dok su njegovi saradnici vidjivi samo onda i onoliko koliko doprinose slavi i veličini
lidera. Od saradnika se očekuje da svakodnevno, sa razlogom ili bez razloga, govore o veličini i
istorijskoj ulozi vođe, o njegovim nadnaravnim sposobnostima. Evo šta je, primera radi, govorio
Gebels o Hitleru i to 31. decembra 1944. godine kada se već videlo da je Hitler izgubio rat. „On se ne
uzdiže samo po svojoj genijalnosti i političkom instiktu, već takođe i po znanju, karakteru i snazi
volje“. Takvi hvalospevi stvarali su masovnu želju da se vođa izbliza vidi, što samom vođi daje priliku
da se svakodnevno pojavljuje na javnoj sceni. I zaista, kod sve trojice prisutna je opsesija medijskim
nastupom i neobuzdana želja da se svakodnevno bude u centru društvene pažnje. Praktično nema
značajnijeg događaja u državi a da tu, u glavnoj ulozi, nisu prisustvovali Musolini, Hitler ili Vučić. Oni
su u prvom planu kada počinju ili se završavaju radovi na nekom objektu, kada se u promet stavlja
neki novi proizvod, naročito neko novo oružje, bez njih nije moguće otvoriti novi autoput niti početi
sa korišćenjem novog modela putničkog automobila, bez njih nije bilo moguće održavanje nekog
važnog sportskog događaja, a naročito im je bilo omiljeno učešće na poljoprivrednim radovima, berbi
ili žetvi, ali samo onoliko vremena koliko je novinarima potrebno da obave svoj zadatak.
Čini se da je u ovoj medijskoj pomami lider šešeljizma Vučić prevazišao svoje prethodnike. Po
rečima jednog od predstavnika Asocijacije nezavisnih elektronskih medija ono što se može videti u
Vučićevoj medijskoj opsesiji je „nezapamćeno kada je reč o ponašanju vodećih političara u Evropi u
savremenom dobu. Možda se jedino može porediti sa periodom učvršćivanja Hitlerove vlasti.
Sveprisutnost na svim medijima, uz istovremeni rat za istrebljenje medija koje ne kontroliše, jedno je
od osnovnih obeležja vladavine Aleksandra Vučića“. U svakom slučaju, nezajažljivo celodnevno i
svakodnevno prisustvo Vučića u svim medijima koje kontroliše nema mnogo veze sa politikom i više
je stvar psihopatologije.
6. Još jedno svojstvo trojice lidera bilo je vrlo upadljivo: njihova ljubav prema vojsci, prema
naoružanju i podizanju borbenih sposobnosti. Iako su sva trojica bili potpuni amateri za vojna pitanja,
oni su bili ubeđeni da će svoju zemlju pretvoriti u glavnog vojnog aktera u svetu, ili bar u njihovom
regionu. Musolini se o tome jasno izrazio u govoru u Firenci januara 1930:
„Reči su lepa stvar, ali puške, topovi, brodovi i avioni su još lepši...Fašistička Italija, sigurna u
svoju vojnu silu, stavlja sve države pred ovu dilemu: ili dragoceno prijateljstvo ili nemilosrdno
neprijateljstvo“.
Dakle, njihova želja za stvaranjem moćne armije nije bila paradnog karaktera, već vrlo jasne
namere da se ide u rat i u osvajanje novih teritorija. To se u sva tri slučaja i dogodilo ali su u tim
ratovima i fašizam i nacional-socijalizam i šešeljizam doživeli teške vojne poraze. Takav ishod bio je
neminovan jer se zasnivao na nacionalističkim iluzijama i ličnim fantazijama. Tipičan je u tom pogledu
slučaj Srbije. Šešeljizam je pokrenuo ratove radi stvaranja Velike Srbije na graničnoj liniji Karlobag-
Ogulin-Karlovac-Virovitica, a danas Srbija ima manju teritoriju nego što je imala pokrećući ratove
1991-1999. Činjenica da kod nekih društvenih grupa, pa čak i u vladajućim krugovima, kao u Srbiji,
egzistiraju ideje o vojnom revanšizmu („Kad se vojska na Kosovo vrati“), upućuje na potrebu
negativnog odnosa prema nacionalističkom shvatanju vojnih pitanja. Kada lideri fašizma govore, kao
Vučić, da jačaju armiju kako bi obezbedili mir, onda se treba setiti Hitlerovih reči iz maja 1933.
godine: „Šta bih ja drugo želeo osim spokoja i mira?... Nemačka želi mir i biće mir!“
7. Takođe, veoma je upadljiva bliskost trojice lidera kada se radi o potpunoj zaštiti njihovih
saradnika od bilo kakve odgovornosti zbog povrede pravnih normi i kriminala.
U nacional-socijalizmu nije postojala nikakva odgovornost nacista zbog progona, ubistava i
bilo kakve torture nad Jevrejima, komunistima i antifašistima. Jedini slučaj kažnjavanja bilo je ubistvo
Rema i njegovih saradnika, ali to nema veze sa njihovim krivičnim delima već sa idejnim sukobom
Rema i Hitlera.
Ista situacija bila je i u italijanskom fašizmu, naročito posle 1926. godine kada je fašizam
postao diktatura. Čak i pre toga, kada je opozicija, zbog ubistva ne samo Mateotija već i mnogih
drugih antifašista, optuživala fašizam kao kriminalnu organizaciju, Musolini je provokativno
odgovorio: „Ako je fašizam kriminalno udruženje, ja sam šef tog udruženja“. Praktično, te njegove
reči bile su izazov opoziciji da izglasa nepoverenje njegovoj vladi, a na to se niko nije usuđivao u tom
trenutku, što je njemu dalo odrešene ruke da zaštiti svakog svog delikventa, da uguši svaku kritiku i
da se ponaša po sopstvenoj volji.
Situacija u današnjoj Srbiji nije u ovom pogledu drugačija od opisanog stanja u Nemačkoj i
Italiji. Lider režima odbija predaju dokumentacije i pokretanje odgovornosti njegovih saradnika zbog
izazivanja smrtnih slučajeva (Doljevac, pad helikoptera u Beogradu i dr), krije učesnike oružanog
napada na Kosovo (Banjska), već godinama pruža utočište generalu Đukiću, odgovornom za masovno
ubistvo civila u Tuzli, odbija vođenje postupka protiv odgovornih za rušenje objekata u Savamali, a
trenutno stavlja pod državnu zaštitu rukovodioca policije za Beograd Milića, iako nije razjašnjena
njegova uloga u ubistvu kojem je prisustvovao. Umesto toga, lider ima običaj da inscenira navodne
atentate na sebe ne bi li tako izvitoperio stanje društvene svesti. Nedavno je svom obezbeđenju
naredio da udesi otpadanje točka sa njegovog automobila tokom vožnje u Banatu, što je, naravno,
bilo sasvim bezazleno, ali je javnosti prikazano kao pokušaj atentata i državnog udara. Sličnu
predstavu lider je nedavno organizovao kako bi pomogao svom prijatelju premijeru Mađarske
Orbanu: policija je najpre, po nalogu lidera, postavila veliku količinu eksploziva pod gasovod a zatim
je to spektakularno otkrila i tako sprečila „veliku štetu“ za susednu Mađarsku. A na nedavnom samitu
EU-Zapadni Balkan u Tivtu lider je inicirao dolazak oko 90 delikvenata iz Srbije sa ciljem pravljenja
nereda u Crnoj Gori.
Mnogi ovakvi događaji vrlo brzo odlaze u zaborav jer je poznato da se interes javnosti za
kratko vreme zadovolji. Čim se to dogodi inscenira se novi događaj oko kojeg se grade nove ideje o
lideru koji sve što radi, radi neumorno i isključivo za dobro naroda.
8. Na kraju, još jedno vrlo značajno zajedničko svojstvo lidera fašizma jeste njihova težnja da
čitavu državu poistovete sa fašizmom. To su poznati procesi „fašistizacije“ Italije i stvaranja „totalne
države“ u Nemačkoj tokom kojih dolazi do potpune identifikacije u državnim pitanjima sa fašistićkom
partijom u Italiji i nacional-socijalistićkom partijom u Nemačkoj. Između države i partije nije više bilo
nikakve razlike i sve odluke u državi bile su u stvari odluke partije. U Italiji, osim što su formirane
brojne fašističke organizacije, čime su prethodne građanske organizacije izbačene iz igre, još su i
partijski organi proglašavani za državne. Tako je i Veliko fašističko veće proglašeno za državni organ
sa pravom odlučivanja o mnogim društvenim pitanjima uz, naravno, specijalnu platu za njegove
članove. Proces fašistizacije nastavljen je u svim oblastima, pa je tako 31. decembra 1926. Zakonskim
dekretom ustanovljeno da značka fašističke partije postaje državni amblem. Dan kasnije Musolini
upućuje cirkularnu naredbu svim državnim službama da ubuduće, na državnim aktima, pored
zvaničnog datuma, treba staviti i datum osvajanja vlasti od strane fašizma kao početak nove ere u
životu Italije. Od tog trenutka počinje da dominira titula Duče za Musolinija, što je termin koji stoji
iznad termina kao što su predsednik, lider, šef. Nov termin ne označava samo dvojstvo njegovih
funkcija, kao premijera i predsednika partije, već i genijalnost njegove politike. Rođena je parola
„Duče je uvek u pravu“ koja je lepljena na svim javnim mestima i masovno korišćena u privatnoj
komunikaciji, poštanskim pošiljkama, ličnim pismima, čestitkama, dokumentima, kućnim adresama.
Isti proces odvijao se i u nacističkoj Nemačkoj gde su sva Hitlerova zvanja svedena na
uzvišeno zvanje „Führer“, a zvaničan pozdrav, preko kojeg se prepoznavala odanost nacizmu, bio je
„Živeo Hitler“ (Heil Hitler).
Što se tiče Srbije i tu je u toku proces identifikacije šešeljizma i njegove Srpske napredne
stranke sa državom. Najrečitiji pokazatelj tog procesa jeste činjenica da vladajuća partija na
predstojeće izbore izlazi sa parolom „Srbija pobeđuje“ čime, u klasičnom fašističkom stilu, proglašava
sebe za jedinog autentičnog predstavnika Srbije, a sve svoje protivnike za izdajnike i neprijatelje
Srbije. A najnoviji potez lidera šešeljizma – da u koverte državne ustanove, kakav je Republički zavod
penzijskog i invalidskog osiguranja, ubaci svoje propagandno pismo – prikazuje Srbiju kao posed
jedne partije i njenog lidera.
Aleksandar Sekulović
|
