|
Studentski i građanski protesti u
Srbiji ne jenjavaju ni nakon
masovnog Vidovdanskog skupa, čak šta
više osnovano ekaliraaju, jer su
isprovocirani od strane vlasti,
ukazuju na duboko ukorenjeno
nezadovoljstvo režimom, sistematskim
nasiljem, izborima bez integriteta i
opštom društvenom stagnacijom i
bezperktivom. Nasilje policije, koje
je intenzivirano posle 28. juna,
jasno pokazuje da vlast jedino
računa na monopol sile — i to uz
direktne instrukcije predsednika.
Ovo je poslednji ozbiljan indikator
autoritarnog zaokreta.
Ukoliko se represija nastavi i ne
naiđe na jasan politički otpor,
Srbija bezpovratno klizi ka
otvorenoj autokratiji sa svim
elementima diktature, što uključuje
dalju eroziju institucija, naročito
pravosuđa i medija; dalja
radikalizacija i podela društva
sledi, gde se prostor za dijalog
zamenjuje golom represijom i sve
gorim nasiljem; predstoji dalja
izolaciju Srbije, jer ignorisanje
demokratskih standarda dugoročno,
ako ne trajno, udaljava zemlju od
EU; rizik od destabilizacije regiona
enormno raste, posebno ako vlast
posegne za „spoljnopolitičkim
krizama“ (Kosovo, BiH) da bi
skrenula pažnju sa golemih
unutrašnjih problema.
Situacija sve više podseća na
obrasce poznatih hibridnih režima:
represija kao odgovor na traženje
osnovnih prava, dok vlast koristi
retoriku stabilnosti i patriotizma.
Ako građani i građanske strukture
ostanu uporni i principijelni,
moguće je da dodje do preokreta —
ali uz cenu i uz odlučniju
međunarodnu podršku, koja se mora
isprovocirati jasnim i nespornim
koracima iznutra.
Međunarodna zajednica, pre svega EU
na žasost, zasad pokazuje ograničeno
interesovanje, delom zbog
geopolitičkih prioriteta i
uobičajene percepcije Srbije kao
"stabilokratije". Međutim, ćutanje
može dodatno ohrabriti represiju i
obeshrabriti građanski otpor. EU ne
samo da ima obavezu, nego je u
situaciji da najobjektivnije
sagledava situaciju i da shodno tome
reaguje s obzirom da je Srbiija
kandidat za članstvo u EU.
Neophodno je da EU reaguje u Srbiji,
dok nije kasno, ona za to raspolaže
svim potrebnim alatima, a njena
posrednička uloga, poput “novog
Gozalesa”, za uspostavljanje
političkog dijaloga u duboko
podeljenoj zemlji, za izlazak
društva iz krize objektivno nema
alternativu. |
