|
U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome
kakav je danas u Srbiji odnos prema Zoranu Đinđiću. Sagovornici su
bili Žarko Korać, potpredsednik vlade Srbije u vrema kada je Đinđić
bio premijer, i politički analitičar Dejan Vuk Stanković.
Bilo je reči o tome kakav je odnos Vučića prema Đinđiću, zašto se u
tabloidima, pod kontrolom vlasti, vodi kampanja protiv Đinđića i
lansira priča da je njegova vlada dobila pet miliona dolara za
izručenje Slobodana Miloševića, kome danas u Srbiji najviše smeta
Đinđićeva izrazita prozapadna orijentacija, zašto Šešeljeve priče da
je Đinđić bio kriminalac i mafijaš dobijaju značajan prostor u
pojedinim medijima, da li građani misle da bi se danas u Srbiji
bolje živelo da Đinđić nije ubijen, kao i o tome zbog čega nikada
nije istražena politička pozadina Đinđićevog ubistva.
Omer Karabeg: Kakav je odnos Vučića prema Đinđiću? On ga je jedno
vreme hvalio i čini se da mu je laskalo kada su ga poredili sa
Đinđićem. U poslednje vreme, sem one kontroverzne najave o podizanju
spomenika Đinđiću, retko ga pominje?
Žarko Korać: Mislim da je odgovor jednostavan. Vučić je, kada je
postao premijer, počeo da se poziva na Đinđića. On to nije radio dok
je bio u opoziciji, naprotiv, on je na najružniji način vređao
Đinđića i u parlamentu i na drugim mestima.
Vučić je počeo da pohvalno govori o Đinđiću pokušavajući da
pridobije birače Demokratske stranke i deo intelektualne javnosti
misleći da će dobiti njihovu podršku. Kada se pokazalo da mu to nije
pošlo za rukom, mada je jedan deo uspeo da pridobije, onda je
odustao od pominjanja Đinđića. Ono što se u poslednje vreme dešava,
gde mediji iznose sumanutu priču o tome da je Đinđićeva vlada,
odnosno praktično Đinđić, uzela pare za izručenje
Miloševića, je
novi obrt.
Mediji, koji to iznose su vrlo kontrolisani od strane vlasti - to su
Informer i Ekspres koji uređuje Vučićev kum ili je čak i njegov
vlasnik. Oni vode besomučnu kampanju protiv Đinđića. Očigledno je da
je Vučićev odnos prema Đinđiću ušao u novu fazu. Prva faza je bila
pozivanje na Đinđića, druga faza je bila muk i tišina i sada smo
ušli u treću fazu, gde se indirektno na Đinđićev račun iznose
najstrašnije optužbe. Tako da Đinđić ponovo doživljava istu sudbinu
kakvu je imao devedesetih kada ga je napadala Srpska radikalna
stranka u kojoj je Vučić bio generalni sekretar. Šalje se poruka da
je Đinđić u stvari izdajnik i da je Miloševića izdao za pare Zapada.
Dejan Vuk Stanković: Ja bih rekao da je
odnos Vučića prema Đinđiću
najviše ritualan, vezuje se za 12. mart, dan ubistva Đinđića, kada
se po državnom protokolu polaže cveće i održi poneki govor u slavu
tragično stradalog premijera.
Što se tiče fabulacija koje se javljaju u novinama, one se mogu
pročitati u ključu o kome govori gospodin Korać, ali verovatno tu
ima i nečeg drugog. Ima tu senzacionalizma kome je, na žalost,
sklona naša bulevarska štampa. S druge strane, mislim da Milorad
Ulemek Legija - čiji je intervju u kome se iznose optužbe protiv
Đinđića objavljen u pomenutim medijima - kroz tu priču pokušava
poboljšati svoj položaj u zatvoru u kome, po raznim presudama među
kojima je i presuda za organizovanje ubistva Đinđića, treba da sedi
ni manje ni više nego 160 godina.
Tako da ne bih to stavljao u kontekst Vučićevog odnosa prema
Đinđiću. Đinđić figurira kao simbolički akter na političkoj sceni i
ne verujem da sada neko posebno hoće da relativizuje njegovu
pozitivnu ulogu.
Nacionalisti ne mogu da mu oproste izručenje Miloševića
Omer Karabeg: Desničari najviše zameraju Đinđiću što je izručio
Slobodana Miloševića Haškom tribunalu. Oni kažu da mu Srbija nikada
to neće oprostiti. Recimo, Emir Kusturica smatra da su se oni, koji
su izručili Miloševića, klanjali pred Evropskom unijom, kao što se
Nedić klanjao pred Hitlerom. Očigledno je mislio na Đinđića.
Žarko Korać: Zanimljivo je da je Kusturica izjednačio Evropsku uniju
sa Hitlerom i nacizmom. Naravno, njemu EU ne smeta kada ode u Kan,
pa dobije nagradu. Doduše, ove godine mu film nije uvršten u
zvaničanu selekciju Kanskog festivala, pa je verovatno sada ljut i
na Evropsku uniju. Emir Kusturica je čovek koji beskrupulozno radi
samo za sebe - i to već godinama.
On se oslanja na svaku vlast, a u poslednje vreme sve više na vlast
u Banjaluci zato što u ovom trenutku ima nešto malo manje podrške od
vlasti u Srbiji, iako ima vrlo veliku podršku desne javnosti.
Kusturica je zanimljiv zato što je izrazio ono što kaže i Legija u
svom intervjuu. Legija kaže da je vlada dobila velike pare za
izručenje Miloševića.
On eksplicitno ne pominje Zorana Đinđića, ali vlada ne može da
donosi odluke bez premijera. Znači, u pitanju je klasična izdaja. Ja
bih to povezao sa jako vidljivim približavanjem Srbije Rusiji.
Kampanja protiv Đinđića je deo velikog pokušaja pomeranja politike u
Srbiji na prorusku stranu. Otuda pokušaji da se odbaci i unizi lik
onoga koji je postao simbol prozapadne i prodemokratske
orijentacije. Đinđić jeste postao simbol toga. To je nedvosmisleno.
Zoran Đinđić nije vodio politiku oslanjanja na dve strane, nego se
isključivo oslanjao na Zapad i smatrao je da je Srbiji mesto u
Evropskoj uniji i da Srbija ima istorijsku šansu - to su njegove
reči - da sledi trend vremena i postane deo ujedinjenje Evrope. Tako
da je ovo što se sada dešava sa Zoranom Đinđićempokušaj da se pokaže
da je okretanje Zapadu u stvari izdaja i da su svi ljudi koji žele
bliže integracije sa Zapadom - izdajnici.
Omer Karabeg: I Vučić je nedavno pominjao izručenje Miloševića u
negativnom kontekstu. Odgovarajući na optužbe opozicije da vlast
stoji iza onih
koji su pod fantomkama rušili zgrade u Savamali i
maltretirali ljude, on je rekao: “Najsmešnije je kada o fantomkama
govore oni koji su fantomke uveli na političku i ekonomsku scenu i
koji su pod fantomkama hapsili predsednika“. To je jasna aluzija na
Zorana Đinđića.
Dejan Vuk Stanković: Mislim da je taj Vučićev odgovor bio pomalo
nervozna reakcija na pokušaj da se fantomka učini simbolom njegove
vlasti, pošto je ta aluzija došla iz redova opozicije. Kao odgovor
opoziciji izvađen je iz političkog naftalina taj događaj sa
hapšenjem Slobodana Miloševića da bi se neutralizovala simbolika
fantomke.
Mislim, dakle, da je u ovom slučaju fantomka upotrebljena u
metaforičnom smislu. Što se tiče pokušaja da se
Srbija okrene Rusiji
- ti pokušaji apsolutno postoje i mislim da će oni biti nastavljeni.
To će biti vidljivo i u radu parlamenta, jer tamo imamo dve otvoreno
antievropske grupe. Jedna je koalicija Demokratska stranka Srbije i
Dveri, a druga je grupa poslanika oko Šešelja i radikala. Ali,
posmatrajući deset tačaka, koje je Vučić postavio kao ključne tačke
svog budućeg programa, čini mi se da evropska perspektiva Srbije još
uvek nije ugrožena. I pored toga što njen odnos prema Rusiji nije
identičan poziciji evropskih država, evropske integracije su i dalje
prioritet za Srbiju.
Uostalom, premijer Vučić, ma kakva da su osporavanja njegove
politike, ipak vodi regionalnu politiku koja baš i nije u skladu sa
preovlađujućim uverenjima njegovog biračkog tela koje je takođe u
velikoj meri okrenuto ka Rusiji. Zbog toga evropska priča u
Vučićevoj verziji deluje pomalo i kao neka vrsta avanture koja ne
može da prođe bez latentnih protivrečnosti u medijskom nastupu.
Napadi na Đinđića dolaze iz kruga oko Vučića
Žarko Korać: Što se tiče
Vučićeve izjave o fantomkama, ne treba biti
profesionalni psiholog da biste znali da u nastupu besa pada
kontrola i da ljudi onda kažu i što ne bi hteli. Tu su popustile
kočnice i iz Vučića je progovorio radikal.
Kad je reč o
ilegalnom noćnom rušenju zgrada u beogradskoj Savamali,
od početka je bilo potpuno jasno da je sve to bilo izvedeno po
odluci nekoga iz vlasti. To je bilo razbojništvo u organizaciji
vlasti. Vučić u svojoj aluziji na hapšenje Miloševića pravi paralelu
koja je zaista fascinantna. On kaže otprilike ovo - vi nama sada
nešto prebacujete, a i vi ste isto to radili. Vi ste razbojnici koji
su hapsili Miloševića, pa ako je
ovo što se dogodilo u Savamali
razbojništvo - to je malo razbojništvo, a ovo što je urađeno sa
Miloševićem je veliko razbojništvo.
Nakon što je zbog bolesti pušten iz haškog zatvora prva stvar koju
je Vojislav Šešelj izgovorio na konferenciji za štampu bila je da je
dobro što je Đinđić ubijen. Šešeljev osnovni program je okretanje
Rusiji. Ničeg drugog nema u tom programu. On ne može više da priča o
granici Karlobag - Ogulin -Virovitica i te budalaštine, jer čak i on
zna da je to završena priča. Jedino što on i njegovi istomišljenici
neprekidno pominju je bratstvo sa Rusijom. U tom smislu se vraća
priča iz devedesetih i Đinđić i njegova vlada, koja je bila izrazito
prozapadna, se prikazuju kao kriminalci Zapada koji su bili plaćeni,
znači klasični izdajnici, da pod fantomkama hapse patriote i heroje.
Tačno je da danas Srbija formalno ide u evropske integracije.
Vučić jeste u ovom trenutku politički i karijerno okrenut ka
Evropskoj uniji - to uopšte ne podcenjujem, ali me duboko
zabrinjavaju stvari koje se dešavaju. Jača kontrola medija, a dva
medija - to su Informer, koji direktno kontroliše Srpska napredna
stranka, i Ekspres za koji se zna da je pod uticajem
najneposrednijeg kruga oko Vučića - sinhronizovano su objavili
Legijin intervju u kome se iznose patološke laži o tome da je
Đinđićeva vlada izručila Miloševića za pare. Što bi jedna država
plaćala drugoj za legalno hapšenje koje je inače i moralo da se
dogodi po zahtevu Haškog tribunala.
To pokazuje da se iz najneposrednijeg Vučićevog okruženja vodi
akcija kompromitovanja Đinđića i njegove vlade. Nemam nikakve
iluzije da bi ta dva medija mogla da to objave bez saglasnosti vrha
Srpske napredne stanke. Dakle, to je jedna kampanja da se
diskredituje Đinđić kao prozapadni lider, da se pokaže da je
prozapadna politika izdajnička i da treba jako mnogo voditi računa o
tome šta hoće Rusija i šta hoće patrioti kao što je bio Milošević.
Omer Karabeg: Gospodin Korać je pomenuo Šešelja i njegovu izjavu o
Đinđiću. On ga, inače, stalno naziva mafijašem i kriminalcem. On to
govori u veoma gledanim televizijskim emisijama i dobija veliki
prostor.
Dejan Vuk Stanković: Izjava je skandalozna, ali ne verujem da birače
u Srbiji nešto posebno interesuje to što Šešelj priča. Uostalom,
Šešelj je imao velike ambicije, najavljivao je 20 procenata podrške
na nedavnim izborima, a završio je sa 8 posto, tako da to što on
priča ima jako slab odjek. Ako govorimo o Srpskoj naprednoj stranci
i njenoj propagandi, ona jeste u biti konfuzna jer mora da obuhvati
i vrednosne preference njenog biračkog tela, a to je svakako
proruski stav.
Sa druge strane, ta stranka mora da svom biračkom telu objasni i
svoju proevropsku politiku, za koju gospodin Korać kaže da je
formalna, a ja ne bih rekao da je samo formalna. Političari se uvek
ocenjuju po onom što rade, a ne po onome što govore. Koliko je meni
poznato, osnovne konture Vučićeve politike na ekonomskom planu su
prihvatanje preporuka MMF-a i Svetske banke, što potvrđuje njegovu
opredeljenost za zapadni model ekonomskog privređivanja.
U Srbiji je u ovom trenutku jako teško voditi proevropsku politiku.
Mislim da evroentuzijazam posustaje i da je, pomalo paradoksalno,
Vučić jedini političar koji ima širu demokratsku legitimaciju da
Srbiju kako-tako vodi ka EU, jer on ima veliku popularnost u
biračkom telu. Sve druge proevropske stranke, kao što ste videli na
izborima, borile su se da prežive.
Diskreditovanje Đinđića i jačanje ruskog uticaja
Omer Karabeg: Kako danas obični ljudi gledaju na Đinđića? Da li
misle da bi u Srbiji danas bilo bolje da on nije bio ubijen? Na
njegovoj sahrani bilo je nekoliko stotina hiljada ljudi. Narod je
tada vrlo emotivno reagovao. A kako je to danas?
Žarko Korać: Đinđić i dalje ima status žrtve što on objektivno i
jeste. Mogao bih mnogo da pričam o tome zašto je Đinđić bio
nepopularan i kako je protiv njega vođena stravična medijska hajka
koju nisam video ni ranije, ni posle. Za razliku od sadašnje vlasti
Đinđić nije imao nikakvu kontrolu nad medijima.
Većina medija je bila protiv njega, posebno tabloidi koji su bili
najtiražniji. Mi danas znamo da je Zemunski klan u to vreme imao
svoj nedeljnik, a da je finansirao i druge medije. Najveći broj
novinara koji su vodili hajku protiv Đinđića i danas su aktivni i
manje-više na istoj su strani. Upravo je urednik Informera, koji
Vučiću maksimalno pomaže, bio jedan od hajkača protiv Đinđića. Nakon
Đinđićevog ubistva došlo je do promene u odnosu javnog mnjenja prema
Đinđiću. Ogroman broj ljudi je shvatio da je on u stvari bio žrtva
političkog progona koji je u medijskom smislu organizovao Aleksadar
Tijanić.
Kako se udaljavamo od Đinđića pomalo blede ti detalji iz njegovog
života, a ostaje slika o njemu kao o čoveku koji je stradao zato što
je Srbiju hteo da pokrene sa mrtve tačke. On je hteo da nešto dobro
donese Srbiji. Ljudi na ulici me često pitaju, jer znaju da sam bio
njegov bliski saradnik, da li bi u Srbiji bilo bolje da je Đinđić
živ. Znači, veruju pomalo nerealistično da bi on sada mogao kao
nekim čarobnim štapićem sve da promeni. Naravno da je Đinđić bio
daleko od svemoćnog čoveka i da je Srbiju vrlo teško menjati - to je
sasvim sigurno - ali postoji vera da bi sve bilo drugačije da je on
živ. Delim tu veru, mada ne mislim da bismo već danas bili u
Evropskoj uniji. Ali jedno je sigurno - Đinđićeva vlada je bila prva
i jedina koja je bila izrazito prozapadna. Kada se govori o tome da
raste ruski uticaj, onda se ne govori o tome koliko u tome učestvuju
mediji koji su dirigovani od ove vlasti. Ti mediji apsolutno svaki
dan imaju bar jedan tekst o snazi ruskog oružja.
Nemamo jedan jedini tekst koji je kritičan prema Rusiji - o tome
kako živi ruski čovek, kako živi profesor univerziteta sa 200 dolara
plate, zašto su mnogi stručnjaci otišli iz Rusije, kakva ekonomske
teškoće ima Rusija. Ne postoji. Ja izazivam svakoga da mi pokaže
jedan jedini ozbiljan tekst u medijima u Srbiji u kome se kritički
govori o Rusiji.
Ovde se u poslednje dve godine o Rusiji piše samo u superlativima i
vrlo sam osetljiv na tu promenu jer se time derogira Đinđićevo
nasleđe. Sada je počelo derogiranje Đinđića, odjednom se izvlači taj
mračni Legija, ruši se mit o Đinđiću kao prozapadnom političaru. U
onoj meri u kojoj se bude osporavala prozapadna orijentacija Srbije
rušiće se i slika o Đinđiću kao o sposobnom i energičnom političaru
koji je Srbiju vodio na Zapad.
Dejan Vuk Stanković: Mislim da obični ljudi danas više cene Đinđića
nego što su ga cenili dok je bio politički aktivan - i to jeste sva
tragika njegove političke karijere. Tačno je da je nakon njegovog
ubistva došlo do promene i da su mu građani izrazili podršku
masovnim prisustvom na njegovoj sahrani, ali je isto tako je tačno i
to da je Zoran Đinđić bio jedinstven i da nijedan političar danas u
Srbiji ne može da bude čak ni Đinđićeva replika. Svako vreme ima
svoje heroje. Zoran Đinđić je uneo dosta pozitivnog u našu politiku,
pre svega u pristupu samoj politici. Njegov pristup se odlikovao
pragmatizmom, odnosno sposobnošću da nađe najbolja rešenja u datom
trenutku. Mislim da tako dinamičnu osobu, sa tako visokim stepenom
racionalnosti u donošenju odluka dugo nećemo imati.
Omer Karabeg: Zašto nije nikada rasvetljena politička pozadina
Đinđićevog ubistva? Ne zvuči mnogi ubedljivo da su Milorad Ulemek
Legija i Zvezdan Jovanović, koji su za ubistvo Đinđića osuđeni svaki
na po 40 godina, to učinili na svoju ruku.
Žarko Korać: Odgovor je, naravno, onaj koji ste verovatno već dosta
puta čuli, a to je da ne postoji politička volja. Danas već pokojni
poznati advokat Srđa Popović je u ime majke i sestre Zorana Đinđića
napisao tužbu tražeći da se istraži politička pozadina Đinđićevog
ubistva, ali Tužilaštvo po njoj nikada nije postupilo. Kada je u
jednom trenutku postojala mogućnost da budu saslušani Vojislav
Koštunica, koji je u vreme Đinđićevog ubistva bio predsednik
Jugoslavije, i neki njegovi saradnici, pre svega njegov savetnik za
bezbednost Rade Bulatović, danas ambasador u Kijevu, veliki broj
javnih ličnosti potpisao je peticiju u kojoj se protive da Koštunica
bude saslušan. Koštunica nikada nije bio saslušan i to je jedinstven
slučaj u istoriji Srbije da jedna ličnost bude izuzeta iz pravnog
sistema. Znači, nije postojala i ne postoji nikakva politička volja.
Ne postoji zato što bi otvaranje političke pozadine Đinđićevog
ubistva uzdrmalo mnoge ljude koji su i danas u javnom, ekonomskom i
političkom životu i zato što bi se otvorile vrlo ozbiljne teme. Sve
je zatvoreno i zaustavljeno. To pokazuje da se Srbija na neki način
s time pomirila, da se, bar za sada, o tome više neće govoriti.
Dejan Vuk Stanković: Više je nego jasno da nije bilo političke volje
da se istraži politička pozadina Đinđićevog ubistva. Ostaćemo sa
zvaničnom verzijom po kojoj su za to ubistvo odgovorni Milorad
Ulemek Legija i pripadnici Zemunskog klana. Kako je rekao bivši
američki ambasador u Srbiji Montgomeri, desiće se nešto slično kao
sa slučajem Kenedi. Biće gomila različitih interpretacija koje će se
međusobno isključivati ili delimično podudarati, ali to će ostati
crna mrlja na političkoj sceni Srbije.
Sramota je da se danas o Đinđiću priča kao o izdajniku
Omer Karabeg: Kakav je značaj Đinđićevog nasleđa za Srbiju?
Žarko Korać: Nijedan narod ne može da ide kroz istoriju, a da nema
neke svoje pozitivne uzore i ličnosti na koje se ugleda. Srbija je
imala takve lidere, ljude koji su je vodili napred i predstavljali
ono najpozitivnije što je srpski narod imao u istoriji. Zoran Đinđić
je dobio svoje mesto u plejadi takvih ličnosti i mislim da mu se to
više ne može oduzeti.
On je bio - ja ću to tako reći, možda me mnogi neće razumeti - neka
vrsta našeg prvog protestantskog lidera. Verovao je da Srbi mogu da
rade više i bolje i da ova zemlja može biti bolja. Verovao je -
suprotno od onoga za šta ga optužuju nacionalisti - u snagu svog
naroda i u njegovu moć da se transformiše. To je, po meni, njegova
najfascinantnija osobina. I to ga čini stvarnim liderom Srbije. On
je izručio Miloševića jer je znao da je on glavni idejni tvorac i
glavni izvođač kriminalne i krvave ratne politike i da za to mora
odgovara. Zato je strašno što oni danas kažu da je Đinđić dobio pare
za izručenje Miloševića, a istovremeno pričaju o tome kako hoće da
imaju dobre odnose sa Bosnom i Hercegovinom i Hrvatskom, gde je
Miloševićeva politika donosila samo krv i zločine. Većina građana
vidi Zorana Djinđića kao čoveka koji je stradao zato što je hteo da
pomogne ovom narodu da bolje živi i zato što je hteo da Srbija
zauzme mesto u zajednici najuspešnijih naroda sveta, a to su danas
zemlje Evrope.
Dejan Vuk Stanković: Izručenjem Miloševića Haškom tribunalu Đinđić
je pokazao da je neophodno utvrditi odgovornost za ratove na
prostoru bivše Jugoslavije. Neko je to morao prvi da uradi i taj
neko je bio Zoran Đinđić. Pokazao je da ne beži od problema, što je
vrhunska odlika svakog izuzetnog političara. Da smo u pregovorima
oko Kosova imali Đinđića - sumnjam da bi tako olako i jeftino odbili
Ahtisarijev plan.
Da smo imali Đinđića - verovatno bismo se danas bolje kotirali i u
regionu. Nažalost, Đinđiću se desilo ono što se neretko dešava
velikim ljudima, a to je da smo počeli da ga cenimo tek onda kada
smo ga izgubili. Bojim se da će dugo vremena proći dok ne nađemo
nekog sličnog. Zato je sramota je da se danas, više od decenije
nakon njegovog ubistva, o njemu priča kao o čoveku koji je bio
izdajnik. |
