Kako je
Beograd izbegao optužbu za genocid
Izgleda da je Srbija iskoristila pravila
Tribunala kako bi sprečila da bude osuđena za genocid pred Međunarodnim
sudom pravde.
Piše: Slobodan Kostić iz Beograda
(TU br. 538, 15. februar 2008.)
Kako IWPR saznaje iz pouzdanih izvora, Beograd se u
više navrata pozivao na nacionalnu Aktivnosti da bi obustavio razmenu
dokumenata između Haškog tribunala i još jednog međunarodnog suda koji
su se ticali suđenja bivšem jugoslovenskom predsedniku Slobodanu
Miloševiću.
Nizom poteza sprečeno je da Međunarodni krivični
tribunal za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) otkrije krajnje osetljive
transkripte sa sastanaka Vrhovnog saveta odbrane (VSO), koji su
održavani u periodu od 1992. do 1995.
Mnogi veruju da ti transkripti, odnosno zapisnici sa
sastanaka najviših zvaničnika, sadrže dokaze o direktnoj umešanosti
Beograda u ratove u Hrvatskoj i Bosni tokom devedesetih.
Na zahtev advokata iz Beograda, pojedini segmenti
dokumenata VSO-a, koji su predočeni MKSJ-u, ostali su pod velom tajne.
Srbija se očito nadala da Bosna zbog toga neće moći da
ih upotrebi u parnici koju je, optužujući Srbiju za genocid, pokrenula
pred Međunarodnim sudom pravde (MSP). Mnogi u Bosni veruju da je tajnost
tih dokumenata sprečila da Beograd bude proglašen krivim za genocid koji
je u njihovoj zemlji počinjen tokom devedesetih.
Nedugo nakon što je parlament tadašnje federacije
Srbije i Crne Gore 17. marta 2003. izabrao Savet ministara, u Podgorici
je - uz predsedavanje federalnog predsednika Svetozara Marovića -
održana sednica tog tela na kojoj se raspravljalo o saradnji s
Tribunalom.
Zbog upornog pritiska Kancelarije tužilaštva MKSJ-a,
ministri su na pomenutoj sednici, početkom aprila, odlučili da se
postojeći zakon o saradnji s Tribunalom izmeni.
Prema navodima naših izvora bliskih nekadašnjoj
saveznoj administraciji, na sastanku je postignut konsenzus oko pitanja
obima saradnje, pogotovo kada je reč o dokumentima iz vojnih arhiva koji
je trebalo da budu predati Tribunalu.
Savet ministara Srbije i Crne Gore odlučio je da će
učiniti sve što je u njegovoj moći da spreči otkrivanje onih dokumenata
koji bi mogli da dovedu do ugrožavanja nacionalne bezbednosti.
"Ukoliko Savet ministara ili vlade država članica
zaključe da se ispunjavanjem zahteva Tribunala ugrožavaju suverenitet
ili nacionalna Aktivnosti, Savet će narediti Ministarstvu inostranih
poslova... da MKSJ obavesti o tome i podnese žalbu u skladu sa
Tribunalovim Pravilnikom o postupku i dokazima", kaže se u jednom članu
novog zakona - čime je Srbiji i Crnoj Gori omogućeno da zahtevaju mere
zaštite transkripata VSO-a koje je, na suđenju Miloševiću, potraživalo
tužilaštvo.
Sledeći korak je, prema navodima našeg izvora,
predstavljalo formiranje specijalnog tima unutar Ministarstva inostranih
poslova, na čijem je čelu bio Goran Svilanović, koji je takođe
predsedavao i Nacionalnim savetom za saradnju s Haškim tribunalom.
Ta grupa eksperata je paralelno rukovodila trima
procesima koji su bili od vitalnog značaja za zemlju: njenom saradnjom s
Tribunalom; parnicama koje su, pod optužbom za genocid, Bosna i Hrvatska
protiv Beograda pokrenule pred MKS-om; te parnicom koju je Beograd
pokrenuo protiv NATO-a zbog kampanje bombardovanja Kosova i Srbije tokom
1999.
Na čelu tog tima - čije je funkcionisanje nadzirao
Svilanović - nalazio se Tibor Varadi, koji je bio i pravni zastupnik
Srbije i Crne Gore pred MSP-om. Sve interne odluke Svilanović je
prosleđivao Savetu ministara.
Tokom 2001. godine, tužilaštvo je od Beograda
zatražilo da mu omogući ekspertski uvid u državne vojne arhive.
Prevashodno je bilo zainteresovano za transkripte i zapisnike sa 60
sastanaka koje je VSO održao u periodu od 12. marta 1993. do 28. oktobra
1997.
Beograd, međutim, nije odgovorio na te zahteve,
strahujući da će pomenuti dokumenti biti upotrebljeni u bosanskoj
parnici za genocid. Prema navodima naših izvora u Srbiji, beogradski
zvaničnici nisu bili spremni da otkriju taj materijal pre okončanja
postupka pred MSP-om.
Sve do proleća 2003., Beograd je izbegavao da preda
transkripte i zapisnike sa sastanaka VSO-a koji su se ticali optužnice
protiv Miloševića. A tada je tužilaštvo od sudskog veća koje je vodilo
postupak protiv Miloševića zatražilo da Srbiju i Crnu Goru primora da
predoči transkripte sa sastanaka koji su održani u periodu od marta
1993. do kraja 1995., kada su u Bosni počinjeni neki od najtežih
zločina.
Početkom juna 2003. godine, sudsko veće je Beogradu
naredilo da preda transkripte VSO-a. Međutim, prema rečima našeg izvora,
nedugo potom je i predstavnik vlade Srbije i Crne Gore, pozivajući se na
Pravilo 54bis iz Pravilnika o postupku i dokazima, podneo zahtev da se
na ta dokumenta primene mere zaštite.
Po tom pravilu "država može u roku od petnaest dana
nakon uručenja naloga najaviti sudiji ili sudskom veću kako traži da se
nalog poništi zbog toga što bi obelodanjivanje štetilo interesima
nacionalne bezbednosti".
Pre toga je glavna tužiteljica Karla del Ponte (Carla
del Ponte) u pismu Svilanoviću saopštila kako se neće protiviti
zahtevima Srbije za merama zaštite izvesnih dokumenata, ali je
insistirala na tome da će te mere moći da budu primenjivane samo pod
"specifičnim okolnostima, i na ograničene segmente" materijala, kao i na
tome da one moraju biti u skladu s pravilima Tribunala.
Zahtev Beograda za tajnošću sudsko veće je usvojilo
30. jula 2003. Nakon toga, zvaničnici su predali prvi paket transkripata
kancelariji tužilaštva. Međutim, tužioci su morali da se povinuju odluci
sudija da se, u skladu sa zahtevima zvaničnika Srbije i Crne Gore,
obezbedi tajnost nekih delova zapisnika VSO-a. Ti zapisnici su onda
korišćeni na zatvorenim zasedanjima u postupku protiv Miloševića.
Nakon prve odluke kojom je sudsko veće odobrilo mere
zaštite pojedinih materijala koji se tiču sastanaka VSO-a, Srbija i Crna
Gora su nastavile da od sudija zahtevaju da i ostala dokumenta budu
tajna. Među njima su i dosijea generala bosanskih Srba, uključujući i
onaj najvažnijeg begunca, generala Ratka Mladića, koji je tokom rata bio
na platnom spisku jugoslovenske vojske.
Navedena su dosijea predstavljala i prvu ozbiljniju
priliku dovedu u pitanje zahtev Srbije i Crne Gore za poverljivošću, pa
su oni u svom podnesku od sudija zatražili da ta dokumenta budu
objavljena.
Tužilaštvo je od žalbenog veća Tribunala zatražilo da
ponovo razmotri odluku sudskog veća o poverljivosti tih dokumenata koja
sadrže podatke o zvaničnicima bosanskih Srba.
Žalbeno je veće ponovo udovoljilo zahtevu Srbije da
vojna dosijea ostanu tajna, ali je i upozorilo da su sve prethodne
odluke sudskog veća u slučajevima kada se Srbija i Crna Gora pozvala na
"zaštitu interesa nacionalne bezbednosti" počivale na pogrešnoj
interpretaciji Tribunalovog Pravilnika o postupku i dokazima.
Kancelarija tužilaštva je potom zahtevala da sudsko
veće izmeni svoju "odluku o zahtevu Srbije i Crne Gore za primenu mera
zaštite na temelju Pravila 54bis".
Početkom decembra 2005., sudsko veće je to i učinilo.
Izvori IWPR-a kažu nam i da je svega nekoliko dana kasnije pravni
zastupnik Srbije i Crne Gore žalbenom veću Tribunala predao žalbu, i to
pozivajući se na Pravilo 108bis Pravilnika o postupku i dokazima, koje
preispitivanje odluka sudskog veća dozvoljava samo ukoliko se radi o
"pitanjima od opšteg značaja u vezi sa nadležnošću Tribunala".
Milošević je već bio mrtav kada su u aprilu 2006.
petorica sudija žalbenog veća Tribunala podržala zahtev Srbije i
odlučila da zapisnici sa sastanika VSO-a ne smeju da budu otkriveni
javnosti.
Posledica te odluke bilo je i to da Bosna nije bila u
prilici da se tim dokazima koristi pred MSP-om, u parnici za genocid
protiv Srbije i Crne Gore.
MSP je, izazvavši veliki gnev brojnih bosanskih žrtava
koje smatraju da je taj slučaj zataškan, presudio da Beograd nije kriv
za genocid koji je u Srebrenici počinjen 1995. godine, a za koji su
umesto toga okrivljeni lokalni Srbi.
Slobodan Kostić, novinar iz Beograda |