Politički lideri bi trebalo da zahtevaju potpun i slobodan pristup
arhivu Tribunala, umesto što raspravljaju o mestu gde će on posle svega
biti smešten.
Pišu: Robert Donia iz Sarajeva i Edina Bećirević
iz Sarajeva (TU br. 545, 4. april 2008.)
Sa približavanjem zatvaranja Tribunala, koje se
planira 2010. godine, rasplamsava se i javna debata o tome gde će
naposletku biti smeštena bogata arhivska zbirka te institucije.
Poslednjih sedmica ni tročlano bosansko predsedništvo
ne uspeva usaglasiti svoj stav o ovom pitanju, i pored velikog broja
zahteva da se, po okončanju rada Tribunala, njegova dokumentacija smesti
u Sarajevo.
No, predsedništvo raspravlja o pogrešnom pitanju.
Pripremajući se da donese konačnu odluku, Savet
bezbednosti je od savetodavne komisije - na čijem je čelu bivši tužilac
Tribunala, Ričard Goldstoun (Richard Goldstone) - zatražio da do kraja
ove godine saopšti preporuku koja će se ticati krajnje lokacije i načina
korišćenja arhiva Tribunala nakon 2010.
Ova komisija - kao i komentatori koji se tim pitanjem
bave - naširoko raspravljaju o krajnjem vlasništvu nad arhivom i
njegovom smeštaju. Nasuprot uobičajenom poimanju ovog problema, mi
smatramo da bi se prebacivanjem arhiva u Bosnu (ili bilo koju drugu
eks-jugoslovensku republiku) malo ili nimalo olakšale istrage koje se
tiču istorije regiona ili onoga što se dešavalo u ratovima koji su
vođeni tokom devedesetih.
Sa druge strane, skidanje vela tajnosti sa brojnih
zbirki dokumenata iz arhiva predstavljaće glavni doprinos boljem
razumevanju nedavne prošlosti regiona.
Arhiv Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju
(MKSJ) predstavlja ogromnu i neprocenjivu zbirku, čiji će fond biti
neophodan svakome ko bude istraživao ono što se, u bilo kojoj od
republika bivše Jugoslavije, dešavalo tokom devedesetih.
Ali, najvažnije je da se radi o digitalizovanom
arhivu. Tokom poslednjih 15 godina, osoblje MKSJ-a skeniralo je doslovno
svaki dokument, pa je mnoge od njih moguće i elektronski pretraživati,
tako da je svako ko ima pristup kompjuterima Tribunala u prilici da među
milionima dokumenata koje su prikupili istražitelji pronađe reference
koje se tiču neke osobe, mesta, reči ili teme.
No, većina dokumenata - iako ih je lako pronaći i
zatražiti preko identifikacionog broja - trenutno nije dostupna
javnosti. Znatan deo zbirke istražitelji Tribunala pribavili su pod
uslovima koji joj onemogućavaju ili ograničavaju pristup. Mnoge koristi
od MKSJ-ovog doista modernog sistema pretraživanja dokumenata u velikoj
su meri anulirane složenim i obuhvatnim ograničenjima njihovog
korišćenja.
CENA TAJNOSTI
Zahvaljujući preteranoj tajnovitosti koja okružuje
dokumenta Tribunala, istina o mnogim zbivanjima iz perioda nedavnih
ratova uskraćena je žrtvama i advokatima, istraživačima i novinarima.
To je pokazala i parnica koju je pred Međunarodnim
sudom pravde (MSP) Bosna pokrenula protiv Srbije, i u kojoj je najviši
sud UN-a Srbiju oslobodio direktne krivice za genocid koji je tokom
devedesetih počinjen u bosanskom ratu.
S obzirom na politiku zaštite tajnosti koja se
praktikuje u samom Tribunalu, timu bosanskih pravnika nije bio omogućen
uvid u kompletne, neredigovane zapisnike sa sastanaka jugoslovenskog
Vrhovnog saveta odbrane (VSO), odnosno u dokumentaciju koja je u tajnom
i neredigovanom obliku pred Tribunalom bila korišćena na suđenju
pokojnom jugoslovenskom predsedniku Slobodanu Miloševiću.
Ta su dokumenta svakako doprinela tome da sudsko veće
MKSJ-a u jednoj svojoj preliminarnoj odluci obrazloži da dokazi
tužilaštva opravdavaju optužbu za genocid. Ali ključni segmenti tih
dokumenata, redigovani od strane srbijanskih zvaničnika, još uvek nisu
dostupni javnosti.
Primer sa zapisnicima VSO-a pokazuje da se suštinsko
pitanje ne tiče same fizičke lokacije, niti krajnjeg vlasništva nad
arhivom Tribunala, nego univerzalnog pristupa dokumentima unutar nje.
Malo je verovatno da će čuvari iz UN-a dopustiti univerzalan neograničen
pristup, ali bi Ujedinjene nacije makar trebalo da uspostave mehanizam
za skidanje oznake poverljivosti sa dokumenata u slučaju žalbe
potencijalnog korisnika ili suverene države. Svaki potencijalni korisnik
trebalo bi da ima koristi, kako od unapređene digitalne pretrage, tako i
od pristupa svim relevantnim dokumentima.
Potencijalni korisnici trenutno nemaju nikoga ko bi
zastupao njihove interese, niti makar i najelementarniju predstavu o
tome kako je organizovana ogromna građa Tribunala.
MOGUĆNOSTI KORIŠĆENJA
Protekle smo decenije i nas dvoje koristili manji deo
dokumentarne građe MKSJ-a. Bili smo u prilici da osmotrimo i
organizacione sisteme koje pri dodiru sa ogromnom dokumentacijom
Tribunala svakodnevno koriste istražitelji, advokati i sudije.
Informacijama se uglavnom pristupa posredstvom
komjutera, i one su interno dostupne svakome ko poseduje šifru i makar
rudimentarno poznaje način na koji su katalogizovane različite vrste
dokumenata.
Na osnovu onoga što smo saznali o dokumentima i
praksi, očekujemo da će ovi izvori ubuduće uglavnom biti korišćeni na
sledeći način: istraživač će iz bilo kog dela sveta, posredstvom
kompjutera priključenog na internet, pristupati veb-sajtu Tribunala.
Korisnik ili korisnica će, odtipkavši temu o kojoj želi da se obavesti,
pokrenuti kompjutersku pretragu - ustrojenu prema okrivljenom licu,
datumu, imenu, mestu, ili registarskom broju dokaza (osmocifrenom broju
koji MKSJ dodeljuje svakoj stranici dokumentacije koju procesuira).
Korisnik ili korisnica će potom biti usmeren ka
izvesnom broju dokumenata koji sadrže ono što je zatraženo. Takav
veb-sajt već postoji. On sadrži transkripte svega što je izgovoreno na
svim dosadašnjim suđenjima, pri čemu te transkripte - nažalost - nije
moguće digitalno pretraživati. Ukoliko bude primenjena odgovarajuća
tehnologija, oni bi to mogli postati u roku od nekoliko sedmica.
Samo će u retkim prilikama korisniku ili korisnici
biti neophodan originalni dokument - da bi se proverio neki pečat ili
potpis, da bi se utvrdila pisaća mašina na kojoj je dotični dokument
nastao - dok će armiji korisnika biti omogućeno da, u potrazi za svakim
pojavljivanjem neke reči, pretraži milione dokumenata.
U stvari, mnogi dokumenti iz arhive Tribunala i nisu
originali. Na primer, istražitelji Tribunala su iz arhiva Bosanske
Federacije preuzeli stotine hiljada dokumenata, ali na ograničeno vreme,
kako bi im se dodelio registarski broj i kako bi bili skenirani.
A potom su, u većini slučajeva, istražitelji ta
dokumenta vratili u njihov matični arhiv - izuzev ukoliko se nije radilo
o dokumentima koja su pribavljena od strane NATO-snaga u Bosni (SFOR)
ili posredstvom nekog drugog vida prinude.
Arhiv Tribunala zadržava "verifikovanu kopiju"
originala, kao i prikladno pretraživ digitalni zapis dokumenta. Radi
dodatne potvrde autentičnosti, istražitelj će morati da ode u regionalni
arhiv u kojem se čuva original.
Ovde, kao i u većini slučajeva, ne možete da očekujete
ništa bolje od skenirane, elektronske kopije, a digitalni zapis ima
veliku prednost jer je pretraživ, prepoznatljiv, te da je istraživaču
dostupan u roku od nekoliko sekundi.
No, tu se pojavljuje i stvarna prepreka širokoj
upotrebi izvora Tribunala. Istraživaču će možda biti rečeno da je
dokument koji je zatražio zapečaćen na 10, 15, 25 godina, ili zauvek -
te da otuda nije dostupan. Još gore: mnoga dokumenta su povučena iz
pretražive baze podataka zbog toga što je UN nastojao da zaštiti svoje
države članice od neprijatnih otkrića.
TROŠKOVI ODRŽAVANJA
Ogroman fizički obim arhiva Tribunala postaće
preveliki, nepodnošljivi teret za grad ili državu gde će biti smešten.
Korisnici koji sede ispred svojih kompjutera u
Njujorku, Beču, Zagrebu, Beogradu, Prijedoru, pa čak i u svojim
sarajevskim domovima, neće želeti da se odreknu ogromnih preimućstava
digitalne pretrage i kopaju po ogromnim, nesavladivim fizičkim arhivama.
U međuvremenu, smeštaj, održavanje i čuvanje tog
dragocenog materijala podrazumevaće i ogromne troškove na ime onih koji
se staraju o njemu. Za smeštaj takve zbirke moralo bi da bude podignuto
novo, veliko zdanje, opremljeno klima-uređajima i fizički obezbeđeno
bolje no što su to danas sarajevski arhivi.
Mnogi posmatrači su zaključili kako su dva
najozbiljnija kandidata za trajni fizički smeštaj arhiva - Budimpešta i
Hag. Premda buduća lokacija ne znači previše gradu ili državi gde će
arhiv biti smešten, interesi same institucije bi na najbolji način bili
zadovoljeni ukoliko arhiv ostane u Hagu. Taj grad je svetski centar
međunarodnih pravosudnih institucija, uključujući Međunarodni krivični
sud (MKS) i MSP.
Osim toga, novi tužilac Tribunala zalaže se za to da
sud nastavi da postoji u rudimentarnom obliku, kako bi sačuvao
kapacitete za suđenje Karadžiću i Mladiću (ukoliko budu uhapšeni nakon
2010.). Najgora zamisliva opcija bila bi da ta zbirka međusobno tesno
povezanih dokumenata bude podeljena, u kom slučaju nijedna pojedinačna
zbirka ne bi imala dovoljan autoritet - što je situacija koja je
povezana i sa mogučnošću falsifikovanja i uništavanja dokumenata.
KLJUČNO PITANJE
Trenutno su dokumenti Tribunala dostupni javnosti samo
ukoliko su na samom suđenju uvršteni u dokaze, ili na temelju odluke
samih veća ili kancelarije Sekretarijata. Sve dok je ta institucija
aktivna, zvaničnici Tribunala će - često iz opravdanih razloga - biti
skloniji tajnosti nego otkrivanju. Promena bi morala da usledi nakon što
ova institucija bude zatvorena, ali do te promene neće doći bez pritiska
zemalja članica UN-a i potencijalnih korisnika arhiva.
Nadamo se da će politički lideri Bosne i ostali kojih
se tiče arhiva Tribunala promeniti temu rasprave i postati zagovornici
slobodnog pristupa građi, umesto što troše vreme na utvrđivanje
"groblja" na kojem će počivati fizički arhiv.
Edina Bećirević je viša predavačica na Fakultetu
kriminalističkih nauka u Sarajevu. Robert Donia je profesor istorije na
Univerzitetu Mičigen i ekspertski svedok na brojnim suđenjima održanim
pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju. |