|
Niti je Srbija previše moćna da opstruiše rad Haškog suda niti je on
preslab da ne istraje u svojim zahtevima, rekao je za RSE Džefri
Najs (Geoffrey Nice), nekadašnji glavni tužilac na suđenju Slobodanu
Miloševiću u Hagu, povodom odluke Tribunala da lider radikala
Vojislav Šešelj ne mora da prisustvuje izricanju presude.
“Preostaje treća mogućnost koju treba uzeti u obzir a to je da je
bilo potrebno rešenje prihvatljivo na neki način obema stranama”,
ističe Najs.
RSE: Raspravno veće Haškog tribunala je odlučilo da lider radikala
Vojislav Šešelj ne mora da dođe u holandsku prestonicu na izricanje
presude 31. marta. Doduše, ta odluka nije doneta jednoglasno.
Predsedavajući Žan Klod Antoneti (Jean-Claude Antonetti) i sudija
Flavia Latanci (Lattanzi) su podržali ovaj stav dok je treći član
Veća Mandaje Nijang bio protiv. On je istakao da Šešelj neće doći,
ne zato što njegovo prisustvo nije obavezno, već zbog odbijanja da
se povinuje pozivu Haškog tribunala, a da vlasti u Srbiji nisu
dovoljno učinile da ga vrate.
Najs: Bez uvida u Šešeljevu medicinsku dokumentaciju, koja možda
nikada neće biti dostupna javnosti, ne mogu da komentarišem odluku
dvoje sudija koji smatraju da njegovo prisustvo nije obavezno.
Međutim, iznenađen sam tvrdnjom da lečenje kojem je Šešelj sada
podvrgnut u Srbiji, nije moguće u Hagu. Teško je poverovati da su
bolnice u Srbiji opremljenije nego u Holandiji jer je zdravstveni
sistem u njoj u najmanju ruku na nivou onog u Srbiji.
RSE: Da li je prema pravilima Haškog suda obavezno da optuženi
prisustvuje izricanju presude?
Najs: Očigledno ne, inače ovo dvoje sudija ne bi donelo pomenutu
odluku, ali se očekuje od svakog da pristvuje čitanju presude.
Mislim da je to do dosada uvek bio slučaj, ako izuzmemo optužene
koji su preminuli pre kraja suđenja. U osnovi, haške sudije imaju
pravo da vode proces u odsustvu optuženog.
RSE: Otkako je Šešelj pušten na privremenu slobodu 2014., Haški
tribunal je u nekoliko navrata tražio od vlasti u Srbiji da ga
vrate, naročito nakon zapaljivih, nacionalističkih govora koji su
izazvali tenzije u drugim balkanskim zemljama. Međutim, zvanični
Beograd se oglušio na te zahteve.
Kako komentarište da Međunarodni tribunal sada nije tako odlučan u
stavu prema Srbiji kao ranije kada je pretio da će tražiti od EU i
UN primenu kaznenih mera zbog odugovlačenja u izručenju haških
begunaca, pre svega Karadžića i Mladića. Saradnja sa Međunarodnim
tribunalom je bila jedan od preduslova za napredak Srbije prema EU?
Da li iza ove kao i nekih prethodnih odluka Haškog tribunala stoji
neka vrsta kalkulacije, možda čak i političke u smislu potrebe da se
balansira. Naime, oslobađajuća presuda hrvatskom generalu Gotovini
izazvala je žestoke reakcije u Srbiji. Onda je usledila iznenađujuća
presuda srpskom generalu Perišiću, koji je takođe oslobođen, a što
je uzburkalo strasti u BiH i Hrvatskoj. U međuvremenu je oslobođen i
bivši kosovski premijer Haradinaj.
Najs: Ne mogu, naravno, da kažem da li je nešto politički motivisano
ili ne ako nisam učestvovao u donošenju odluke. Činjenica je da su
vlasti u Beogradu u nekoliko navrata odbile zahtev Haškog suda da
vrate Šešelja.
Postoje dva ili tri objašnjenja odnosno pretpostavke. Prva je da je
Srbija jednostavno moćnija nego Međunarodni tribunal. Siguran sam da
u Hagu ne bi voleli da to priznaju, imajući pre svega u vidu da
Srbija nastoji da se integriše u EU, a za to bi trebalo da ispunjava
međunarodne obaveze na čemu u ovom sudu insistiraju.
Druga pretpostavka je da je Haški tribunal jednostavno preslab da bi
mogao da istraje na svojim zahtevima. Međutim, ova opcija je veoma
malo verovatna. Dobro ste me podsetili da kada god je Hag tražio da
neko od optuženih za ratne zločine bude izručen, uvek je u tome
uspevao. To se odnosi ne samo na Miloševića, već i Karadžića,
Mladića i mnoge druge.
Dakle, malo je verovatno da je Srbija previše moćna u međunarodnoj
zajednici kao i da je Hag preslab. Preostaje treća mogućnost koju
treba uzeti u obzir a to je da je bilo potrebno rešenje prihvatljivo
na neki način obema stranama.
RSE: Kao što sam pomenuo, mnogi su bili zatečeni oslobađanjem
Gotovine, koji je u prvostepenom postupku bio osuđen na 24 godine
zatvora, a nakon toga i puštanjem Perišića i Haradinaja.
Najs: Mnogo toga što se dešavalo u Haškom tribunalu je otvaralo
prostor za tumačenja da su neke njegove odluke bile politički
motivisane. Takve tvrdnje je lako izneti i ja sam čak bio iskušenju
da to činim. Međutim, u prirodi velikih institucija kao što je Haški
tribunal jeste da mnogo toga što se dešava u njima iza zatvorenih
vrata tamo i ostane.
Konkretne odluke koje pominjete izazvale su žestoke reakcije i veoma
je popularno tvrditi da su one politički motivisane u korist jedne
strane ili potrebe da se uspostavi balans. Međutim, nemam bilo koji
konkretni dokaz za to. To je mogućnost koju je malo verovatno
potvrditi opipljivim dokazima.
Verovatno će uvek to ostati u domenu mogućnosti dok se za nekoliko
decenija ne otvore arhive ili neko od direktnih učesnika procesa u
Hagu, koji je sada obavezan da čuva tajnu, ne bude u situaciji i
oseti potrebu da o tome progovori.
RSE: Možda je razlog za poslednju odluku Međunarodnog tribunala
činjenica da proces Šešelju traje predugo. Sam je otišao u Hag
početkom 2003. da bi suđenje počelo tek 2007. i trajalo sedam
godina, nakon čega ga je Tribunal pustio na privremenu slobodu
navodeći kao razlog njegovu bolest. Istovremeno, Šešelj je u svom
stilu tada kazao da je pušten jer u Hagu više nisu znali šta da sa
njim rade. U svakom slučaju proces koji je trajao 11 godina je
predug.
Najs: Više nego dug. Sudije, uključujući predsedavajućeg Antonetija,
činili su sve što je u njihovoj moći da okončaju proces. Međutim,
očigledno je da predugo traje.
Na sva ova suđenja ne treba gledati toliko iz ugla sudija, advokata,
čak ni optuženih, već pre svega žrtava na čije živote ili živote
njihovih najbližih utiče to što se dešava u Tribunalu ili za šta se
kaže da su učinili učesnici u haškim procesima. Ovako duga suđenja
su za njih potpuno nekorisna. Naprotiv, time samo kumulira
anksioznost i ponekad izaziva očaj kod žrtava jer nema presude u
razumnom roku.
Zbog same dužine ovih procesa ljudi se ponekad pitaju da li postoji
namera da se odugovlači sa postizanjem pravde. Međutim, da ponovim,
bez uvida u materijal, koji je sada poverljiv, uvek će biti teško da
se to utvrdi i, kao što ste rekli, to je u domenu spekulacije.
RSE: I neka druga suđenja su trajala dugo kao, na primer Momčilu
Krajišniku. Šta je razlog?
Najs: Dotakli ste interesantan i važan ugao. Postoji više razloga za
to.
Najpre, suđenja u Hagu često uključuje ogromnu činjeničnu istoriju
koja mora da se prouči.
Drugo, ta činjenična istorija se istražuje korišćenjem posebnog
“luksuznog” adversarijalnog postupka (ili akuzatorni koji je
karakterističan po naglašenim ulogama stranaka - optužba i odbrana -
posebno u prikupljanju dokaza i prezentaciji „svog slučaja“, dok se
uloga suda svodi isključivo na presuđenje kao i obezbeđenje
nesmetanog toka krivičnog postupka. Naglašeno je i učešće laika u
suđenju – porote. Ovaj pristup je karakterističan za angloamerički
pravni sistem. Drugi pristup je inkvizitorski koji prevladava u
evropskom kontinentalnom sistemu - D.Š.)
Treće, optuženi često sami sebe brane, kao i u slučaju Šešelja, zbog
čega proces traje duže.
Četvrto, možda nema dovoljno kapaciteta u Haškom sudu ili sudije ne
žele da se procesi brzo okončaju. Uzmimo kao primer Miloševićevo
suđenje koje je trajalo četiri godine i koje je u više navrata bilo
odlagano zbog njegovog povišenog krvnog pritiska. Čak i da mu je
suđeno prema procedurama adversarijalnog pravnog sistema ali u
klasičnom sudu – bilo u Engleskoj, Americi, Francuskoj ili Nemačkoj
– gde se radi pet dana u sedmici, onda bi proces bio gotov za oko
godinu dana.
Ne mogu da tvrdim da preduga suđenja na bilo koji način ukazuju na
političku motivaciju da se odugovlače. Ja sam bio odlučan u
nastojanju da slučajeve u kojima sam učestvovao što pre okončam,
naravno vodeći računa da se osigura da budu fer i mislim da sam u
tome uspeo.
Ne mogu da govorim u ime drugih ali ću ponoviti, jer se to ne uviđa
u dovoljnoj meri, da preduga suđenja nisu dobra ni za koga, naročito
ne za žrtve koje iščekuju kraj procesa, ali su veoma često na kraju
razočarane zato što su presude drugačije nego što su se nadali.
RSE: Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić je uputio u februaru
protestno pismo Haškom tribunalu zbog, kako je naveo, arogantnog
odnosa prema predstavniku Srbije u ovoj instituciji kao i pojedinim
osuđenim Srbima, uključujući nedavno preminulog generala Zdravka
Tolimira koji je osuđen na doživotnu robiju. Vučić je uputio pismo
nakon saslušanja u Hagu zbog toga što Beograd nije izručio tri
zvaničnika Srpske radikalne stranke koji su optuženi da su
zastrašivali svedoke u procesu njihovom lideru Šešelju.
U međuvremenu, pojedini srpski zvaničnici su čak tvrdili da bi
izručenje trojice radikala Hagu izazvalo političku stabilnost u
zemlji. Da li postoji veza odnosno da li je nakon čvrstog stava
Međunarodnog tribunala u februaru, nakon čega je usledila oštra
reakcija Srbije, u Hagu odlučeno da se zauzme mekši stav u slučaju
izricanja presude Šešelju?
Najs: Ne vidim tu vezu. To je u domenu spekulacije.
RSE: Da ne spekulišemo kakva će biti presuda. Međutim, u slučaju da
bude oslobođen da li ima pravo da traži odštetu za 11 godina
provedenih u pritvoru?
Najs: Ukoliko se to desi, za sada ne postoje u Haškom tribunalu niti
u UN mehanizmi finansijskog obeštećenja pritvorenika koji su
oslobođeni optužbi.
Mnogi smatraju da je sam Šešelj odgovoran zašto je suđenje trajalo
tako dugo i, stoga,on biio u pritvoru za to vreme. |
