Zaklanjanje
iza istorije
Vladimir Petrović
Danas, 15. novembar, 2007
Suđenje Vojislavu Šešelju je počelo dvodnevnom
razmenom uvodnih reči tužiteljke Kristine Dal i optuženog. Ovi višesatni
monolozi, čija je funkcija da najave tok procesa, naznače pozicije
strana i osvetle njihove strategije, prikazani su naposletku na Drugom
programu RTS-a. Prvog dana snimak je pratilo, kažu, pola miliona ljudi,
drugog nešto manje od četiri stotine hiljada. Ukoliko su ove procene
tačne, biće da je suđenje pred ekrane privuklo četiri puta više građana
Srbije nego što je potpisalo zahtev za njegovo direktno prenošenje.
Teško je reći koliko su gledaoci zaista bili zakovani za televizore, a
gotovo je nemoguće proceniti šta su pri tom mislili, osećali i saznali.
Izvesno je, međutim, da je Vojislav Šešelj, osokoljen ovom publikom,
nastojao da odgovori njenim očekivanjima. "Ja se obraćam publici u
Srbiji", eksplicirao je pred sam početak suđenja. "A Zapad me uopšte ne
interesuje. Sa Zapada je kroz vekove samo zlo dolazilo Srbiji."
U tom je duhu Šešelj i počeo svoju odbranu, osporivši
već prvom rečenicom uvodne reči Haškom tribunalu legalitet i
legitimitet. Pledoajeu Tužilaštva, u kojem je sumirana optužnica protiv
njega, suprotstavio se otpisujući čitav proces kao oruđe američke
spoljne politike. Ovlaš prelazeći preko konkretnih navoda zločina koji
su dobrovoljci njegove stranke činili u Vukovaru, Zvorniku, Voćinu,
Hrtkovcima i drugde, kao i sopstvene odgovornosti za progon na rasnoj,
verskoj i političkoj osnovi, ubistva, deportacije, mučenje, uništavanje
i pljačku, opredelio se da vreme troši na učvršćivanje svog imidža
ideologa srpskog nacionalizma. Ugledajući se na Pjera Bezuhova iz
Tolstojevog romana "Rat i mir", smejao se sudu, tvrdeći da niko ne može
da sveže njega i zarobi njegovu besmrtnu dušu. Predstavljajući se
mučenikom ideje, pozvao je sudije da ga osude najtežom kaznom, preteći
da će ga njegovo delo, misija i ideologija nadživeti, budući da je
"logički čvrsta i zasnovana na istorijskim činjenicama".
Razrađujući tu košmarnu logiku, Šešelj je ponovio
svoje poznate teze o globalnoj antisrpskoj uroti Nemačke, Vatikana i
SAD, dodajući im neke nove elemente. Objašnjavajući zašto Zapad tako
istrajno mrzi baš Srbe, osvežio je već izlizani motiv o malom i
nepokornom narodu koji prkosi novom svetskom poretku. Ustvrdio je da su
Srbi predmet netrpeljivosti jer su kulturno i istorijski zapravo Rusi.
Time je konačno zakrovio (anti)logičku konstrukciju lokalnih teoretičara
zavere, sebe predstavio kao žrtvu sopstvene nepokornosti američkim
interesima u regionu, a proces interpretirao kao pokušaj Zapada da mu
zapreči put do vlasti u Srbiji. Dodajući rastezanju logike silovanje
istorijskih činjenica, Šešelj je svoju uvodnu reč pretvorio u istorijsku
lekciju. Otišao je tako daleko da je otvorio odbranu zaključkom da je
svrha suđenja da se "falsifikuje novija srpska istorija". Tome je
suprotstavio sopstvenu apologetsku interpretaciju srpske prošlosti.
Predstavljajući se baštinikom srpske nacionalne misije, zaklonio se iza
istorije čitavog jednog naroda.
Poričući legalitet i legitimitet suda, Šešelj je
istovremeno nastojao da odbrani istorijsku zasnovanost, političku
svrsishodnost i nadasve moralnost velikosrpske ideje, retorski se
pitajući "zašto bi ta ideja bila nelegitimna i zločinačka". U nameri da
dokaže etičku neprikosnovenost ideje koju zastupa, a suočen sa lavinom
dokaza o tome kako je izgledala u njegovoj izvedbi, Šešelj je preuzeo na
sebe zadatak da opravda gotovo sve što je ijedan Srbin uradio u
dvadesetom veku. Ovo neuverljivo jatačenje preraslo je u otvoreno
negiranje realnosti u njegovom osvrtu na nedavnu prošlost. Navodeći "kao
najbolji primer za falsifikovanje srpske istorije navodni genocid u
Srebrenici", upustio se u poricanje razmera ne samo najvećeg, već i
najtemeljnije dokumentovanog zločina u Evropi nakon Drugog svetskog
rata. I to zločina koji mu optužnica, koja se završava sa 1993. godinom,
čak i ne pripisuje.
Šta to goni Šešelja da pravda čak i zločine kojima
nije bio direktni izvršilac? Poricanje zločina je na neki način i
njegovo simbolično ponavljanje. U njemu se sustiče odsustvo poštovanja
za patnju, kao i pomanjkanje elementarne ljudskosti. Zašto on to radi?
Uverljiv odgovor daje baš Tolstoj, opisujući psihologiju kriminalnog
vođe samo par stranica od mesta u "Ratu i miru" koje je Šešelj citirao:
"I on opet pređe u svoj nekadašnji svet himera nekakve veličine, pa opet
kao onaj konj što ide po pokretnom točku kojim se dolap okreće i misli
da radi nešto za sebe, poče pokorno da igra onu opaku, žalosnu i tešku,
nečovečnu ulogu koja mu je bila predodređena. I nije samo za taj sat i
za taj čas bio pomračen um i savest tog čoveka, koji je mučnije od svih
nosio na sebi sav teret onoga što se odigrava. Ali on nije nikad, do
kraja svog života, mogao da shvati ni dobro, ni lepotu, ni istinu, ni
značaj svojih postupaka koji su bili isuviše suprotni i dobru i istini,
isuviše udaljeni od svega što je ljudsko, da bi on mogao da shvati
njihov značaj."
Autor je saradnik Instituta za savremenu
istoriju
Danas, 15. novembar, 2007 |
