Balkanski imaginarijum

Futurama: O Srebrenici, 2015.

Piše: Zoran Janić

5. april 2011.

Izložba sa predmetima srebreničkih žrtava, njihovim imenima i osnovnim podacima, mogla bi biti od neizmerne pomoći upravo ovdašnjoj javnosti pri preko potrebnom procesu ozdravljenja i kritičkom razmatranju prošlosti. No, nažalost, do te izložbe neće doći, ni te jubilarne 2015. godine ni bilo kada, jer su predmeti srebreničkih žrtava, po nalogu suda u Hagu, uništeni još 2005. godine. To je učinjeno "iz higijenskih razloga", kako glasi obrazloženje tužilaštva, a da cinizam bude veći, kontejner sa predmetima spaljen je na gradskom smetlištu

U julu 2015, na dvadesetogodišnjicu masakra u Srebrenici, planirano je da Srbijom, u sklopu jubilarne izložbe Memorijalnog centra u Potočarima, prođe postavka muzeja žrtava genocida na kojoj će biti prikazani predmeti nastradalih i streljanih Srebreničana. Postavka će obići mnoge gradove kako bi posetioci bili u prilici da izraze saosećanje, žalost i kajanje zbog užasnih zločina čiji su poslednji materijalni trag (i sudski dokaz) upravo ti izloženi predmeti i dokumenti, pronađeni u masovnim grobnicama tokom ekshumacije 1996-97. Značaj te izložbe za posetioce je utoliko veći što je poznato da su vinovnici tih zločina njihovi sunarodnici, pripadnici prethodne, u istoriji zalutale generacije, bolesno opsednute kartografijom i iscrtavanjem novih granica. Izloženi artefakti su zapravo najobičniji lični predmeti i porodični dokumenti u vidu fotografija, porodičnih albuma, naočara, ličnih karti, prstenja, novčanika, kakvi se mogu videti i u drugim sličnim muzejima takve vrste, kao što su Muzej holokausta ili stalne martiromanske postavke u Jad Vašemu ili Aušvicu. Očekuje se da će, uz obilnu posetu i privukavši na hiljade posetilaca, izložba dati neophodan podstrek javnoj savesti u suočavanju sa prošlošću, kako je ne bi i dalje oblikovale mitotvorne sile što se javljaju kao surogat istine u zemlji koja je, poput Srbije, sklona da gaji "kulturu zaborava i poricanja".

Genocid u Srebrenici, stekavši status svojevrsnog tabua u javnoj sferi, postao je i izvor traume celokupnog nacionalnog bića i identiteta - kolektivnog identiteta, pošto Srbija kao politički nezrelo, predmoderno društvo samo takvim identitetom i raspolaže, kao zgusnutom, idealizovanom istorijskom projekcijom sebe same, zapravo predstavom proizvoljne skupine ljudi što su određeni isključivo horizontalnim determinantama, odrednicama etničkim, rasnim i religioznim, a ne vertikalnim (duha i individualnosti). Izašavši iz ratova kao gubitnik, istrošenog nacionalnog koncepta, bez budućnosti i identiteta (osim zločinačkog, obeležena žigom nacije odgovorne za genocid), ona je, poput Nemačke ili Francuske nakon Drugog svetskog rata, pribegla oprobanim defanzivnim strategijama ćutnje, poricanja i zaborava, čije se trajanje danas već meri decenijama. Iako duboko traumatizovano društvo, ono to od sebe krije kao bolesnik koji umišlja da je zdrav; no nezaceljena rana (neprevazidena prošlost) svakim danom sve dublje tišti i pacijent pada u stanje koje je najsličnije onom što uporno nastoji da potisne - prelazi u stanje stupora ili katatonije, simbolično zauzimajući nepokretni stav žrtava pokopanih u masovnim grobnicama. Prema klasičnoj definiciji, traumu odlikuje nesklad između afekta, to jest senzibilnosti i kognitivne predstave koju traumatizovani subjekt nosi u sebi: trauma je "dezorijentisano osećanje o onome što se ne može predstaviti, ili fingirano predstavljanje nečega što neko zapravo ne oseća" - Lakapra. Ta izložba, sa predmetima srebreničkih žrtava, njihovim imenima i osnovnim podacima, mogla bi stoga biti od neizmerne pomoći upravo ovdašnjoj javnosti pri preko potrebnom procesu ozdravljenja i kritičkom razmatranju prošlosti; to bi svakako potpomoglo integrisanju Srbije sa susedima s kojima je donedavno ratovala i njenom prihvatanju novog, evropskog identiteta. No, nažalost, do te izložbe neće doći, ni te jubilarne 2015. godine ni bilo kada, jer su predmeti srebreničkih žrtava, po nalogu suda u Hagu, uništeni još 2005. godine. To je učinjeno "iz higijenskih razloga", kako glasi obrazloženje tužilaštva, a da cinizam bude veći, kontejner sa predmetima spaljen je na gradskom smetlištu.

Reči Tilmana Zilha, predsednika Društva za ugrožene narode, koji je uništenje ličnih predmeta nađenih u masovnim grobnicama nazvao "užasnim skandalom", rekavši takođe kako je time žrtvama i njihovim najbližim "po drugi put učinjena velika nepravda i naneta velika bol" samo su jedan, manji deo istine: ako neko treba da žali zbog uništenja tih predmeta to su potencijalni posetioci te imaginarne izložbe, sugrađani i potomci zločinaca - mi, građani Srbije. Samo na takvom mestu mogućna je identifikacija sa žrtvama, potpuna i bez ostatka, no ne u frojdovskom ili lakanovskom smislu "prisvajanja drugog", nego je sad reč o identifikaciji koja je spremna da sačuva sve razlike tog "drugog"; identifikaciji gde se etičko spaja sa psihološkim. Zamislimo da je pred nama običan novčanik ili tabakera, sa osnovnim podacima o vlasniku, godinama njegovog rođenja i smrti; mogućno je radom imaginacije zamisliti vlasnika tog predmeta, čak se delimično uživeti u njegovo iskustvo žrtve, ali uvek ostaje izvestan suvišak koji podvlači prisutvo različitosti - ostaje svest o drugom, različitom ljudskom biću, što nikad ne dopušta potpunu identifikaciju s njim (kao na filmu ili pozorištu). Upravo ta različitost dopušta da žrtvu sagledamo ne više kao psihološku kategoriju, nego i kao društveno i etičko biće, kao drugog sa kojim saučestvujemo; njegova rana, njegova bol postaje i naša, ono nepreradeno istorijsko nekad nije više centar traume. Reč je o nekoj vrsti "heteropatske identifikacije" (sintagma Maksa Šelera), gde uvek ostajemo svesni jedinstvenosti tog "drugog".

Takva izložba, uz široku društvenu raspravu o nedavnoj prošlosti, dala bi osnova jednom novom identitetu, koje bi svoje pravo građanstva potražilo u Evropi. Znamo dobro da je već dva puta u poslednjih sto godina na srpskom etničkom nacionalizmu ležala odgovornost za nasilno razaranje nadnacionalnog (i supranacionalnog) koncepta multietničke zajednice, smeštene unutar širih državotvornih okvira; prvi put tamo još 1914. kada je, nakon ubistva nadvojvode Ferdinanda u Sarajevu, srušena Austro-Ugarska monarhija i drugi put, u poslednjoj dekadi prošlog veka, kada je velikosrpski hegemonizam odigrao presudnu ulogu pri rušenju jugoslovenske federacije. Sigmund Frojd je svojevremeno sa najdubljom nelagodom doživeo slom carske imperije: "Nema više Austro-Ugraske... Ali ja ne želim da živim nigde drugde... Nastaviću da živim sa torzom zamišljajući i dalje da je celina", stoji u njegovim dnevničkim beleškama.

Za nas, današnje nepopravljive nostalgičare, taj torzo je Evropa - ako hoćete, Evropa kao šira Jugoslavija. A kad već pominjemo Frojda, ne treba zaboraviti ni onu skromnu a tako značajnu misao što stoji uklesana na njegovom grobu: "Glas razuma nije jak, ali je uporan".