Genocid u Srebrenici je poraz ne samo Srbije, već i Evrope koja nije
na vreme reagovala. To je poraz Ujedinjenih nacija i njihove
politike podjednake distance, odnosno politike "moralne jednakosti"
kojom se jednako tretiraju žrtve i agresori u nameri da se zadrži
neutralnost. Jedan od svedoka u Miloševićevom slučaju dr Arija je
govorio o namerno pogrešnim direktivama i nezainteresovanosti
najviših zvaničnika UN u odnosu na nadolazeću tragediju u BiH koju
je on nazvao "usporenim genocidom".
Sa moralne tačke gledišta, Srebrenica je bila
prekretnica u bosanskom ratu, ali istovremeno i simbol ravnodušnosti
i ignoracije zapadnih zemalja. Genocid u Bosni događao se paralelno
sa genocidom u Ruandi, gde je ubijeno oko milion ljudi, što je
međunarodna zajednica takođe ignorisala.
Srebrenica je dovela i do ozbiljnih moralnih
dilema u svetu.
Američka administracija je nakon tog zločina
ubrzala završnu strategiju koja je lidere Balkana odvela u Dejton.
Osuđeni su neki glavni vinovnici za taj zločin. Danas je i Radovan
Karadžić u Hagu gde takođe odgovara za genocid. Samo je još Ratko
Mladić na slobodi i ne zna se kada će i da li će uopšte završiti u
Hagu. Njegovo hapšenje se prolongira, više nije jasno iz kojih
razloga. Brojne su manipulacije u vezi sa tim. To ide tako daleko da
njegova porodica traži da bude proglašen mrtvim, a ovih dana se
naveliko piše i o njegovim dnevnicima.
Čak je i vlada Republike Srpske pripremila
vlastiti izveštaj o zločinu u Srebrenicu koga se naknadno odrekla.
Evropski parlament je u međuvremenu doneo
Deklaraciju koja obavezuje sve zemlje Evope da 11. juli obeležavaju
kao Dan sećanja na zločin u Srebrenici.
Pre toga je Međunarodni sud pravde doneo presudu
povodom tužbe BiH protiv Srbije za agresiju i genocid. Poznato je da
je zbog nedostatka dokaza (najvažniji dokumenti koji se odnose na
ulogu Srbije bili su nedostupni MSP zbog dogovora Karle del Ponte i
Beograda) doneta presuda kojom se Srbija amnestira od neposredne
odgovornosti za genocid, ali je odgovorna za nesprečavanje genocida.
Vama je poznato, kao i meni, da je ta involviranost Srbije bila
neupitna. Nije nam potrebna presuda Međunarodnog suda da bismo to
znali.
Srbija je nedavno usvojila u Skupštini Deklaraciju
kojom prihvata presudu Međunarodnog suda bez da je eksplicitno
pomenula samu reč genocid. Indirektno je to ipak prihvatila kao
svoju odgovornost. Međutim, i to je važan korak u priznavanju tog
čina, makar i delomično.
Inicijativa predsednika Borisa Tadića da se donese
Rezolucija o Srebrenici pokrenula je debatu koja je ogolila dubinu
srpske frustracije i poricanja, i u tom smislu, odbijanja da se
suoči sa nedavnom prošlošću, posebno u odnosu na rat u Bosni.
Postojanje Republike Srpske i činjenica da ona postoji 15 godina
stvorila je utisak kod srpske elite da je samo pitanje vremena i
međunarodnih okolnosti kada će ratni ciljevi biti u potpunosti
realizirani.
Dubina tog mainstream mišljenja dodatno se ogolila
i kroz reakcije nosilaca tog programa. Oni optužuju predsednika,
srpsku vladu i parlament za "rizičnu, raskolnu, kratkoumnu
nacionalnu i državnu politiku". Taj krug osporava pravo na
evropeizaciju Srbije, koja podrazumeva kvalifikovanje zločina u
Srebrenici. Jer, to "zastupaju nedorasli političari, korumpirani
intelektualci i neki mediji". Aktuelna vlada je optužena da prihvata
"džihadsko-fundamentalističke bošnjačke propagandne laži o srpskom
genocidu u Bosni i Srebrenici" i da "nesavesno neodgovorno
izjednačavamo svoje ratne zločine sa tobožnjim 'holokaustom' nad
muslimanima, brojimo i umnožavamo svoje zločine, a prećutkujemo
bošnjačke i hrvatske - čime i naše potomke činimo pripadnicima
genocidnog naroda ravnog sa nacističkom Nemačkom".
Većina parlamentarnih stranaka je tražila da se
usvoje dve rezolucije, jedna koja bi osudila i zločine nad Srbima.
Konzervativni blok u parlamentu se zalagao za kvalifikaciju
"najstrašniji zločin", "zločin" ili "težak zločin".
Prilikom pokretanja inicijative za usvajanje
rezolucije o Srebrenici, Boris Tadić je bio svestan da ona neće
naići na široko odobravanje ni u Srbiji ni Republici Srpskoj, ali da
je obaveza Skupštine Srbije da je donese. Dodao je da su "političari
ti koji moraju da budu u stanju da preuzmu odgovornost i za takve
političke odluke, jer ih zbog toga građani biraju na izborima, a
onda ih, faktički, na izborima nagrađuju, ili kažnjavaju zbog toga".
Ova njegova inicijativa bila je rezultat više okolnosti: pritisaka
iz vana, ekonomske realnosti u kojoj Srbija živi i saznanje da samo
pomeranjem na ovom pitanju ona može da očekuje brže kretanje ka EU.
Suočen sa otporom kod većeg dela političkog
establišmenta, Tadić je istakao da saosećanje sa žrtvama Srebrenice
ni na koji način ne isključuje pravo i obavezu Srbije da se seća
svojih žrtava, odnosno žrtava koje je pretrpeo srpski narod. S
obzirom na predloge da se usvoje dve rezolucije rekao je: "Što se
tiče druge rezolucije, o srpskim žrtvama, svaki narod koji bi
nipodaštavao vlastite žrtve, opet bi, u etičkom smislu, činio loše
delo. Smatram obavezom Srbije da donese i takvu rezoluciju. Ali, baš
zbog toga što ne treba donositi jednu rezoluciju, što treba pokazati
empatiju ili sposobnost uživljavanja u tuđu muku, smatram da je
potrebno doneti dve rezolucije, i to ne u jednom danu".
Ovde želim da istaknem da se deo javnosti u
Srbiji, pre svega, jedan broj nevladinih organizacij, već godinama
zalaže za donošenje rezolucije o Srebrenici, a nakon što je Evropski
parlament usvojio svoju rezoluciju, svakog 11. dana u mesecu
predstavnici tih organizacija stajali su pred zgradom Predsedništva
i tražili od predsednika Tadića da pokrene inicijativu o rezoluciji.
Pritisak civilnog sektora je konstantan i stvorio je atmosferu o
moralnoj obavezi Srbije da se odredi prema tom pitanju.
One su prvi predlog rezolucije Skupštini Srbije
podneli 2005. godine preko Nataše Mićić (GSS) i Žarka Koraća (SDU).
Te iste godine grupa od osam NVO je održala tribinu i niz drugih
manifestacija povodom desetogodišnjice genocida u Srebrenice.
Tražena je osuda genocida u Srebrenici i denunciranje politike koja
je do toga dovela. Te godine i niz drugih manifestacija je obeležilo
desetogodišnjicu, ali sa drugačijim predznakom; na tribini održanoj
na Pravnom fakultetu u Beogradu, uz učešće profesora tog fakultet
negiran je taj zločin.
Poricanje genocida
Poricanje genocida dobilo je na zamahu posebno
nakon presude Međunarodnog suda pravde i to, pre svega, u akademskim
krugovima. Napisane su brojne knjige čije se teze svode na to da je
Srebrenica smišljena kako bi se ocrnio srpski narod, da su to bili
vojnici, da nije bilo više od dve hiljade ubijenih... Osim toga,
paralelno sa negiranjem broja i genocida u Srebrenici, neposredno u
blizini Srebrenice, u Bratuncu je podignut spomenik za tri hiljade
srpskih žrtava. Tako se Srebrenica pominje uvek zajedno sa još
jednim toponimom - Bratuncem. 12. juli, znači, samo dan posle
sećanja na genocid u Srebrenici, je dan sećanja na srpske žrtve.
Ova manipulacija je dobila legitimitet, jer se već
toliko puta ponovila da je potrebno mnogo napora da bi se opovrgla i
ispričala prava istina o Bratuncu. To je opasno, pre svega za mlade
generacije koje nemaju ni znanje ni želju da se o tome obaveste. To
stvara začarani krug manipulacija i laži. Nije moguće sprečiti
buduće genocide i zločine protiv čovečnosti ako ne razumemo istinu o
Srebrenici i njene uzorke.
Haški tribunal je presudio genocid u nekoliko
slučajeva, što znači da je to nesporna istina, a to je potvrdio i
Međunarodni sud pravde. O tome su svedočile brojne žrtve. Žene
Srebrenice su putovale i po Srbiji i o tome govorile. Međutim,
prihvatanje te istine trajaće dugo i biće nevoljno.
Rasprava o Deklaraciji je ipak pokrenula pitanje
odgovornosti, uz veliki otpor kako javnosti, tako i akademske
zajednice. Pritisak koji se povećavao iz međunarodne zajednice
stvorio je utisak da rezolucija mora biti usvojena, pitanje je samo
u kojoj formi.
Međutim, Deklaracija neće imati puni smisao
ukoliko se ne "prevede" na jezik koji će javnost razumeti, ukoliko
se ne ugradi u udžbenike, ukoliko to ne postane zvanična istina,
ukoliko mediji o tome ne počnu govoriti sa uvažavanjem činjenica i
sl.
Srpska elita stekla je svest o tome da integracija
u EU zahteva izvesne moralne gestove za koje je ona nespremna.
Međutim, postoji svest i o neminovnosti takvog čina; rasprava o
Srebrenici pokazala je i odnos snaga u društvu. Nastavak rasprave o
rezoluciji mora se povezati i sa obavezom hapšenja Ratka Mladića.
Tek tada će rezolucija dobiti svoj pravi značaj; to podrazumeva i to
da presude Haškog tribunala postanu deo zvanične istine u Srbiji.
Ukoliko se to ne dogodi ta deklaracija će imati samo komercijalni
značaj.
Kultura poricanja se odražava i kroz dominirajući
politički diskurs. Mnogi zločini nisu više negirani, ali se
opravdavaju ili relativiziraju.
Poricanje onemogućuje normalizaciju odnosa sa
Bosnom i Hercegovinom. Bez definisanja političkog i društvenog
konteksta u kome je genocid bio moguć, nije moguće ni pomirenje.
Poznato je da je poricanje gotovo pravilo u svim
postkonfliktnim naracijama. Do sada je međunarodna zajednica
uslovljavala podršku zemljama u regionu saradnjom sa Haškim
tribunalom. Srbija je, naravno, u specifičnoj situaciji, jer je
vodila četiri rata i jer je podržala i učestvovala u genocidu u
Bosni. Do sada je njena saradnja bila saradnja zbog koristi. Nije
bilo istinskog kajanja i priznanja odgovornosti.
Međunarodna zajednica je propustila priliku da
Srbiju primora na ispunjenje i moralnih obaveza prema regionu i
svetu. U tom smislu propuštena je prilika da se posveti pažnja samom
društvu koje je više od dve decenije na udaru antievropske
propagande.
Da bi to bilo ostvarivo postoje dve mogućnosti:
- da se u obrazovanje, kao glavnom ideološkom
instrumentu, uključi period od devedestih godina prošlog veka, da se
objektivno govori o odgovornosti
- ili da se kriminalizuju poricatelji, što u
slučaju Srbije znači - brojni pripadnici elite. To znači usvajanje
zakona, kao u Nemačkoj i u nekim drugim evropskim zemajama, kojim se
kažnjava poricanje genocida.
Da li je to moguće očekivati u doglednoj
budućnosti? Nažalost, mislim da nije.
Sve dok Bosna ima tri različita narativa o
nedavnoj prošlosti na kojima je odraslo nekoliko generacija, teško
je govoriti o pomirenju. Za pomirenje Srbiji je neophodna hrabra i
odlučna elita koju sada nema.
I još nešto:
Bosna je i sada nefunkcionalna država što je
posledica Dejtonskog sporazuma koji je blokirao integraciju Bosne.
Osim toga, međunarodna zajednica nije stvorila neophodni okvir za
pomirenje. Propale su dve komisije za istinu i pomirenje, opet zbog
"principa" neutralnosti, jer se govorilo o tri narativa, o
izjednačavanju žrtve i dželata.
Bosna je talac nedovršenog procesa stabilizacije
regiona i aspiracija Beograda. Sve dok se suštinski ne ospore
pretenzije Beograda stabilnost regiona će biti fragilna, a Bosna će
ostati talac tih pretenzija.
U toku su brojni regionalni susreti na visokom
nivou sa ciljem da se stvori regionalni okvir za saradnju. To
svakako ubrzava i ekonomska situacija svih zemalja u regionu
pojedinačno, kao i spoljne okolnosti. Solidarnost će se možda
stvarati na osnovu potrebe da se ekonomski sarađuje.
Međutim, ostaje suštinska potreba - da se objasne
uzroci raspada Jugoslavije, kao i da se objasni uloga srpskih elita
u pripremi rata, a potom utvrde svi zločini koji su se desili na
teritoriji bivše Jugoslavije.
O tome sada već postoji pozamašna dokumentacija,
posebno u Haškom tribunalu. To je nasleđe koje je takoreći, još
nedirnuto. Ono će imati važnu ulogu u rasvetljavanju uloge srpskih
elita.
I na kraju, šta to znači za vas ovde i sve druge
Bosance koji su našli utočište na svim stranama sveta. Teško je
očekivati da se Bosna oporavi, da se oporavi njeno društveno tkivo.
Ona je doživela demografski slom. Za to su potrebne decenije. Bosna
je podeljena, Srebrenica je takoreći, bez Muslimana, sem nekoliko
žena koje čuvaju grobove svojih najmilijih. Dok su žive te žene, one
će svojim prisustvom opominjati. A onda...
Šta je svet uradio za te žene... Takoreći, ništa.
Nisu stvoreni uslovi za povratak i normalan život.
Srebrenica je deo srpskog entiteta, po njoj šetaju
policajci koji su učestvovali u događanjima iz 1995.
Neki od osuđenih za genocid u Bosni već su na
slobodi i slavljeni su kao srpski junaci. Na primer, Biljana Plavšić
i drugi.
Danas ovde, kao i verovatno na mnogim drugim
mestima u svetu, govorimo o Srebrenici kao simbolu ljudskog zla, kao
simbolu nemoći međunarodne zajednice da stane tome na put.
A Bosna je ostala raspolućena i svi pokušaji da se
ona spasi do sada su ostali neuspešni. Danas se Bošnjaci sumnjiče za
verski fundamentalizam. U tome prednjače srpski nacionalni
projektanti, jer tako opravdavaju rat u Bosni. Jer, po njima je
muslimanski fundamentalizam bio glavni uzrok raspada Jugoslavije, a
danas, kako kažu, ista opasnost se nadvila i nad Srbijom. Zato je
Sandžak pod konstantnom tenzijom.
Neutralnost i relativizacija koju je nametnula
međunarodna zajednica kada je reč o nedavnoj prošlosti, sprečila je
ozbiljno bavljenje prošlošću. U Bosni su zbog toga propala dva
pokušaja konstituisanja komisija za istinu i pomirenje. To nije
dobro za budućnost Bosne, ali i same Srbije jer ide na ruku
poricanju i relativizaciji.
Dodatno, kada je o Srbiji reč, njen moralni
oporavak će trajati duže i to samo pod uslovom da bude sposobna da
javno osudi i planere projekta, koji još uvek imaju uticaj na
donošenje strateških odluka koje se tiču budućnosti Srbije. Tu pre
svega mislim na njen odnos prema Bosni. Rat u Bosni se u tim
krugovima tretira kao "oslobodilački rat", a Radovan Karadžić kao
glavni tvorac te, moram da kažem, međunarodno priznate, tvorevine
RS.
Balkanski narodi su od Berlinskog kongresa 1878,
prošli dramatičan put svoje emancipacije. Mnogi su, kao na primer
Bošnjaci, bili osporavani u naporima da se izbore za svoj identitet.
To su ostvarili u Drugoj Jugoslaviji, dodatno su ga potvrdili ratom
devedesetih, iako su za to platili najstrašniju cenu.
Postoje pokušaji da se neki narodi fizički unište,
iskorene, ali se ne može sprečiti njihov nagon za slobodom i
vlastitim identitetom. Možda je to jedino što smo za sada naučili o
genocidu u Bosni.
Norwegian Helsinki Committee, June 2010,
Oslo, Norway |
