|
“Politika Beograda, kada je reč o rezoluciji koju
Velika Britanija predlaže o Srebrenici je politika noja, znači
zavlačenje glave u pesak i pravite se da se ništa ne događa.
Politika Beograda prema Srebrenici je uvek bila da se pravi da taj
događaj i ne postoji, da se nije dogodio. Dakle, što manje o njemu
pričati, što manje ga pominjati u medijima jer se smatralo šta god
da se kaže biće za Srbiju loše. Ako se potvrdi, značili bi priznanje
presude Haškog suda o genocidu, ako se osudi onako kako bi moralo da
se osudi, onda će Srbija, to je nažalost ta dominantna logika ne
moja lična, otići na stub srama, a ako se kaže da nije bilo genocida
i nije bilo teškog zločina onda će je napasti ceo svet. Tako da je
to jedna politika koju bih ja nazvao, tradicionalno se zove
politikom noja, znači zavlačenje glave u pesak i pravite se da se
ništa ne događa.
Engleska rezolucija u stvari Srbiju upravo podseća
na to da je ona morala da bude inicijator rezolucije ili neke izjave
vezano za Srebrenicu, i da je ona to propustila, i da je sada u
poziciji da reaguje na ono što drugi žele da saopšte i način na koji
žele da obeleže ovaj stravičan događaj. Tako da je Srbija zatečena i
sve reakcije koje vidite u javnosti pokazuju da ni unutar vlasti
Srbije, znači sad govorim o vlasti ne o javnosti, nema nikakvog
konsenzusa šta ovde da se uradi, čak ni minimalnog konsenzusa da li
otići u Srebrenicu. Videli ste da Vučić kaže da će tek da odluči da
li da ide u Srebrebnicu iako je Tadić bio dva puta, doduše ništa
nije rekao dok je bio što je možda i bolje, ali je bio fizički dva
puta...”, kaže Korać.
U međuvremenu mediji javljaju da Rezolucija o
Srebrenici predviđa da deca ubuduće u školama uče o genocidu kao i
da se osudjuje svako negiranje genocida. A baš to se otvoreno čini
sa pojedinih važnih političkih adresa. Predsednik Srbije Tomislav
Nikolić je nedavno rekao:
“U Srebrenici nije bilo genocida. Jako je teško
optužiti i dokazati na sudu da je nešto imalo oblik genocida.”
Pozivajući se na diplomatske izvore, list "Blic"
navodi da deveta tačka rezolucije kaže: "Apeluje se na sve države
(na svetu) da razvijaju obrazovne programe koji će usaditi u buduće
generacije lekcije koje su naučili iz prošlih genocida". U tekstu
nigde nisu imenovane ni Srbija ni Republika Srpska, prema ovim
izvorima, ali se Rezolucija poziva na presude u Hagu u kojima se
govori o genocidnom aktu u Srebrenici koji su počinile snage RS.
Tekst sadrži, prema ovim izvorima, formulacije "najoštrije se
osuđuje genocid u Srebrenici" i "osuđuje se svako negiranje
genocida".
Ministar inistranih poslova Ivica Dačić je
čitajući predlog rezolicije, izbrojao:
“U tom tekstu se na 20 mesta pominje genocid, a
samo na jednom mestu pomirenje.”
Pitali smo Žarka Koraća kako to da je sada, sudeći
po izjavama zvaničnika i u Beogradu i u Sarajevu, ali od onih koji
dolaze iz Banjaluke, postalo najbitnije koliko se puta reč „genocid“
pominje u rezoluciji?
"Moj utisak je da je Dačić to rekao u nedostatku
bilo kakvog političkog stava o toj rezoluciji. Dakle, on je nama dao
statistiku reči u rezoliciji, a nije rekao ništa o tome na šta se ta
rezolucija odnosi i šta je pozicija Srbije u odnosu na to. Ja bih
rekao da je to prilično skandalozna izjava ministra spoljnih
poslova. Dakle, on nema nikakav stav o nečemu što je u domenu
njegovog resora, dakle spoljni poslovi, ali to ne čudi, pošto to
nemaju ni predsednik ni premijer Srbije.
Vlast je očigledo zatečena. Ona je mislila da će
dvadesetogodišnjica tog zločina da prođe nekako mimo Srbije. Da
stvar bude gora, Dodik im nimalo ne pomaže, koji nastavlja da
ponavlja da to nije bio genocid i da je broj žrtava bio daleko
manji. Ovde se pokazuje ono što sam od početka tvrdio, da je izbor
ovih ljudi na rukovodeća mesta u Srbiji zatvorio raspravu o tome šta
se dešavalo devedesetih, da oni misle da su oprali svoje biografije
i da ih svet na to neće podsećati i da neće podsećati Srbiju na
užasne zločine počinjene devedesetih. Jako su se prevarili, što
pokazuje sve ovo što se dešava oko rezolucije”, odgovorio je Korać.
Zašto je toliki problem otići u Srebrenicu
Vanredni profesor međunarodnog prava na
Univerzitetu u Notingemu Marko Milanović kaže da ne veruje da će
Savet bezbednosti doneti Rezoluciju o Srebrenici sa pravno
odbavezujućim formulacijama, jer je za svaki dokument koji donosi to
telo potrebna je saglasnost svih članica, dakle i Rusije. Snaga
Rezolucije UN je politička, kao što je bila i Rezolucija osude
genocida u Ruandi, kaže Milanović za RSE:
„Važnost te Rezolucije je, pre svega, simbolična.
I zato srpskom rukovodstvu ta Rezolucija smeta. Ali, to što, na
primer, Dodika u Bosni ne sprečava ni presuda Haškog tribunala ni
Međunarodnog suda pravde da negira genocid u Srebrenici, neće ga
sprečavati ni Rezolucija SB. U Srbiji je ta vrsta negiranja malo
prikrivenija.
Rezolucija SB će im praviti politički problem. Kad
god se sretnu sa nekim međunarodnim visokim zvaničnikom, može da ih
pita: da li ste postupili prema preporukama ili odlukama SB, i šta
vi radite oko genocida u Srebrenici."
RSE: Ako se u Rezoluciji SB preporuči da se 11.
jul ustanovi kao Dan sećanja na genocid, kao što je to već učinio
Evropski parlament, da li Srbija može da se ogluši i o taj apel,
preporuku?
Milanović: Da. Sa pravnog stanovišta može da
odbije da to uradi. Sa političkog stanovišta, to je teško uraditi.
Srbija bi snosila političku štetu, kao što trpi političku štetu zato
što ne poštuje odluke Evropskog parlamenta.
RSE: Kakve je efekte imala Rezolucija o genocidu u
Ruandi?
Milanović: Ona je isto imala simbolički značaj,
ona takođe nije ustanovila pravne obaveze prema državama. Ona je
samo pozvala države da ispune svoje obaveze da, po Konvenciji o
genocidu, spreče dalje genocide. I ona je, takođe, u svom drugom
stavu bez rezervi osudila svako negiranje genocida u Ruandi.
Premijer Vlade Srbije Aleksandar Vučić još nije
doneo ni odluku hoće li biti u Potočarima na 20-oj godišnjici
srebeničkog genocida. Rekao je novinarima da budu strpljivi i da
sačekaju njegovu odluku.
„Ako tamo treba da očekujemo izjave pojedinih
zvaničnika koji misle da vredjaju Srbe, da vredjaju Srbiju,ne znam
šta da se desi ...da vidimo kako je šta zamišljeno, pa ćemo o tome
konačnu odluku naknadno donositi..“
Zašto je toliki problem otići u Srebrenicu, kada
je svojevremeno probio led prethodni predsednik i to dva puta? Žarko
Korać nudi dva razloga:
"Mislim da postoje dve dimenzije. Jedna je lična,
o kojoj ja teško mogu da sudim, ali je vrlo verovatna a to je da se
radi o ljudima koji su bili na drugoj strani kada se sve to zbivalo
kao glavni pomoćnici Vojislava Šešelja ili Slobodana Miloševića i
verovatno imaju neki lični problem sa svime time. Ja se bar nadam da
imaju. A drugo je zato što oni misle da su oni sada proevropska
vlada koja radi sve što joj Zapad kaže ili što misli da bi trebalo
uraditi radi evropskih integracija i oni paradosalno ovo vide kao
spoticanje. Nedavni govor premijera Vučića u Austriji se bukvalno na
to sveo, dakle, mi radimo sve što treba a vi nas ovde sada spotičete
događajima kao što je Srebrenica ili sličnim. Tako da sasvim jasno
rečeno ova vlast nije ni svesna težine tog događaja i reperkusija
koje će to imati istorijski na samu Srbiju i pre svega na samu vlast
koju smo tada imali.”
Na pitanje zašto je onda toliko uznemirenje u
Beogradu i Banjaluci ako Rezolucija nije pravno obavezujuća,
profesor Milanović odgovara: „U Republici Srpskoj je ceo rat
relativiziran. A to se posebno odnosi na genocid u Srebrenici: kao,
loše stvari se, eto, dogadjaju u svakom građanskom ratu, svi smo mi
krivi i niko, zapravo, nije kriv. Taj revizionizam je sveobuhvatan.
Slično je, mada ne u tom stepenu, i u Srbiji.
I oni svaki put, kada se neki međunarodni
autoritet suprodstavlja njihovom zvaničnom narativu, jednostavno
dobijaju alergijsku reakciju na to.”
|
