|
Ovaj gest
učinjen u znaku dobrih diplomatskih manira, iako preteran, jer je
Srbija bila agresor i podržavalac genocida, dočekan je na nož od
strane Dačića, Vučića i ostalih nacionalista. Šta im smeta? Broj
puta kojim se u rezoluciji zločin u Srebrnici kvalifikuje kao
genocid. Šta je tu novo? Uglavnom ništa, jer je genocid u Srebrenici
već dokazan brojnim presudama pred međunarodnim sudovima, dok više
niko na svetu ne dovodi u pitanje genocidne namere i delovanje
Vojske Republike Srpske, koja je imala političku, finansijsku i
logističku podršku Srbije u svojim pohodima u Bosni, što je takođe
više puta dokazano.
Srpskim zvaničnicima i njihovim medijima takođe
smeta mogućnost da se o Srebrenici kao o jedinom genocidu posle
Drugog svetskog rata u Evropi uči i u školama (vidi na primer
šokiranost Blica i drugih srpskih tabloida). To ih je posebno
uznemirilo, jer kako sada novim naraštajima srpskog nacionalizma
stasalim u prethodnih 20 godina objasniti da je u njihovo ime, za
njihovu stvar i zamišljenu državu, ubijeno toliko nedužnih ljudi u
samo nedelju dana. Kako tu kost u mozgu, da upotrebim Đinđićev izraz
u vezi sa Kosovom, slomiti? Kako priznanje o našoj umešanosti u
genocid u Srebrenici uklopiti u diskurs koji taj zločin već dve
decenije u najboljem slučaju prećutkuje, osim kada ga sasvim negira?
Takođe, ovo pitanje otvara i mogućnost saznanja o
drugim masovnim zločinima srpske države u ratovima devedesetih, o
užasima koje su činile njene vojska i policija, naročito na Kosovu.
Zato ne čudi što je godišnjica Kumanovskog sporazuma u srpskoj
javnosti i ove godine prošla bez komentara. Podsetimo, to je dan
kada je decenijska tortura nad kosovskim Albancima konačno prestala,
posle bombardovanja SR Jugoslavije i Miloševićeve kapitulacije u
Kumanovu 9. juna 1999. O tome nije bilo ni pomena u srpskim
medijima, kao ni o uzrocima i posledicama Miloševićeve
nacionalističke politike, koju su do nedavno zastupali i Dačić i
Vučić, a koja je poražena pre 16 godina.
U vezi sa mogućnošću odlaska u Srebrenicu, Vučić
se od strane nekih autora podržava u nameri da tamo ode i oda počast
žrtvama. List Politika se, međutim, u jednom komentaru pita da li će
svaki predstavnik Srbije morati da ide u Srebrenicu i pokaje se u
ime Srbije? Drugim rečima, šta više od nas hoće ti mrtvi, zašto nas
ne ostave na miru? Odgovor na Politikino pitanje je – da, svaki
politički vladar Srbije mora da ode u Srebrenicu i oda počast
žrtvama. Da, u srpskim udžbenicima mora stajati da je Srbija
odgovorna za genocid u Srebrenici i brojne druge masovne zločine. I
ne, mrtvi nas nikada neće ostaviti na miru.
Tako stoje stvari sa genocidom i nečistom savešću
jedne zajednice, koja se neprestano mora podsećati na posledice
svojih političkih izbora, a njena politička elita, posebno ona koja
je bila nosilac ratne i genocidne politike, nikada se u vezi sa tim
ne sme ostavljati na miru. Sve to je, u odnosu na posledice
počinjenih zločina, premala cena. Kao što je i naš život
devedesetih, obeležen nemaštinom, propadanjem, inflacijom i opštom
bedom, bio nikakva kazna u odnosu na i jedan izgubljeni život u
regionu.
Genocid nije samo reč; iza tog termina krije se
opis najstrašnijeg zločina koji se može učiniti. Iza te reči stoje
stotine hiljada unesrećenih ljudi koji su posredne žrtve genocida,
jer žrtve nikada nisu samo mrtvi. Zato je neumesno i neljudski
kalkulisati jezičkim odrednicama, tražiti kompromise na tom nivou,
jer nasilje, kao i pomirenje, počinju u jeziku. Bez jasnog
ograđivanja u jeziku, nema ograđivanja od zločina ni u svesti, a ni
promene diskursa koji vlada Srbijom poslednjih 20 godina.
Nedavno je nemački poslanik Josip Juratović u
razgovoru za list Danas poručio da Vučić treba da ode u Srebrenicu i
tako postane novi Vili Brant. To smo već čuli u vreme kada je Boris
Tadić odlazio u Srebrenicu 2005. godine. I njega su nazivali novim
Vilijom Brantom, čak i oni koji o Viliju Brantu i procesu pomirenja
posle Drugog svetskog rata znaju mnogo. Vučić nikada neće biti Vili
Brant, sve i da klekne u Potočarima pred majke Srebrenice i posmrtne
ostatke njihovih porodica. Vili Brant se ne postaje preko noći, jer
klečanju pred žrtvama prethodi dugi proces društvenih promena kod
kuće. Taj proces ni Aleksandar Vučić ni njegovi prethodnici nisu ni
započeli. Brant je otišao u Varšavski geto 30 godina posle njegovog
osnivanja, a kod kuće se ni on ni njegovi prethodnici nisu libili da
koriste “teške” reči opisujući nacističke zločine, da pred sudovima
osuđuju odgovorne, da menjaju udžbenike, edukuju i senzibilišu javno
mnenje i tako menjaju svest nemačkih građana. Njihova kost u mozgu
je bila mnogo tvrđa od naše, ali se ipak slomila.
U tom smislu, na šta su tačno spremni srpsko
društvo i njegova politička elita? Od 2000. godine je jasno da bez
tog napora sve namere o pristupanju Evropskoj uniji, povratku u
zapadni svet i sprovođenju unutrašnjih reformi ne mogu dati
pozitivne rezultate. Bez tog dugog procesa u koji tek treba da
stupimo, tuđe kosti koje nam blokiraju mozak neće nam dati da
napravimo ni korak napred. Sa tim problemom se treba suočiti što
pre; nijednog agresora to nije zaobišlo, pa neće ni Srbiju i srpsko
društvo, koliko god se političke i medijske elite tome opirale.
Mnogi primeri nas uče o posledicama izbora koje
jedna država može da učini u vezi sa svojom zločinačkom prošlošću.
Pomenimo dva suprotna primera: Nemačka je danas najmoćnija država
EU, a o njenom društvu se govori kao o najnaprednijem u Evropi. Put
do te pozicije bio je, između ostalog, obeležen višedecenijskim
naporima da se o počinjenim zločinima govori bez tabua, sa stidom, i
pijetetom prema žrtvama. S druge strane stoji Turska, koja ni posle
100 godina ne priznaje genocid nad Jermenima. Tursko društvo je za
ovih sto godina proizvelo jednocifren broj magistarskih i doktorskih
disertacija o genocidu nad Jermenima, i to onih koje taj zločin
negiraju. Politička elita Turske održava autoritarni model
upravljanja državom, decenijama stojeći pred vratima EU kao večiti
kandidat za članstvo.
Ukoliko je naš cilj članstvo u Evropskoj uniji i
modernizacija društva i države, što su sve ključne reči premijera
Vučića, UN rezoluciju o genocidu u Srebrenici Srbija treba prva
glasno i bez ostatka da podrži, a 11. jul u Srbiji treba da postane
Dan sećanja na žrtve genocida, kao što je slučaj u ostalim zemljama
EU. To bi bio početak dugog procesa emancipacije srpskih elita i
društva u celini, lomljenje one kosti u mozgu koja nas koči da među
sobom priznamo zla koje je naša država činila u naše ime. Bez toga,
istinski demokratska Srbija ostaje samo neuspeli pokušaj.
|
