|
* Gospodine Kinkel, prošlo je 20 godina od
genocida u Srebrenici. Više puta ste rekli da vas taj zločin u
bivšoj "zaštićenoj" zoni UN zaokuplja više nego ikada. Zašto?
- Ja sam poslednjih godina više puta ukazivao da
su mi ostale dve traume iz perioda kada sam bio nemački ministar
spoljnih poslova. Prva je Ruanda, druga Srebrenica. Traume su mi
ostale jer sam, kao šef diplomatije jedne velike i ne baš nevažne
zemlje, imao osećaj da se relativno malo može uraditi u
zaustavljanju takvih katastrofa. Optužujete samog sebe jer se stalno
pitate zar nisam mogao da uradim više? To me je zaokupljalo i zato
sam pretprošle godine posetio Srebrenicu. Ranije sam kao ministar
odlazio u Bosnu, ali nikad nisam bio u Srebrenici.
* Posetili ste tada Memorijalni centar,
razgovarali ste sa ljudima koji su izgubili članove svojih porodica.
Šta vam je prolazilo kroz glavu tokom boravka u Srebrenici?
- Ja sam sa krugom svojih prijatelja i suprugom,
koji su me pratili tokom posete Srebrenici, video da se radilo o
strašnom genocidu, da su se tamo dešavale strahovite, užasne stvari.
Naravno da sam, posebno posle odlaska sa ministarske službe, sve
pročitao: izveštaje UN, evropske izveštaje, u onoj meri u kojoj su
mi bili dostupni. U Srebrenici sam pričao sa prevodiocem Hasanom
Nuhanovićem, koji je morao da prevodi Mladiću i koji je svojim očima
video kako mu odvode oca i brata dok je on morao da ostane i
prevodi. Očito se radilo o strašnim danima u Srebrenici koji se
ničim ne mogu opravdati i ti događaji još uvek s pravom zaokupljaju
sve oni koji su u to vreme imali političku odgovornost - a među
njima i mene. Bilo bi neprirodno da nije tako.
* Kako se moglo desiti da je međunarodna zajednica
ćutke pustila da se dese masovna ubistva u Srebrenici?
- To nije bilo baš tako. Ponavljam, mi smo imali
odgovornost, ja sam imao odgovornost. U mojim očima zakazao je UN,
zakazao je NATO, zakazala je Evropska unija, zakazao sam ja. Ali
nije bilo tako da smo tačno znali šta se tamo dešavalo tokom tih par
dana u kojima je Mladić počinio strašni zločin - jer on je takoreći
bio onaj koji je to sproveo po Karadžićevom nalogu - ali toga tada
nismo bili svesni. Bez obzira na to, i tu ste potpuno u pravu, nakon
svega je potpuno neshvatljivo da međunarodna zajednica nije bila
sposobna da spreči to strašno krvoproliće.
* Kako je moguće da niste imali informacija o tome
šta se u Srebrenici događa? Vi ste prije dolaska na funkciju
ministra jedno vreme bili šef nemačke tajne službe BND. Šta su
radile obaveštajne službe?
- S pravom postavljate to pitanje. Ne znam više
precizno kako se to odvijalo. Znam samo da nismo znali za strahote
koje su se tamo dešavale. Sećam se holandskog ministra spoljnih
poslova čiji je bataljon UN bio na licu mesta i imao odgovornost.
Mislim da ni on nije tačno znao šta se dešava. Danas se pitam zašto
nije znao. Ne optužujem tajne službe, jer ne znam detalje. Kasnije
sam naravno pročitao da su postojali američki satelitski snimci na
kojima se tačno vidi razdvajanje ljudi pred fabrikom akumulatora u
Potočarima. Preko puta nje se sada nalazi veliko groblje sa 6.000
pokopanih žrtava. Ali sve se dešavalo u samo nekoliko dana i nije
bilo tako da su satelitski snimci narednog dana bili na stolu kako
bi se moglo politički delati. Bilo je pogrešno što NATO nije pozvan
u pomoć, odnosno pozvan je, ali je sprečeno da poziv stigne do NATO.
Bilo je naravno pogrešno stacionirati tako mali bataljon UN u
Srebrenici, stoga ne mogu ni Holanđane da optužim tako direktno...
iako je - kada sve pročitate - dosta toga bilo veoma čudno. Zato je
holandska vlada morala da podnese ostavku.
* Kako objašnjavate činjenicu da glavnokomandujući
trupama UN, francuski general Bernard Žanvije, nije prosledio u NATO
zahtev holandskog bataljona za vazdušnim napadima?
- To ne znam. Ali ako on zahtev nije prosledio u
NATO, onda naknadno moram reći da to nikako ne razumem. Ali ne znam
da li je to bilo baš tako. Puno toga sam pročitao, možda je to bilo
jednostrano. Znate, kada se desi nešto tako strašno, onda se
naknadno uvek postavlja pitanje kako to da niste znali, zašto niste
drugačije reagovali. Ne želim nikoga da optužujem, ali jednostavno
moram da kažem: Da, jesmo... svi smo zakazali.
* Šta su u to vrijeme radile vaše kolege, ministri
iz Holandije, Francuske, Velike Britanije? Zar Srebrenica nije bila
na dnevnom redu?
- Naravno da jeste...
* I sami ste rekli da je ubijanje trajalo više
dana...
- Ali to se ne može uporediti sa današnjom
situacijom, gde su obaveštajne veze i mogućnosti mnogo bolje nego
tada. Zaista nije bilo tako da smo na našim sednicama u Briselu
znali pojedinosti o Srebrenici.
* Rekli ste da su Amerikanci imali satelitske
snimke.
- Ali pokušao sam da kažem da ja to mogu da
objasnim samo činjenicom da je nekoliko dana moralo da prođe dok se
ti satelitski snimci obrade. Dakle nije bilo moguće da se danas
nešto desi, a informacije već sutra budu u ovalnom kabinetu na stolu
američkog predsednika, britanskog premijera ili nemačkog kancelara.
Ali to ništa ne menja u činjenici da je trebalo drugačije da
procenimo situaciju koja se polako ali sigurno zaoštravala.
* Gospodine Kinkel, dobro se sećam apela dvojice
članova nemačkog parlamenta Kristijana Švarc-Šilinga i Štefana
Švarca iz tog vremena. Oni su tada imali kontakt putem radio-amatera
sa gradonačelnikom Srebrenice i redovno su obaveštavali političkog
direktora Ministarstva spoljnih poslova Volfganga Išingera. Da li
ste vi dobijali te informacije?
- Pogledajte, prošlo je 20 godina od tada. Pitate
me nešto što vam ne mogu odgovoriti. Da sam znao nešto o tome odmah
bih vam rekao. Vidite i sami da ne pokušavam da bilo šta sakrijem.
Jasno i glasno sam rekao da smo mi svi zakazali, ali detalja i pored
najbolje volje ne mogu da se setim. Išinger je bio saradnik koji je
uživao moje najveće poverenje. Siguran sam da bi Išinger skrenuo
pažnju da je nešto znao i da je postajala i najmanja šansa da se
nešto preduzme. Ali toga ne mogu da se setim. Pitajte to njega.
* U nekim knjigama o raspadu Jugoslavije se
tadašnjem francuskom predsedniku Miteranu i britanskoj vladi
prebacuje da su imali tesne veze sa Miloševićem. Da li delite taj
utisak?
- Ne! Znate, odlično se sećam kako je izgledalo
raspoloženje na globalnoj političkoj pozornici. Uvek je, delom iz
istorijskih razloga, Rusija gajila relativno tesne odnose sa srpskom
stranom, a to je na neki način činila i Francuska. U tim teškim
godinama je nama Nemcima uvek prebacivano da smo imali previše
prijateljske odnose prema Hrvatskoj i Sloveniji. Međutim, u plenumu
evropskih ministara spoljnih poslova i - koliko znam - šefova država
i vlada niko nije mogao nekome da prebaci da je svojim odnosom prema
zemljama regiona na bilo koji način omogućio ovakve povrede ljudskih
prava. Naravno da je srpska strana tada imala više podrške iz nekih
zemalja, ali nikako - to vam odgovorno tvrdim - za masakr ili
genocidnu orgiju.
Glas
* Kada biste mogli da vratite vreme - šta biste
uradili drugačije?
- Da sam znao šta se dešava u Srebrenici, siguran
sam da bi u najmanju ruku doprineo da barem u Evropi dođe do vriska.
Rekao bih da to ne može biti ispravno. Onda bi morali da pokušamo da
nešto preduzmemo. Nemačka nije bila i nije ni danas u Savetu
bezbednosti UN, ali mi smo mogli tada kao Savezna Republika Nemačka
podignuti glas i reći: Tako više ne ide, molim vas pomozite!
|
