|
Nikada dalje od pomirenja nismo bili, komentarše u
intervjuu nedelje dugogodišnji profesor Filozofskog fakulteta u
Beogradu Žarko Korać odnose u regionu povodom 20. godišnjice
srebreničkog genocida, i zbog incidenta koji se dogodio premijeru
Aleksandru Vučiću u Potočarima i zbog poruka koje su razmenjivane
prošlih nedelja povodom hapšenja Nasera Orića i britanske Rezolucije
o Srebrenici. Poslata je ovog 11. jula ružna slika Beograda zbog
zabrane skupa kojim bi se odala počast žrtvama srebreničkog
genocida, kao i slika centra grada pod kordonom policije zbog
pretnji desničara.
RSE: Kakav će efekat imati Vučićev boravak u
Srebrenici, obzirom na incident koji se dogodio i koji u Srbiji
nazvan – pokušaj ubistva premijera?
Korać: Mislim da će efekat biti veoma loš. Pre
odlaska u Srebrenicu, ova komemoracija je prikazana isključivo
politički, kao manipulacija srpskim žrtvama i stvaranje preduslova
za ukidanje Republike Srspke. Ovaj težak incident i način kako ga
sada mediji i analitičari, državni ili paradržavni, obrađuju, bez
ikakve sumnje pokazuje da je efekat te posete krajnje negativan i da
to pokazuje da je Srbijadaleko od društva koje je spremno da se
suoči sa onim što se dešavalo 90-tih.
RSE: Da li to znači da će potpuno u zasenak biti
bačena činjenica da su Majke Srebrenice dočekale premijera vrlo
korektno i da su mu rekli - dobrodošli na mesto genocida?
Korać: On reč genocid ne upotrebljava. Već je tu
krupna razlika. On je u događajima koji su prethodili 11. julu, zbog
hapšenja Nasera Orića u Švajcarskoj, na konferenciji za štampu
govorio o tome da je Naser Orić vadio oči i klao. Zatim je čitav niz
ozbiljnih analitičara tvrdio da je sve to napravljeno da bi se
negirale srpske žrtve. Tu su i manifestacije koje su zabranjene s
obrazloženjem da je više skupova prijavljeno. Bila su prijavljena
tri skupa, od toga dva da bi omela prvi. Svi skupovi su stavljeni u
istu ravan.
Stravično je to što se celokupna komemoracija,
20-godišnjica genocida, stavlja u kontekst političkih odnosa, a ne
onoga što bi trebalo suštinski da se uradi. Srbija bi trebalo da
bude odgovorna jer je ona vodila politiku koja je u ishodu imala taj
užasni zločin u Srebrenici. Ona bi trebalo da pokaže sposobnost i
želju da se okrene kritički prema 90-tim godinama. To je u
potpunosti izostavljeno.
Ono što je osnovno kod ovog događaja i što je
engleska Rezolucija, koja je data Savetu bezbednosti, želela da
postigne, jeste da se govori o samom zločinu i o politici koja
dovodi do zločina. Ništa se od svega toga nije dogodilo. To je bilo
jedno političko nadmudrivanje – Rezolucija, Naser Orić, ko je koga
više ubio, da li je reč genocid odgovarajući termin... Srbija u ovom
trenutku žalosno deluje kao zemlja koja nema, ne samo samilost prema
8.000 brutalno ubijenih ljudi, nego nema nikakav kapacitet da
kritički govori prema 90-tim. Ima ga manje nego 2001.
RSE: Aleksandar Vučić je na press konferenciji na
posredan način optužio Bakira Izetbegovića za tu atmosferu o kojoj
govorite, vezujući njegovu reakciju za slučaj Nasera Orića.
Korać: Kod nas se priča o izvinjenju i suočavanju
sa prošlošću i to se vidi na jedan vrlo specifičan način. U našem
društvu, kada se govori o izvinjenju, stalno se bavi likom onoga
koji se izvinjava. Ni u jednom trenutku se ne govori o onome kome se
izvinjavate. Kod nas se misli da je dovoljno reći – "izvinjavam se".
Veruje se da su to magične reči posle kojih se ništa više ne dešava.
Treba videti kako porodice žrtava, rođaci žrtava, pa i čitav narod,
reaguju na tu izjavu. Pitanje je da li se izvinjavate iskreno, ili
je to politička manipulacija, ili se to radi zbog pritiska spolja
ili zato da bi Srbija brže i lakše ušla u EU.
Nemačka se hiljadu puta izvinila, ali zločini nisu
nestali. Genocid koji je nemački narod učinio u Drugom svetskom ratu
je deo njihove istorije. Neće nestati žrtve u Srebrenici. Srebrenica
je u ovom trenutku simbol čitavog rata. Srbija pruža ogroman otpor
tome, iako je to manje-više gotova stvar. Srbija kaže da nije bio
genocid, iako se taj zločin u sudskim presudama tako zove.
U ovom trenutku imate u Srbiji atmosferu koja
odgovara 90-tim: da smo nepravedno optuženi, negiraju se srpske
žrtve, želi se ograničiti prava RS, postoji velika zavera protiv
nas, Engleska je postala glavni neprijatelj, nevladine organizacije
su strani plaćenici. Identičan jezik 90-tih: „to sve rade Žene u
crnom, nevladine organizacije i borci za ljudska prava, koji su
plaćeni s polja. Svi žele loše srpskom narodu.“ Tu je i čuveno
pitanje: „gde su srpske žrtve?“
Srpski narod jeste strašno stradao u Drugom
svetskom ratu. To se neprekidno koristi da bi se mobilisali ljudi i
društvo, Srbija i srpski narod. To je potpuno suprotno onome što
tvrdite da hoćete - pomirenje u regionu i opraštanje.
RSE: Da li su Srebrenica i Potočari mesto gde
treba da se govori i o srpskim, i o svim drugim žrtvama, kako to
traži Srbija?
Korać: Možete govoriti i o svojim žrtvama. Mislim
da to nije u neposrednoj vezi sa vašim žaljenjem zbog tuđih žrtava.
Ne mislim da postoji neka međusobna simetrija ili povezanost. Ali
ako govorite o srpskim žrtvama, mora se govoriti korektno. U Srbiji
se govori činjenično netačno. Postoje podaci u samoj RS o broju
stradalih Srba u tom regionu, u Kravici, Bratuncu, u podrinjskom
regionu, koliko je tu bilo civila, koliko uniformisanih.
RSE: Neki analitičari ponavljaju da je najviše
bilo srpskih žrtava u ratovima 90-tih.
Korać: Ne da nema pomirenja, nego je stvorena
atmosfera da je srpski narod sada u defanzivi, da postoji neka
velika zavera na prostoru bivše Jugoslavije protiv njega, pre svega
među bošnjačkim i hrvatskim narodom, ali i albanskim. To su tri
naroda sa kojim treba da ostvarite pomirenje. Sa sva tri naroda ste
poremetili odnose. Govori se da su odnosi sve bolji, a ja to ne
vidim. Ministar spoljnih poslova Kosova ne može da dođe na
komemoraciju jer mu RS ne dozvoljava da pređe preko njene
teritorije.
RSE: Kako procenjujete poruke koje su se čule na
20. godišnjicu genocida u Srebrenici?
Korać: Svi su pominjali genocid i žrtve. Svi su
rekli da je to simbol tog rata koji se vodio.
Čini mi se da u Srbiji postoji velika nedoumica o
tome kakav se to rat tamo vodio. U Srbiji se smatra da se vodio
odbrambeni rat. Kada pažljivo pogledate, ono što bi se moglo
smatrati porukom drugog reda, vidi se da ima teškog nesklada između
onoga što govore strani predstavnici i onoga šta je dominantno u
javnom mnjenju u Srbiji. Priče o pruženoj ruci deluju sasvim
formalno.
RSE: Ali je ipak bivši američki predsednik Bil
Klinton posebno pomenuo i rekao da je jako dobro što je premijer
Srbije prisutan na komemoraciji.
Korać: Sigurno je da će svako pozdraviti kada dođe
premijer Srbije na takvo mesto, ali pogledajte kako je to sve
izgledalo. Prvo su bili zvižduci kada je došao. Onda je došlo do
incidenta, do koga nije smelo da dođe. To je težak propust
obezbeđenja. To je opasno. Treba biti ekstremni optimista i videti
pozitivan razvoj događaja u regionu.
RSE: Da li je prava slika odnosa vlasti prema
genocidu u Srebrenici zapravo ono što se dogodilo u Beogradu?
Korać: Jeste. Beograd je ono mesto gde bi trebalo
da vidite značajnije odbacivanje politike 90-tih. Poruke ljudi u
Srebrenici su bile – pomirenje bi bilo da nam kažete gde su kosti.
RSE: Načelnik opštine Srebrenica Ćamil Duraković
je rako: neka nam oni koji su prenosili te leševe u kamionima,
bageristi, oni koji su te leševe bacali u masovne grobnice, neka nam
komšije koje su to gledale kažu gde su pokopane, sklonjene,
sakrivene ostale žrtve. To je pružena ruka.
Korać: Meni je to bio najteži govor. On je to
spustio na nivo koji bi svaki čovek trebalo da razume, a to je da se
još uvek kriju ostaci i ubice, i niko neće da kaže rodbini gde su
zakopani njihovi najmiliji.
Svestan sam da ovo što govorim deluje jako
pesimistički, ali nažalost to je ono što mislim. Više bih voleo da
državnici, koji dolete i odlete iz Potočara, dolete i odlete iz
Bosne, a u suštini imaju druge političke preokupacije, mogu da kažu
da sve ide dobro i da region ide u dobrom pravcu. Ta vrsta optimizma
oko suočavanja s prošlošću u Srbiji nemam. U Srbiji je prestao
razgovor o 90-tim, pre svega što su na vlasti isti ljudi koji su
bili na vlasti 90-tih. Oni ne žele da govore o sebi. Ivica Dačić je
pokazao čak veliku dozu cinizma, govoreći o ovim događajima.
Ali Srbija će to morati da uradi. To je za mene
ključno pitanje – kako se zamišlja u Srbiji put u demokratsko
društvo, u novo društvo, u XXI vek, a da ne raščistite sa stvarima
koje su vezane za ovakve zločine? Možete navesti primere Japana,
delimično i Austrije, zemalja koje nikada do kraja to nisu uradile.
RSE: Turski predsednik je bio u Srebrenici, a
Turska je zemlja koja najstrašniji genocid nad Jermenima nije
priznala.
Korać: Tako je. To što drugi nisu u stanju da se
suoče sa prošlošću, ne opravdava tebe, koji to nisi uradio. Postoji
cena nesuočavanja sa prošlošću, koja je mnogo veća nego što mislimo.
RSE: Da li je osnovna poruka sa komemoracije u
Srebrenici – očekuje se da Srbija prizna da je to bio genocid i
očekuje se da prestane da negira genocid? Da li je to bila glavna
poruka Srbije?
Korać: Bila bi, po meni,još mnogo složenija – mi
vas podstičemo, mi smo na vašoj strani da napravite pomirenje, ali
to pomirenje nećete moći da napravite, a da otvoreno ne progovorite
o onome za šta je svako odgovoran. Srbija već dugo ne vodi raspravu
o 90-tim. Ona smatra da je to zatvorena tema. Možda će ovaj čuveni
dnevnik Mire Marković podstaći neku raspravu. Ali, ako u Srbiji
postoji jedna tema o kojoj se uopšte ne vodi rasprava, to su 90-te
godine. Zato Srbija ovako besno reaguje. Ona smatra da smo sada
demokratsko društvo, da su ljudi koji vode Srbiju demokrate. „Što
nas vraćate i što nam to spočitavate?“ Ta netolerancija je velika.
Čak idu toliko daleko da kažu da je to antisrpska zavera. Onda
lansiraju teze kako srpski narod nikada nije bio okupatorski, da je
Srbija uvek vodila samo oslobodilački rat, da je srpski narod uvek
stradao, a nikada nije nikome nažao učinio. Ponovo ta
nacionalistička romantika, pseudoistorijska.
Ovu raspravu u društvu bi morala da inicira vlast,
a ona u ovom trenutku to nije u stanju da uradi. Ono što je govoreno
u Srbiji, i u medijima i u javnosti, je da to jeste zločin, ali je
iz prošlosti, ne treba ga otvarati jer on smeta pomirenju. Glavna
primedba britanskoj Rezoluciji je bila da podstiče deobe u regionu.
Pošteno govoreći, Srbija bi volela da nije bilo
obeležavanja 20. godišnjice Srebrenice, da se ništa nije dogodilo i
da se svi pravimo da Srebrenice nije ni bilo.
Kada bi čovek bio optimista, mogao bi da pomisli
da bi Vlada Srbije mogla da napiše sopstvenu rezoluciju. Da
simbolički pokažu kajanje zbog genocida, da organizuju skup. Da
policija spreči Šešelja u organizaciji vlastitog antiskupa. Umesto
toga, prvo je bio zid plača pred Skupštinom, gde se govorilo samo o
srpskim žrtvama. Onda su bile pretnje ekstremno nacionalističkih
organizacija, uključujući i vanparlamentarnu Srpsku radikalnu
stranku, i Šešelja, koji su tamo došli sa crnim zastavama sa
lobanjom, četničkom zastavom. Onda je bila zabrana svih skupova. Sve
vreme se insistiralo na tome da je osnovni cilj tog skupa da se
genocidom negira mogućnost postojanja RS i da je sve to napravljeno
namerno da bi se zanemarile srpske žrtve.
Onda to sve osvane u jednom od najuticajnijih
medija u svetu, kao što je BBC, sa tekstom o tome da Srbija
zabranjuje ljudima u Beogradu da izraze kajanje i saosećanje sa
porodicama žrtava u Srebrenici.
RSE: Sve u svemu, da li je region bliži pomirenju
danas, nego u prvim posleratnim godinama?
Korać: Mislim da nije bio nikada dalje.
|
