|
Negiranje, relativizacija, opravdavanje ili
prećutkivanje - odnos je to većinske Srbije prema genocidu u
Srebrenici i dvadeset godina kasnije, ocenili su učesnici tribine u
Beogradu, u organizaciji Helsinškog odbora za ljudska prava.
Ovaj skup u Centru za kulturnu dekontaminaciju
okupio je one iste ljude koji su veče uoči komemoracije u
Potočarima, a nakon što je policija zabranila da ispred Skupštine
Srbije akcijom #sedamhiljada iskažu solidarnost sa žrtvama, palili
sveće u centru Beograda.
Nakon što su minutom ćutanja odali poštu
ubijenima, ispred fotografija u okrviru izložbe “Srebrenički put
pakla”, učesnici su poručili je Srbija pala na još jednom ispitu,
protivljenjem i porukama povodom Rezolucije o Srebrenici, negirajući
ono što se pre dvadeset godina dogodilo.
“Svi podaci o ‘trijumfalnom’ pohodu na ovaj gradić
svedoče o moralnom padu srpskog naroda, čije dimenzije slute
antropološku katastrofu”, rekla je teatrološkinja Mirjana
Miočinović.
Napisala je to u tekstu 18. jula 1995. godine, tri
dana nakon reportaže o tzv. oslobađanju Srebrenice, koja je
emitovana na beogradskoj televiziji Studio B.
“Nekoliko već uveliko glađu i žeđu iscrpljenih
ljudi, u odeći koja nije imala nikakva vojna obeležja, presvukli su
se u planini, vele Srbi, među njima dva-tri dečaka od
četrnaest-petnaest godina, spuštaju se niz ogoljenu padinu, u susret
dobro naoružanim vojnicima, odevenim u besprekornu kamuflažnu
uniformu, s napadnim vojnim oznakama, nadmenim, a tobože ležernim i
prijateljski prostosrdačnim. Možemo samo zamisliti šta se događalo
kad je kamera prestala da snima (…) I čovek se pita, mora se pitati,
kako to ta sirotinja ugrožava ‘hrišćansku civilizaciju’ čiji su
veliki i nekoristoljubivi zaštitnici karadžići, mladići, koljevići.
I kakva je zapravo ‘hrišćanska civilizacija’, koje su to njene
vrednosti, kad su joj sredstva ‘odbrane’ tako monstruozna i
inspirisana tako niskim pobudama”, pita se, pored ostalog, Mirjana
Miočinović tog jula 1995.
Volela bi, kaže danas, da ovaj njen tekst posluži
kao dokaz da su još tada širokim masama mnoge stvari mogle biti
jasne. Ali nisu, ni dvadeset godina kasnije.
“Čitav bestidni napor u vezi sa negiranjem
genocida, i sramotom koju pred čitavim svetom većinska Srbija, njena
vlast i režimski mediji priređuju, povezan je sa njihovim paničnim
strahom da se prikriju temelji na kojima je stvorena njihova
najvrednija ratna tekovina, kako je manji bh. entitet determinisao
Dobrica Ćosić. Činjenice su poznate, uglavnom istražene, ali u
ovdašnjoj istoriografiji, pa i u većini društva, potpuno
ignorisane”, navodi istoričar Milivoj Bešlin.
Dokaza za planiranje genocida u BiH je mnoštvo,
podvlači on. Sandra Orlović iz Fonda za humanitarno pravo podseća na
one i pred sudom utvrđene.
„U tim danima, sredinom jula 1995. godine, videlo
se da u tim akcijama nije bilo nikakve spontanosti, nikakve
koincidencije – da su muškarci od onog trenutka kad su razdvojeni od
svojih porodica, premeštani vrlo organizovano, vrlo planski od
jednog do drugog mesta na putu do tog poslednjeg stratišta. Dakle,
od početka do kraja svi oni koji su učestvovali u toj akciji su
iskazali veliki trud da niko ko im je dopao šaka – ne preživi. Došli
smo u situaciju da dobijamo takve poruke od premijera da treba da se
gadimo i same pomisli da smo u stanju da učinimo genocid i da se
stavljamo u poziciju da se poredimo sa nekim afričkim plemenom, a
zapravo kada samo malo pogledamo u to vreme, shvatimo da smo to bili
mi“, podvlači Sandra Orlović.
Srebrenica nije samo simbol genocida u BiH, već i
simbolična stalna opasnost, uvek iznova moguća, upozorila je
predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava Sonja Biserko.
„Zato je Srbija opet bila na ispitu, koji nije
položila. Umesto pokajanja i empatije, pokazala je najgoru stranu –
aroganciju i moralnu otupljenost. Bez imalo refleksije za vlastitu
odgovornost. Britanska rezolucija razobličila je i Srbiju i Rusiju,
jer je ona bila pokušaj da međunarodnu zajednicu, ne samo Srbiju,
stavi pred ogledalo i ukaže na stalnu mogućnost ponavljanja
Srebrenice i u tom smislu na potrebu da se deluje preventivno.
Nažalost, taj pokušaj nije uspeo. Dželatima je dopušteno sistematsko
poricanje i relativizacija zločina, izjednačavanje žrtve i
egzekutora. I zato je naša obaveza da podsećamo, ne samo da
tugujemo, a tuga je ta koja nikada neće prestati, i da i dalje
činimo sve, svako na svoj način, da ne pobedi politika
isključivosti, etničke, religijske, nacionalne mržnje, politika
terora, nasilja i ekstremizma“, rekla je Sonja Biserko.
Društvu i istoriografiji, kada završi sa revizijom
Drugog svetskog rata, predstoji istraživanje i interpretacija ratova
devedesetih. A u tim istraživanjima, podvlači Bešlin, Srebrenica će
imati ključno mesto.
“Zahvaljujući delatnosti Međunarodnog suda za
bivšu Jugoslaviju prikupljen je ogroman materijal koji će poricanje
zločina i zločinačkih namera učiniti, ako ne nemogućim, onda ih
otežati do granica koji će ozbiljno dovesti u pitanje profesionalni
i moralni integritet poricatelja. Srebrenica treba da postane
ključna tačka pluralizacije našeg društva. Dokaz da nismo svi isti i
svi tobož proevropski orijentisani. Srebrenica mora ponovo da
afirmiše podelu na dve Srbije”, navodi Bešlin.
Učesini tribine istakli su da se ukazivanje na
činjenice o tome šta se dogodilo u Srebrenici ne sme svoditi samo na
dane uoči godišnjica genocida.
|
