Intervju
Nilsen: Zapadni Balkan se nalazi u 1967. godini
Dragan Štavljanin
14. decembar/prosinac, 2017, RSE
|
|
'Tek prvi korak u suočavanju sa prošlošću
na prostoru bivše Jugoslavije'
|
|
Imajući u vidu da je istinsko suočavanje sa
prošlošću u Zapadnoj Nemačkoj počelo ne pre 1968. godine, tim
merilima posmatrano Zapadni Balkan se nalazi tek u 1967. ocenjuje u
intervjuu za Radio Slobodna Evropa Kristian Nilsen (Christian Axboe
Nielsen), profesor istorije na Univerzitetu Arhus u Danskoj i sudski
veštak u haškom Tribunalu u nekoliko procesa, uključujući i Radovanu
Karadžiću.
On ističe da je Haški sud odigrao veliku ulogu u
utvrđivanju činjenica o zločinima, ali da je to tek prvi korak u
suočavanju sa prošlošću na prostoru bivše Jugoslavije.
Profesor Nilsen je doktorirao na Univerzitetu
Kolumbija i ekspert je za jugoistočnu Evropu. Pisao je o vladavini
kralja Aleksandra, ali i o fudbalskim huliganima u Srbiji, te o
zabrani gej parade. Fokus njegovog istraživanja je delovanje
policije i službi bezbednosti u socijalističkoj Jugoslaviji.
RSE: Haški tribunal i formalno završava rad 19.
decembra. Kako biste ocenili njegov učinak, nakon više od dve
decenije delovanja, pre svega u ispunjivanju osnovnog zadatka
utvrđivanja činjenica o ratnim zločinima kao i pravde?
Nilsen: Mislim da je važno najpre reći da se radi
o najproduktivnijem međunarodnom krivičnom tribunalu. Nikada pre
toga nismo imali toliko suđenja za ratne zločine, zločine protiv
čovečnosti i genocid. Zbog ovog kao i Tribunala za Ruandu, imamo
danas i stalni Međunarodni krivični sud, što je neposredna posledica
delovanja Haškog suda.
Utvrđen je bezbroj zločina i činjenica,
identifikovani su neposredni izvršioci kao i njihovi pomagači.
Nekoliko najvažnijih političkih, vojnih i policijskih podstrekača i
izvršalaca su osuđeni.
To je sve veoma važno, ali predstavlja samo
početak suočavanja sa prošlošću u bivšoj Jugoslaviji.
Haški sud je dao mnogo veći doprinos nego što je
iko mogao da zamisli davne 1994. kada je uspostavljen. Učinio je i
stvari koje su tada ljudi smatrali nemogućim. Istovremeno, uradio je
manje nego što su njegove najveće pristalice želele.
|
|
Baneri ispred zgrade Haškog tribunala
tokom suđenja Ratku Mladiću, novembar 2017
|
|
Da bismo dobro procenili rad Tribunala, treba da
se prisetimo zbog čega je osnovan. Niko nije mogao da očekuje
1990-ih da će zemlje bivše Jugoslavije biti u stanju da objektivno,
marljivo i efikasno istraže sve ratne zločine. Jasno je šta bi bilo
da nije uspostavljen Haški sud.
U Hrvatskoj bi sudili Srbima i ponekom Bošnjaku. U
Srbiji bi procesuirali Hrvate, Bošnjake i kosovske Albance, i tako
dalje. Upitno je da li bi takva suđenja bila uopšte pravična.
Uostalom, koliko su ljudi na području bivše Jugoslavije danas
zadovoljni sa nekim najvažnijim suđenjima u svojim državama - ne
samo za ratne zločine koja su zaglavila, kao što je proces Glavašu u
Hrvatskoj ili za Srebrenicu u Srbiji, već i suđenje u Beogradu
žrtvama srpske nacionalnosti koje su stradale u političkim i
mafijaškim zločinima 1990-ih?
Pitam se šta je sa slučajem ubistva Ćuruvije i
ostalih srpskih novinara, zatim Pavla Bulatovića, Radovana Stojičića
pa čak i Arkana?
Kako ide sa famoznim suđenjima moćnim ljudima u
regiji za finansijske i političke malverzacije tokom 1990-ih?
Koliko su tih slučajeva policijski i pravosudni
organi, recimo, u Srbiji temeljito istražili i procesuirali?
Čujem ovih dana kako se u Hrvatskoj govori da
Haški sud nije hrvatski, pa zbog toga ne valja. Pa, o tome se i
radi. Niko razuman nije mogao očekivati za vreme Tuđmana pravična
suđenja za ratne zločine ni Hrvatima, a kamoli Srbima.
I holokaust se osporava
RSE: Pokazalo se da se činjenice koje je utvrdio
Haški tribunal često odbacuju ili interpretiraju u skladu sa svojim
nacionalnim interesima i narativima. To pokazuje stav u znatnom delu
srpskog naroda da je genocid u Srebrenici bio mit, ili stav u
Hrvatskoj da je operacija “Oluja” bila isključivo odbrambenog
karaktera iako je oko 200.000 Srba izbeglo ili proterano.
Nilsen: Nažalost, to mene kao istoričara veoma
malo iznenađuje. Ti nacionalni narativi su veoma istrajni, uprkos
radu haškog Tribunala. Živimo u svetu u kome neki ljudi i u 2017.
negiraju najosnovnije činjenice o holokaustu i drugim notornim
zločinima. Svako misli da ima pravo da iznosi svoje mišljenje o
složenim pravnim, političkim i istorijskim pitanjima, što se
naročito odnosi na istoriju najnovijih ratova na području bivše
Jugoslavije. Negiranje zločina i ljudsku glupost nikada nećemo
eliminisati.
Međutim, mislim da je rad Haškog tribunala
drastično suzio prostor za osporavanje osnovnih činjenica o ključnim
događajima iz 90-ih godina. Ipak, ovaj sud, naravno, ne može da
promeni činjenicu da Srbe interesuju samo srpske žrtve, Hrvate
hrvatske, Bošnjake bošnjačke i tako dalje.
Da se vratim na početno pitanje: kako bi izgledala
situacija da uopšte nije bilo Haškog suda? Mislim da bi stanje bilo
neuporedivo gore nego što je postojeće.
Da podsetim, ovde se ne radi samo o suđenjima
neposrednim izvršiocima zločina nego o čitavom paketu neposrednih i
posrednih posledica rada međunarodnog Tribunala: na primer,
otkrivanje i ekshumacija masovnih grobnica, identifikovanje hiljada
žrtava, zatim prikupljanje ogromne političke, vojne i policijske
dokumentacije, koja bi inače bila uništena ili dostupna tek za
nekoliko decenija.
Mnogi problemi u tumačenju rada Tribunala mogu se
izbeći ako bi ljudi u regiji, a pogotovo političari, zapamtili možda
najvažniji princip međunarodnog krivičnog prava - koji datira još od
Nirnberga - a to je: individualna krivična odgovornost.
Međutim, kad god je izricana presuda u Hagu,
mediji i političari “podivljaju”. Kad su Gotovina i Markač osuđeni u
prvostepenom postupku, domaća štampa je pisala o proglašenju krivim
celog hrvatskog naroda i kriminalizaciji Domovinskog rata.
Kasnije, kada su oslobođeni u drugostepenom
postupku, te iste novine su pisale o potpunoj nevinosti hrvatskog
naroda.
No, koliko god da su ovakvi naslovi problematični,
još gore su izjave srpskih i hrvatskih ministara pravde. To pokazuju
ili da nemaju elementarna znanja o međunarodnom krivičnom pravu, ili
namerno obmanjuju svoje javnosti sa populističkim izjavama o
presudama. Čak nisu u stanju da budu dosledni u toj kritici. To
pokazuju i poslednje reakcije na poslednje presude Haškog suda.
Kritike Tribunala-pokazatelj dobrog rada
RSE: Umesto pomirenja, presude Haškog suda često
su izazivale žestoke reakcije na terenu, što pokazuju nedavni
slučajevi presuda Ratku Mladiću i šestorici hrvatskih lidera
takozvane “Herceg Bosne”. Svi su nezadovoljni.
Tako je premijerka Srbije Ana Brnabić izjavila
nakon presude Ratku Mladiću da su 75 odsto od 161 optuženih Srbi - a
da se zločini nad pripadnicima ovog naroda sračunato zanemaruju -
što je na tragu duboko uvreženog stava u srpskoj naciji da je Haški
sud antisprski. Nezadovoljni su i Hrvati, a Bošnjaci traže strože
kazne za zločine. Ni ustanovljavanje posebnog specijalnog suda za
utvrđivanje zločina bivše OVK na Kosovu, nije naišlo na oduševljenje
u tamošnjoj javnosti.l Da li je sama činjenica da su sve strane
nezadovoljne pokazatelj da je Tribunal objektivno i temeljito uradio
svoj posao?
Nilsen: Da, u nekoj meri. Slušajte, kada sam pisao
doktorat o Kraljevini Jugoslaviji, rekao sam sebi da ako taj rad ili
knjiga naiđe na oduševljenje bilo kog naroda na tom prostoru - onda
ću znati da sam uradio loš posao.
Stoga smatram da negativne ocene i kod Srba, i kod
Hrvata, i kod Bošnjaka i kod kosovskih Albanaca - na neki način
dobro govore o radu haškog Tribunala.
Sećam se divnog plakata, koji sam video u
kancelariji jedne nevladine organizacije u Beogradu, na kome je
pisalo: Haški sud - antisrpski, antihrvatski, antibošnjački i
antizločinački. To je za mene suština svega.
Iznenađuje me da smo svi opsednuti našim žrtvama,
dok nam je teško da prihvatimo prisustvo izvršilaca najgorih zločina
u našim nacionalnim redovima.
Kada je reč o procesuiranju zločina nad Srbima,
treba se prisetiti da je Srbija, odnosno tadašnja Savezna Republika
Jugoslavija, na čelu sa Miloševićem, dugo odbijala da sarađuje sa
haškim Tribunalom na bilo koji način, čak i u istragama zločina nad
Srbima. Isti pristup su dugo imali i u Republici Srpskoj.
Zanimljiv je slučaj Milorada Dodika koji je
1990-ih bio među retkim političarima u tom entitetu koji se zalagao
za izručenje Mladića i Karadžića Hagu, a 20-tak godina kasnije je
postao superpatriota.
S druge strane, u Hrvatskoj su na početku
sarađivali sa Tribunalom, očekujući da je njegov mandat usmeren
protiv Srba. Kasnije se, naravno, ispostavilo da je sudio i
pripadnicama drugih naroda, uključujući i Hrvate.
Neki mudri ljudi, poput Stipe Mesića, shvatili su
da Hrvatska ne može da sarađuje sa zanosom sa Tribunalom predajući
mu velike količine korisne dokumentacije o zločinima nad Hrvatima, a
onda preko noći tvrditi da ne može pronaći ili predati sličnu
dokumentaciju o zločinima nad Srbima ili Bošnjacima. Ta priča može
proći u Hrvatskoj ali ne i u Hagu.
Razlike među haškim sudijama
RSE: U kojoj meri je Hag doprineo ovakvom
raspoloženju jer su neke njegove presude mnogi u regiji protumačili
kao politički motivisane, kao što su oslobađanje Ante Gotovine,
Momčila Perišića i Ramuša Haradinaja?
Nilsen: Kao što znate, ne mogu da komentarišem
pojedinačne presude s obzirom na moju ulogu kao sudskog veštaka.
Međutim, nije nikakva tajna da u sudskim većima i među sudijama u
Hagu postoje zanimljive i značajne razlike u interpretaciji
međunarodnog krivičnog prava i istorijskih činjenica te njihovog
značaja za određene slučajeve i presude.
Međutim, oslobađajuća presuda u pravnom smislu
znači da je sudsko, odnosno žalbeno veće Tribunala, utvrdilo da
tužilaštvo nije uspelo da dokaže krivicu optuženog van razumne
sumnje. Dakle, oslobođeni su krivice u pravnom smislu, ali to ne
znači da nije bilo zločina. U nekim slučajevima, sudsko veće je
utvrdilo da su počinjeni zločini, ali da nema dovoljno dokaza da su
optuženi krivi.
Ako detaljnije proučite oslobađajuće presude
licima koja ste pomenuli, videćete da su sudska veća ustanovila da
je u tim slučajevima počinjeno mnogo zločina, identifikovala su i
imena mnogobrojnih žrtava, ima i interesantnih zaključaka o
povezanosti najvišeg državnog i vojnog rukovodstva sa tim zločinima
- i u Srbiji i u Hrvatskoj. Međutim, sudsko veće nije uspelo da
dokaže krivicu optuženih van razumne sumnje.
Naravno, to je teško objasniti običnom čoveku koji
nije radio u ovom međunarodnom sudu. No, to je činjenica i siguran
sam da ćemo o tome još godinama raspravljati.
|
|
I oslobađajuće presude su deo rada jednog
tribunala: Nilsen
|
|
Dodao bih šta mi je rekao jedan advokat koji je
branio neke od okrivljenih u Hagu: sudsko veće može da odluči samo o
krivici ili nevinosti optuženog lica na osnovu optužnice koje je
dobilo od tužilaštva. Dakle, moguće je i da je to lice krivo zbog
nečega što je učinilo ali to se ne nalazi u optužnici.
Dodao bih i opšte zapažanje da je običnom čoveku
veoma lako da nekoga proglasi krivim. Takođe, mnogi smatraju da je
svaka oslobađajuća presuda bila poraz Haškog suda, osim, naravno, za
one koji se u Srbiji, Hrvatskoj ili BiH doživljavaju kao junaci.
Međutim, niko normalan ne može da tvrdi da bi bilo
dobro da su sve optužene u Hagu osudili, i da nije bilo
oslobađajućih presuda. To postoji samo u diktaturi.
Prema tome, mada razumem frustraciju žrtava, i
oslobađajuće presude su deo rada jednog tribunala. U pravu nije lako
dokazati zločine protiv čovečnosti i genocid. Zato ova suđenja tako
dugo traju. Naravno, to ne znači da nije legitimno kritikovati Haški
sud. I ja i drugi saradnici ovog suda smo to u više navrata činili.
Međutim, ljudi u bivšoj Jugoslavji su skloni da olako kritikuju a da
nisu previše razmišljali šta znači konkretno dokazati krivicu nekoga
ko je bio stotinama kilometara udaljen od mesta zločina.
Kritika nekih ljudi mi ponekad liči na ponašanje
ljudi koji su amaterski igrali fudbal dok su bili mladi, a sada
kritikuju promašaje igrača u Bundes ligi. Da li oni znaju šta znači
igrati na tom nivou i uz takve protivnike?
Uz časne izuzetke kolege Erika Gordija iz Londona
i Marka Milanovića, odličnog pravnika iz Notingema, mnogi drugi
komentarišu presude, a da ih nisu ni pročitali niti se udubili u
predmete. Dakle, njihovi stavovi samo odražavaju predrasude po
osnovu etničke pripadnosti.
Na primer, poslednje haške presude imaju više od
dve hiljade stranica. No, začudo, pre nego što su objavljene u
celini na sajtu Haškog suda, usledile su reakcije a da ti
komentatori nisu ni ušli u suštinu tih presuda.
RSE: Rekli ste da su suđenja morala da traju dugo.
Međutim, to je izazivalo kontroverze, poput procesa Vojislavu
Šešelju koji je trajao više od 10 godina, ili višegodišnjeg suđenja
Slobodanu Miloševiću, koji je preminuo pre izricanja presude. S
druge strane, Nirnberški proces je trajao manje od godinu dana.
Da li je sve to moralo tako da bude?
Nilsen: Ne znam da li je moralo sve tako dugo da
traje. Međutim, podsetiću vas da su obojica koristila pravo da se
sami brane. Ne bih to detaljnije komentarisao, ali je sasvim moguće
da bi bilo bolje i za njih, i za sud i za žrtve – da su morali da
angažuju profesionalnog advokata, bez obzira da li je optuženi i sam
advokat.
Tiha rehabilitacija haških osuđenika
RSE: Iako pomirenje nije bilo mandat ICTY, njegov
bivši predsednik Teodor Meron je izjavio da su velika dostignuća
ovog suda znatno doprinela miru i pomirenju. Međutim, da li je to
zaista tako, imajući u vidu da je pomirenje u nekadašnjoj
Jugoslaviji i dalje varljivo?
Nilsen: Niko ne zna šta nam donosi budućnost. Lako
je na kraju rada Tribunala biti pesimista. Nedavno sam pročitao
isvrstan tekst Refika Hodžića o tihoj rehabilitaciji osuđenih ratnih
zločinaca na Balkanu.
Što se tiče suočavanja sa prošlošću, treba biti
realističan. Haški sud nikada nije mogao biti ništa više nego samo
početak tog procesa. Imajući u vidu da su ratovi u BiH i u Hrvatskoj
završeni pre 22 godine, olako je zaključiti da pravog suočavanja sa
prošlošću neće ni biti. Međutim, ako se osvrnemo na primer Zapadne
Nemačke, koja se često uzima kao supermodel za takav proces, onda
ćemo biti malo realističniji.
Naime, koliko god mislili da je Nemačka odradila
fantastičan posao, ta konfrontacija sa zločinima skoro da nije ni
počela u prvih 25 godina. Od Nirnerškog procesa do suđenja Ajhmanu,
Nemci nisu skoro nikoga procesuirali od svojih mnogobrojnih
zločinaca, a nemačka javnost i državno rukovodstvo uglavnom su
prećutali svoju zločinačku prošlost.
Fric Bauer, poreklom Jevrejin koji je bio zadužen
za procesuiranje zločina, često je govorio da se nalazi na
“neprijateljskom području”, čim je izlazio iz svoje kancelarije.
RSE: Takva je atmosfera vladala i tokom 1960-ih
godina.
Nilsen: Pa, da. Najbolji nemački istoričari
smatraju da je pravo suočavanje sa prošlošću – i to u Zapadnoj
Nemačkoj, a da ne govorimo o Istočnoj, socijalističkoj – krenulo tek
1968. i to sporo i sa izvesnim nedostacima, koji se vide u današnjoj
nemačkoj politici. No, ostvaren je zavidan rezultat u odnosu na neke
druge zemlje.
Gledajući na taj kontekst, te da je Drugi svetski
rat završen 1945. – onda se po zapadnonemačkom vremenu Balkan nalazi
negde u 1967. godini. To znači da je put ili borba tek počela i rad
haškog Tribunala, kao što sam rekao, tek je početak dugotrajnog i
zahtevnog suočavanja sa prošlošću.
Taj proces na Balkanu će, kao i u slučaju Zapadne
Nemačke, imati veze sa budućim generacijama koje su, nadam se, manje
opterećene prošlošću i biti u stanju, kao i mladi Nemci, da
preispitaju stavove svojih roditelja o prošlosti.
Istorija kao oružje
RSE: Međutim, te mlade generacije na Balkanu uče
paralelne istorije i, po mnogim istraživanjima, još su
konzervativnije i radikalnije od svojih roditelja.
Kažete da je Balkan negde u 1967-oj godini ako
poredimo sa primerom Zapadne Nemačke. Međutim, mnogi bi rekli da je
tek u 1946-oj, odmah nakon rata, ili čak 1939-oj uoči sukoba. Naime,
situacija na prostoru bivše Jugoslavije je i dalje veoma napeta,
neki čak tvrde da atmosfera podseća na onu uoči rata: suštinski nije
rešen nijedan nacionalni spor. Takođe, nisu otklonjeni ni uzroci
koji su doveli do raspada Jugoslavije i kasnijih sukoba, te da u tom
smislu rat, makar retorički, nije završen.
Nilsen: Potpuno Vas razumem jer sam i ja zabrinut
zbog razvoja situacije. U pravu ste kad govorite da je problem usko
vezan za udžbenike i nastavu u školama.
Istorija se na Balkanu doživljava kao oružje, kao
alat za nekritički odnosprema nacionalnom identitetu.
|
|
Fotografija - Istorija na
Balkanu: Šta učimo jedni o drugima?
|
|
Takođe, balkanski političari umesto da se
fokusiraju na egzistencijalne probleme građana, lakše im je da
govore o stradanju svog naroda ili navodnom neprijateljskom
ponašanju susednih i drugih naroda.
Veoma su vidljive posledice takve politike. Imao
sam prilike da ovde u Danskoj sretnem mnogo marljivih i dobrih ljudi
iz BiH, Srbije i Hrvatske koji su došli da žive i rade jer ne mogu
po ko zna koji put da slušaju iste priče političara o ratovima iz
1990-ih ili o četnicima i ustašama.
Dosta građana sa prostora bivše Jugoslavije je
potražilo bolju budućnost i u Švedskoj, Nemačkoj i drugim evropskim
zemljama jer uviđaju da domaći političari ne nude konstruktivna
rešenja za njihove socijalne i ekonomske probleme.
Kriminalno bratstvo i jedinstvo
RSE: Međutim, mnogi građani nasedaju pa i aktivno
podržavaju tu nacionalističku politiku, pa se zbog toga može reći da
u retoričkom smislu rat na Balkanu nije završen.
Nilsen: Često zaboravljamo dogovore
nacionalističkih stranaka, recimo, posle prvih višestranačkih izbora
u BiH, pa i kasnije. Neko je to nazvao “kriminalnim bratstvom i
jedinstvom” koje i dan danas postoji. To znači ako ne dirate previše
u naše prljave poslove, mi se nećemo petljati u vaše. Kao što je
Miloševiću bio potreban Tuđman i obrnuto, tako su Dodik i
Izetbegović danas jedan drugi potrebni.
Kako mi je rekao jedan kolega u Sarajevu, današnji
političari promovišu svoje interese i preko tabloida i drugih medija
koje drže čak čvršće pod kontrolom nego, kako mi se ponekad čini,
Milošević ili Tuđman. To nije nastavak rata već psihoze. Zato imamo
senzacionalističke naslove o haškim presudama.
Političari potenciraju na ontološkoj opasnosti po
njihovu državu. Dakle, ako bismo mi, Hrvati, priznali da je hrvatska
vojska počinila neke zločine tokom Domovinskog rata, ili da smo mi,
Srbi, krivi za zločine na Kosovu – to se predstavlja u medijima kao
da bi Hrvatska ili Srbija preko noći nestale kao države.
To, naravno, nije tačno. Vratio bih se na primer
Nemačke i slavnog filozofa Karla Jaspersa. Nemci su kao nijedan
narod priznavali odgovornost za ratne zločine, a niko danas ne kaže
da je ona zbog svoje uloge u Drugom svetskom ratu izgubila pravo na
postojanje. Štaviše, ona je jedna od najmoćnijih država u Evropi,
pa, rekao bih, i u svetu.
Dakle, istinsko suočavanje sa prošlošću je ne samo
put ka pomirenju u regionu, već i sastavni deo izgradnje boljih
društava i država.
|
|
Kao što je Miloševiću bio
potreban Tuđman i obrnuto, tako su Dodik i
Izetbegović danas jedan drugom potrebni: Nilsen
|
|
Lokalni sudovi nespremni da preuzmu posao
Haga
RSE: Imajući u vidu nespremnost većine u svakoj
balkanskoj državi da se suoči sa zločinima koje su počinili njihovi
sunarodnici – takođe, da su haški osuđenici izašli iz suda
nepromenjeni, odnosno da ne priznaju zločine – da li će lokalni
sudovi biti u stanju da efikasno i nepristrasno vode procese?
Pomenuli ste slučaj Glavaš u Hrvatskoj, zatim
suđenje za Srebrenicu u Srbiji. Takođe, nedavno oslobađanje Nasera
Orića od strane Suda BiH izazvalo je veliki odijum u srpskoj
javnosti.
Nilsen: Rad lokalnih i specijalnih sudova je
sastavni deo nastavka procesa suočavanja sa prošlošću. No, nisam
previše optimističan, posmatrajući dosadašnje istrage i suđenja pred
domaćim sudovima. Ne bih komentarisao konkretne slučajeve, ali imam
utisak da uglavnom postoji interesovanje da se sudi pripadnicima
drugih naroda, ali ne i osumnjičenima za ratne zločine u okviru
svoje nacije.
Posebno sam zabrinut zbog situacije u BiH, gde
postoji prećutni dogovor među vodećim strankama u Federaciji i RS da
bi bilo bolje odustati od intenzivnog procesuiranja ratnih zločina.
Kao istoričara, takav sporazum me ne bi iznenadio.
Prisluškivani razgovori koji se nalaze u arhivi
Haškog tribunala svedoče da su političari često koristili
nacionalističku mržnju kao paravan za šverc, za svakake krimogene
aktivnosti, Dok su javno tvrdili da treba po svaku cenu braniti
srpski i hrvatski narod, neki od njihovih lidera su međusobno
trgovali ostvarivši ogromno bogastvo zahvaljujući ratu. To je važan
deo tog prljavog rata.
Kao što sam rekao, o tome postoji obimna
dokumentacija u Hagu, ali se o tome u bivšoj Jugoslaviji veoma malo
govori jer to što rade današnji političari, u velikoj meri je
nastavak pomenute prakse iz ratnih vremena.
RSE: Nema saglasnosti skoro ni o čemu, pa ni o
karakteru sukoba. U Srbiji se insistira da je to bio građanski rat,
dok u BiH i Hrvatskoj, mislim na Bošnjake i Hrvate, smatraju da je
to bila agresija zvaničnog Beograda. Do kakvog ste zaključka Vi
došli i kao istoričar i sudski veštak?
Nilsen: Ne bih ulazio u detalje. Međutim, postoje
pravne kvalifikacije tih ratova. Od prvog suđenja (Dušanu) Tadiću pa
nadalje imamo odluku sudskih veća da je taj rat u Bosni i
Hercegovini imao međunarodni karakter. Mislim da je to jasno i da su
i Hrvatska i Srbija vodile rat protiv Bosne.
Isto tako je jasno da je Srbija napala Hrvatsku.
Srpske vojske u Bosni i u Hrvatskoj su bile potpuno zavisne od
finansijske i materijalne pomoći iz Srbije odnosno Savezne Republike
Jugoslavije. A HVO u Bosni nije mogao da preživi bez obimne pomoći
Hrvatske. U to vreme je Bosna bila međunarodno priznata država. Sa
druge strane, isto tako je jasno da je do rata došlo i zbog pobune
srpskog naroda u Hrvatskoj i u BiH, što ukazuje i na elemente
građanskog rata.
Dakle, može se zaključiti da je reč o sukobu koji
ima karakteristike i međunarodnog i građanskog rata. Za mene su
problematična saopštenja pojedinih parlamenata, kao što je famozna
Deklaracija o Domovinskom ratu koju je usvojio Sabor Hrvatske,
kojima se zabranjuju ili ograničavaju istraživanja pa i sloboda
govora i mišljenja novinara, istoričara i drugih ljudi o prirodi tih
sukoba.
Sve u svemu, imamo odličan primer gde ljudi
pretpostavljaju da konačan odgovor mora da bude ili crno ili belo,
ali pravi je odgovor da je bilo dosta sivo. Uostalom takva pitanja
me previše podsećaju na pitanje da li je recimo Gavrilo Princip bio
junak ili terorista. Pravi istoričar neće odgovoriti na to pitanje
nego će da istražuje zašto je on u nečijim očima bio junak a u očima
drugih ljudi bio terorista.
RSE: Vi ste bili ekspert svedok u nekoliko procesa
u Haškom sudu. Rekli ste da je to iskustvo za Vas nemerljivo. Šta je
za Vas bilo najupečatljivije?
Nilsen: S obzirom da sam uvek bio veštak što se
tiče delovanja organa unutrašnjih poslova, mislim da je važno da
shvatimo da su ratovi i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini zapravo
počeli sa uspostavljanjem monoetničkih policijskih struktura, koje
su često tokom rata i u saradnji sa paravojnim strukturama počinile
neke od najstravičnijih zločina. Tu ne zanemarujem ulogu raznih
vojski, ali mislim da je haški Tribunal kasno shvatio suštinu
delovanja tih policija u ratovima.
Što se tiče mog ličnog iskustva, ja ću možda
najviše zapamtiti svoje brojne razgovore i na terenu i u sudnici sa
ljudima koji su počinili ili naredili zločine. Zapamtiću njihovu, ne
nailazim na bolju reč, normalnost, i nikada neću zaboraviti da su
neki visokoobrazovani intelektualci, oficiri i policajci, koji su do
1991. godine vodilli normalne živote, posle počinili najgore
zamislive zločine.
Ali, hoću zapamtiti i one ljude koji su nama
pomagali u otkrivanju tih zločina. I posebno ću zapamtiti pukovnika
tadašnje Vojske Republike Srpske koji mi je u kasarni u Bileći rekao
da ga je kao Srbina, oficira i čoveka sramota to što je njegova
vojska uradila u Srebrenici i na drugim mestima. Rekao mi da je
njegova najveća dužnost da nam pomogne u našim istragama. To je
čovek koji shvatio pouku Jaspersa: nije narod kriv za zločine
počinjene u njegovo ime, ali narod snosi etičku odgovornost za te
zločine i mora sve uraditi što se tiče njihovog procesuiranja.
|
|
|