Politička
participacija manjina i očuvanje multietničkog identiteta Vojvodine
Novi Sad, 26. septembar 2007.
Zaključci i preporuke drugog okruglog stola
Pitanje političke reprezentacije manjina jedno je od
ključnih sa kojim se suočava svaka etnički pluralna zajednica.
Raspravljajući na temu "Politička reprezentacija manjina i očuvanje
multietničkog identiteta Vojvodine" učesnici drugog u nizu okruglog
stola u okviru projekta "Promovisanje multietničkog identiteta
Vojvodine" podvukli su značaj političke reprezentacije manjina za ukupnu
legitimnost predstavničkih institucija, stabilnost društva, očuvanje
identiteta pokrajine i, konačno, kretanje Srbije ka evropskim
integracijama.
Uvažavajući činjenicu da je za pripadnike manjina
pitanje reprezentacije dvostruko važno, jer se ne odnosi samo na
konstituisanje predstavničkih organa na lokalnom i pokrajinskom nivou,
nego i unutar same manjinske zajednice, učesnici rasprave su istakli da
se i u ovoj oblasti uočava izostanak sistematičnih i promišljenih napora
na unapređenju položaja manjina. Podsećajući na činjenicu da o tom
pitanju uglavnom govori pod pritiskom ključnih političkih događaja kakvi
su izbori, da se pojednostavljuje i svodi na dogovore i nagodbe
stranačkih aktera, učesnici okruglog stola su predložili da se u cilju
iznalažanja najoptimalnijeg modela:
- Krene od načela pozitivne diskriminacije, te da se mere koje su u tom
pogledu već poduzete (prirodni prag, manji broj potpisa za predaju
manjinskih listi) nadograde novima (garantovani mandati, na primer);
- Da se u preračunavanju glasova u mandate koristite formule koje su
pogodnije za manjine (npr. Nimajerova umesto Dontove formule);
- Da se potstakne otvaranje velikih stranaka prema manjinama kako bi
njihove predstavnike kandidovale na svojim listama (rezervisana mesta za
manjine)
- Da se u okviru finansijskih sredstava namenjenih izbornoj kampanji
predvide posebni benefiti za manjinske liste.
Kada je reč o reprezentaciji putem nacionalnih saveta
učesnici u raspravi založili su se za:
- Neposredan izbor nacionalnih saveta
- Precizno definisanje njihovih nadležnosti putem zakona o nacionalnim
savetima
- Stabilno finansiranje
- Potpunu transparentnost u radu
Tokom rada okruglog stola posebno je naglašeno i
sledeće:
- Da se prestane sa potiskivanjem i marginalizacijom manjinskog pitanja,
te da se tome pitanju, unutar posebne državne strategije, pristupi na
obuhvatan i sistematičan način,
- Da se kontinuiranim naporima menja opšti diskurs prema manjinama.
Umesto zahtevane lojalnosti potrebno je ukazivati na to da su pripadnici
manjina ravnopravni građani koji, i pored toga, a radi očuvanja svog
identiteta, imaju potrebu i za posebnim merama zaštite, počev od
obrazovanja do izbora za predstavnička tela političke zajednice.
I.
Pitanje političke reprezentacije manjina jedno je od
pitanja kojem se u Srbiji mora posvetiti više pažnje ukoliko Srbija želi
da se konstituiše kao stabilna, uređena i demokratska zajednica. Ovim
rečima bi se, na najkraći način, mogla sumirati rasprava koju je na temu
"Politička reprezentacija manjina i očuvanje multietničkog identiteta
Vojvodine" Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji organizovao krajem
septembra u Novom Sadu.
Učesnici okruglog stola izrazili su snažno i
nepodeljeno uverenje da se na pitanju reprezentacije manjina dokazuje
zrelost i privrženost jedne zajednice demokratskim vrednostima. Pored
toga, u raspravi je ukazano i na važnost ovog pitanja sa stanovišta
političke kohezije i stabilnosti društva, ali i očuvanja vojvođanskog
identiteta. U prvom slučaju adekvatnim reprezentovanjem manjina se
zadovoljava njihov interes za priznanjem, ali i obezbeđuje legitimnost
predstavničkih tela države u čijem radu manjine participiraju, dok je u
drugom slučaju identitet Vojvodine utoliko lakše učuvati ukoliko su u
njenim predstavničkim telima manjine zastupljene u većem broju. Na
kraju, ovo pitanje, po mišljenju učesnika u raspravi, nije nevažno i sa
stanovišta evropskih integracija koje, kao jedan od uslova,
podrazumevaju i prisustvo manjina u izbornim predstavničkim organima.
II.
Uvažavajući činjenicu da na reprezentovanje manjina
utiče više činilaca - jedni su vezani za sam izborni sistem (izborne
jedinice, visina cenzusa, formule pomoću kojih se glasovi pretvaraju u
mandate, itd), dok se drugi odnose na činioce izvan izbornog sistema
(politička organizovanost manjine, broj njenih pripadnika, njihova
teritorijalna /de/koncentracija, itd) - učesnici u raspravi su naglasili
nekoliko važnih momenata:
Najpre, istaknuto je da je konstruisanje odgovarajućeg
modela manjinske reprezentacije lakše ukoliko se može osloniti na
odgovarajuću političku kulturu. Nasleđena politička kultura ocenjena je
kao nedemokratska i nesenzibilna u odnosu na manjine, jer ih tretira kao
"teret" i "smetnju". Pod znak pitanja dovedena je privrženost političke
elite demokratskim principima - imajući u vidu njenu spremnost da, prvo,
u izbornoj godini menja izborna pravila i, drugo, da pod firmom zaštite
manjina protežira vlastite (grupne, odnosno stranačke) interese, kao i
nespremnost da ispuni obaveze utvrđene bilateralnim sporazumom (sa
Republikom Hrvatskom, na primer) u pogledu zastupljenosti manjina u
predstavničkim i izvršnim telima.
Drugo, naglašeno je da u složenim, višetničkim
društvima izborni sistem mora zadovoljiti nekoliko kriterija: prvo, mora
što je moguće bolje reprezentovati volju birača; drugo, mora biti što
jednostavniji; treće, mora stabilizirajuce delovati na međuetničke
odnose u društvu; i, četvrto, mora omogučiti formiranje stabilnih
institucija.
Treće, polazeći od činjenice da u srbijanskom društvu
postoje velike asimetrije i između samih manjina, a ne samo na liniji
većina - manjina, izneto je mišljenje da bi na različite manjine trebalo
primeniti različite institute kako bi im se omogučila zastupljenost u
parlamentu. To je pitanje naročito interesantno kada je reč o tzv. malim
manjinama koje, s obzirom na oskudne demografske kapacitete, ne mogu
obezbediti predstavnike u parlamentu. Ideja da se to pitanje reši preko
njihovog zajedničkog predstavnika nije ocenjena kao dobra, jer otvara
niz pitanje među kojima i pitanje legitimiteta i odgovornosti takvog
predstavnika s obzirom na njegovu dužnost da zastupa interese manjina
kojima ne pripada i sa kojima ne deli iste fundamentalne vrednosti
(jezik, kultura, religija, itd). S tim u vezi, postavljeno je i pitanje
da li svaka nacionalna zajednica mora imati svog(je) predstavnika(e) u
parlamentu. Izvesne nedoumice izazvalo je i tumačenje člana 180 Ustava
Srbije u kome se kaže da će se u autonomnim pokrajinama i jedinicama
lokalne samouprave u kojima živi stanovništvo mešovitog nacionalnog
sastava omogućiti srazmerna zastupljenost nacionalnih manjina u
skupštinama, u skladu sa zakonom. Po mišljenju pojedinih učesnika reč
"omogućuje se" ne odnosi se na jednakost rezultata, nego na jednakost
šansi.
Kada se radi o garantovanim mandatima, kao jednom od
rešenja kojim se može poboljšati prisustvo manjina u predstavničkim
telima, u raspravi je istaknuto da su garantovana mesta u parlamentu
moguće i sasvim legitimno rešenje, lako primenjivo u društvima u kojima
postoji mali broj manjina, što sa Vojvodinom nije slučaj. U zajednicama
u kojima postoji veliki broj manjina koje se, uz to, veoma razlikuju u
pogledu brojnosti, organizovanosti i spremnosti da učestvuju na
izborima, mora se odgovoriti na neka prethodna pitanja. Na primer - kako
će se i na temelju kojih kriterija odrediti koje manjine imaju pravo na
vlastite političke predstavnike, ili kako će primena ovog instituta
delovati na međuetničke odnose? Izraženo je uverenje da bi to moglo
voditi pogoršanju međuetničkih odnosa i napadima na manjine od strane
onih političkih aktera koji su, upravo zahvaljujući garantovanim
mandatima, onemogućeni da formiraju skupštinsku većinu.
Po mišljenju pojedinih učesnika u raspravi
proporcionalni sistem sa prirodnim pragom za manjine je najoptimalnija
solucija. Prednost ovog rešenja je u tome što se njime a) zadovoljavaju
pravedni zahtevi manjina za političkom reprezentacijom; b) osigurava se
individualno pravo izbora, jer se pripadnicima manjina omogućuje da
glasaju za svoje nacionalne partije, ali i za (većinske) partije
građanske orijentacije, ako nalaze da one bolje izražavaju njihove
preferencije; c) ne zahteva se od učesnika u izbornom procesu da
deklarišu svoju nacionalnu pripadnost, što znači da se njime i d)
pripadnicima većine omogućuje da, ako to žele, glasaju za manjinske
stranke i, napokon, e) primena ovog modela ne podrazumeva formiranje
posebnih biračkih spiskova, što je nužno kada se prisustvo manjina u
parlamentu nastoji obezbediti putem garantovanih mandata.
Četvrto, tokom rada okruglog stola još jedan momenat
je, kao izuzetno važan, apostrofiran u više navrata. Radi se o tome da
je učešće manjina u konstituisanju i radu predstavničkih organa značajno
ne samo kada je pitanju lokalna, pokrajinska ili republička razina
organizacije društva, nego se dotiče i veoma važnog pitanja
predstavništva unutar same manjinske zajednice.
Na sam način funkcionisanja i konstituisanja
nacionalnih saveta, kao ključnih predstavničkih organa manjinske
samouprave, izrečeno je u raspravi niz kritičkih ocena.
Najpre, sa demokratskog stanovišta, postojeći,
elektorski način izbora nacionalnih saveta ocenjen je kao neodrživ. On
mnogo više podseća "na feudalnu izbornu kuriju, nego na istinski
demokratski proces". Saveti se, zatim, retko sastaju, a prenošenjem
uopštenih i nedefinisanih ovlašćenja na njihova izvršna tela stvoren je
"netransparentan, kvazikabinetski sistem vladavine" u kome se pitanje
odgovornosti i ne postavlja. Napokon, državni organi prilikom donošenja
odluka koje tangiraju interese manjina ne poštuju uvek zakonsku obavezu
da nacionalne savete konsultuju i uključe u proces odlučivanja.
U raspravi je istaknuto i da je jednom broju
nacionalnih saveta istekao mandat, te da novi nisu izbarani, jer nije
donet zakon kojim bi se to pitanje regulisalo. Činjenica da oni i dalje
funkcionišu proizvodi, kako je rečeno, više štetnih posledica: prvo,
diskredituje nacionalne savete i svodi ih na sinekuralne institucije;
drugo, kompromituje njihovu privrženost vladavini prava i, treće,
potvrđuje da u srbijanskoj politici nema nikakvih principa, načela i
univerzalnosti. Odgovornost zbog takvog, nezadovoljavajuceg stanja
upućena je na adresu državnih vlasti, ali, isto tako, i na adresu
manjinskih elita.
III.
Svi učesnici pozvani na okrugli su, u načelu,
potvrdili dolazak. Međutim, neposredno pred održavanje okruglog stola
jedan je učesnik (iz Zrenjanina) otkazao učešće zbog profesionalnih
obaveza (u ondašnjoj gimnaziji) i nagovestio da najverovatnije neće biti
u mogućnosti da učestvuju ni u radu preostala dva okrugla stola. Na sam
dan održavanja okruglog stola organizatora je obavestio i učesnik iz
Novog Sada da (zbog ispitnih obaveza na fakultetu) neće učestvovati u
raspravi.
Imajući u vidu upućenost prof. Marijane Pajvančić,
stručnjaka za izborno pravo, u predmet rasprave organizator ju je
zamolio da prihvati ulogu uvodničara. Međutim, zbog obaveza koje je
imala u Crnoj Gori ni ona nije učestvovala u raspravi. No, uz dozvolu za
objavljivanje u zborniku, ona je organizatoru dostavila svoj pisani
prilog koji je i potom prosleđen prisutnima. Pored toga, učesnicima u
raspravi su prosleđeni i prilozi Slavena Bačiča i Miroslava Samardžića.
IV.
Nakon završetka okruglog stola organizovana je
konferencija za novinare, na kojoj su govorili Sonja Biserko,
predsednica Helsinškog odbora, Slaven Bačić, advokat i publicista iz
Subotice, i Mirko Đorđević, publicista iz Šimanovaca.
Prisutni novinari su upoznati sa sadržinom projekta,
osnovnim rezultatima rasprave i zaključcima. Novinare su takođe
interesovali komentari učesnika nekih aktualnih događaja, poput zabrane
marša "Nacionalnog stroja" u Novom Sadu.
Događaj su pokrivale sledeće agencije i redakcije:
Beta, Dojče Vele, Dnevnik, Radio Novi Sad, TV Panonija, TV Delta.
Sutradan je TV Novi Sad, redakcija na romskom jeziku, uzela od
organizatora izjavu vezanu za rad okruglog stola.
Okrugli sto "Politička participacija manjina i
očuvanje multietničkog identiteta Vojvodine" održan je u okviru projekta
"Promovisanje multietničkog identiteta Vojvodine" koji se realizuje uz
pomoć Evropske unije, u okviru Europe Aid programa. |