3. Prepiska izdajnika

Iz Prištine s ljubavlju: nova albanska književnosti Kosova, priredila redakcija časopisa MM, preveli, Škeljzen Malići, Nailje Imami, Fadilj Bajraj, Beograd, Algoritam Media, 2011.

Metaklinika

U beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju (CZKD) su u maju 2011, promovisane dvosmerne antologije (Iz Prištine, s ljubavlju i Iz Beograda, s ljubavlju) koje su predstavile savremenu kosovsku književnu scenu u prevodu na srpski i savremenu priču iz Srbije u prevodu na albanski, a sve to pod pokroviteljstvom Tradukija. Bilo je više od stotinu posetilaca te večeri. Mogli smo mirno da pričamo o tome kako je tekla ova nezamisliva misija tokom poslednjih godinu dana, od njene prve zamisli na Lajpciškom sajmu knjiga 2010, do realizacije i evropske promocije na Sajmu knjiga u Lajpcigu 2011. Sutradan, u beogradskim medijima nije objavljena nijedna vest o tome. Pažnju književnog Beograda privukle su neke druge stvari i fenomeni, koji nemaju veze sa kulturnom saradnjom između Beograda i Prištine. Nekako se podrazumevalo da o tome svi sve znaju i da ih ove knjige neće zanimati.

Antologija Iz Prištine, s ljubavlju, međutim, donosi izbor iz opusa jedanaestoro kosovskih pesnika i pesnikinja različitih generacija, među njima: Ervine Haljilji, Arbena Idrizija, Trine Gojani, Balsora Hodže, Haljilja Matošija, Kujtima Paćakua i drugih. Njih niko nikada nije mogao da pročita u Beogradu do tada, niti da čuje za njih. Poeziju su te večeri u CZKD čitali pesnici Arben Idrizi i Avni Rudaku. O prevodima su govorili Jeton Neziraj i Škeljzen Malići. Drugi segment antologije Iz Prištine, s ljubavlju posvećen je kosovskoj prozi, gde su pored odličnog uvoda Arbena Atašija, objavljene proze sedmoro autora, među njima i prozaistkinje Bese Saljihu, te prozaista Iljira Đocaja, Ardijana Hadžaja i Ragipa Suljaja. Na kraju je dramski blok s uvodnim tekstom Bekima Ljumija i dramom Jetona Neziraja “Rat u doba ljubavi”. No, sve ovo ne bi bilo moguće ostvariti da za tu antologiju nije izgrađen most poverenja u vidu kratke letnje prepiske koju sam vodio sa Jetonom Nezirajem, a koju smo nazvali “Prepiskom izdajnika”. Smatrali smo da bi uvodne poetičke tekstove trebalo ostaviti kritičarima, a da bismo mi mogli da razgovaramo o svemu onome o čemu profesori ne govore: o nedavnoj prošlosti, ratu, susretima sa albanskom, odnosno srpskom (ne)kulturom, nevoljama, dovijanjima da se preživi. Razgovarali smo o svemu onome što je stajalo među nama, nagomilano tokom proteklih decenija, što su obe kulture smatrale nepremostivim i na neki način, nebitnim. Iz te naše prepiske rođene su obe antologije i jedna književna, koja traje i dan danas. Pre svega, trebalo je razračunati se s negativnim stereotipima.

Duga je istorija izgradnje negativnih stereotipa između Srba i Albanaca. U Srbiji ona datira od Načertanija Ilije Garašanina (1844), “tajnog” spisa koji je definisao stubove spoljne i nacionalne politike Srbije u XIX veku, preko elaborata Vase Čubrilovića iz 1944, za rešavanje “Manjinskih problema u novoj Jugoslaviji”, sve do Memoranduma SANU (1986) i dalje. Zanimljivo je da je autor devetnaestovekovnog programa bio ministar unutrašnjih dela, a da je program, pisan krajem XX veka delo akademika i naučnika. S obzirom na to da je duh tih dokumenata, u ideološkom smislu gotovo identičan, postavlja se pitanje, kako je moguće da su srpski intelektualci osamdesetih godina prošlog veka mislili na isti način kao i Garašanin – u mnogim segmentima i gore – vek i po pre njih. Možda je to moguće objasniti samo rankovićevskim duhom, koji je preko Ćosića nadahnuo pomenutu grupu akademika. Ono što predstavlja lajtmotiv ovih tekstova, svakako je odnos prema Kosovu i Albancima. Oni su tretirani kao „pustonosna reka koja se izlila iz korita i koju bi Srbija trebalo da vrati nazad“, tj. da ih „svede na pravu meru“. Ovo “svođenje na pravu meru” potrajaće gotovo dva veka, kako u tekstovima jednog dela srpskih intelektualaca, tako i u praksi. Ni Ivo Andrić nije bio imun na stereotip o Albancima, kao “opasnom elementu”. To se videlo kad je istoričar Bogdan Krizman objavio (1977) njegov elaborat o mogućem rešenju pitanja “arbanaške manjine”, koga je Andrić podneo 30. januara 1939, u svojstvu pomoćnika ministra u Ministarstvu inostranih dela Kraljevine Jugoslavije. Otkriće referata značajno je uticalo na pad “Andrićevih akcija” na albanskom tržištu knjiga. Kosovski pesnik Esad Mekuli reagovao je objavljivanjem pesme “Avet tame”, u kojoj iznosi svoje razočaranje. Tek 1986. ponovo će izaći jedan Andrićev prevod u prištinskoj “Rilindiji”.

Uglavnom, poslednje antologije između Beograda i Prištine, pre naših iz 2011, objavljene su 1972. i 1977. Ispostavilo se da će tek generacija pisaca, rođenih u to vreme, jednoga dana, četrdesetak godina kasnije, uspostaviti novi književni most između albanske i srpske kulture.