5. Projekat Handke

Projekat Handke (The Handke Project or Justice for Peter’s Stupidities), tekst Jeton Neziraj, režija Bljerta Neziraj, produkcija Qendra Multimedia Priština, izvedeno u Bitef teatru 9/10 juna 2022. U pripremi je prevod izabranih drama Jetona Neziraja (Radnička komuna LINKS).

Metaklinika

Reč je o angažovanom dramskom tekstu prištinskog dramskog pisca Jetona Neziraja. Možda bi jednog dana, na teritoriji bivše Jugoslavije, mogao da postane školski primer novog angažovanog teatra. Neziraj se bavio temom koja je u Srbiji „osetljiva“, ali podjednako je „osetljiva“ i u Austriji, Nemačkoj ili Švedskoj, razume se, iz sasvim drugačijih razloga. Na poseban način, „osetljiva“ je i za publiku sa postjugoslovenskih prostora izvan Srbije, otkuda se ovo pitanje i postavlja, ne bi li se preispitala uloga književnika i intelektualaca u, sad već davno minulim ratovima. I nije samo Peter Handke u centru ovog pozorišnog eseja. Međutim, nakon što je dobio Nobelovu nagradu za književnost 2019. godine, „osetljiva“ tema Handkeove uloge u pravdanju Miloševićeviih ratnih projekata, isplivala je na površinu, dovodeći u pitanje odluku Švedske akademije, koju su iz Evrope branili autonomnošću književne fikcije, a iz bivših jugoslovenskih republika osporavali nemogućnošću aboliranja odgovornosti pisca za ono što piše i govori u uslovima velikih ratnih katastrofa. U Beogradu je ovaj događaj slavodobitno pozdravljen kao „pravda za Srbiju“ (kako stoji u podnaslovu njegove knjige Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Morave i Drine).

Jedan od likova u Nezirajevoj predstavi, devojka koja se koleba između svog etničkog (srpskog) i pozorišnog (profesionalnog) identiteta, rekla bi: “Pa, čekajte malo, ovo je osetljivo pitanje!” A, onda bi se grupa od šestoro glumaca povukla sa scene, koja je dizajnirana kao kombinacija skijaške skakaonice (Sarajevo) i memorijala u Potočarima (scenografija Marije Kalabić). Zapravo, reč je o topografskim sinegdohama rata u Bosni i Hercegovini, kao epicentru Handkeove političke i kulturno-propagandističke delatnosti tokom devedesetih godina i kasnije.

Scene se nižu dok grupa glumaca funkcioniše kao složeni sistem analitičkog mišljenja; u neku ruku, podsećaju na glumačku ekipu iz ranog Handkeovog komada “Psovanje publike” koja se u avangardnom maniru pobunila protiv svog autora. Pri tom, gotovo svako od njih je jednom u svom scenskom „životu“ Handke i svako je njegov oponent, teza i protivteza. No, glavna osa kojom se pomiče pozorišni lik Petera Handkea je ona koja spaja njegovo literarno detinjstvo (Als das Kind Kind war) sa velikim padom (slučaj Jugoslavija), što je simbolično izraženo na plakatu predstave, gde se veoma vešto spajaju dva lica u jedno: Handkeovo i Miloševićevo. Ovaj književno-politički kiborg je zapravo biće koje pleše svoj smrtonosni ples na sceni, između 8000 grobova. Otud kreće i put transformacije samog Handkea, kao nežnog i zapitanog pesnika koji posvuda vidi grobove i smrt, nesreću ljudi, da bi tokom godina naučio da pomeri fokus sa glavne stvari na periferiju: prirodu, reke, obale. U tome mu pomaže crni anđeo koga on zove čika Jozefom. On je edukator i propagandista, poreklom iz okoline Diseldorfa. Istorija ga je zapamtila kao izumitelja ratne propagande i projekta Totalnog rata.

Znak pitanja! To je prva lekcija čika Jozefa (Gebelsa) mladom Handkeu koji se na sceni previja u mukama, ne bi li umesto memorijala video cvetni vrt. Jesu li to grobovi? podstiče ga čika Gebels iz senke. Jesu li oni zaista ubijeni? Da možda nije reč o samoubicama? Je li u Srebrenici bio genocid? Da li je Ratko Mladić heroj ili ratni zločinac? Da li je sve to Miloševićevo delo? Realnost se polako raspada pred ovakvim naletom upitnika i Handke počinje da klizi u mrak, koristeći sve češće svoju književnost kao spravu za skrivanje, podmetanje, propagandu, naposletku za pozleđivanje žrtava i porodica žrtava rata u Jugoslaviji. Otuda i opozitni par na kraju drame koji izranja iz Handkeove davne filmske fantazije o nebu nad Berlinom kojim krstare anđeli. San o letenju transformiše se u Nezirajevoj pozorišnoj fikciji u svoje naličje. Nekad zadivljen Petrom Panom, Handke Peter postaje Kapetan Kuka, koji svoju smrtonosnu protezu sada koristi kao spravu za kreiranje svetova zla.

Ovo je predstava za osetljive na fašizam i ljudsku nesreću. Bilo bi dobro da ju je napisao i režirao neko iz Srbije i da je odigrana u Jugoslovenskom dramskom, ili Narodnom pozorištu. Da je nakon toga bar jedan Kulturni dnevnik RTS posvećen samoj predstavi i bar jedna debatna emisija posvećena ovoj temi, koja je važna za sve u okruženju, ali i u Evropi, jer postavlja pitanja odgovornosti intelektualaca koja nisu samo stvar prošlih vremena.