6. Životi oslabljenog identiteta
Daša Drndić, Lecia format - fuge, Samizdat B92, Beograd, 2003.
Metaklinika
Daši Drndić se uvek vraćam, a naročito romanu-fugi Leica format, koji nesumnjivo spada u najbolja prozna dela, ne samo ove autorke, već dela napisana na našem jeziku nakon 2000. godine.
Dilema o gradu, izgnanstvu i nemogućnosti povratka, koja se postavila pred Dašu Drndić, zapravo je pitanje o napuštanju i nemogućem povratku u Beograd, iz kog je prognana. Pitanje je to mnogih koji su iz perioda jugoslovenske dezintegracije izašli kao »fuganti«. Objašnjenje ovog termina predstavlja uvod u njen roman kojim je pokušala da postavi pitanje o statusu jedne nove populacije ljudi. Fugant, veli nam autorka na početku knjige, potiče od latinske reči fuga, što znači „bijeg, pogotovo bijeg iz domovine, progon, ali i izgon“. Ta situacija obeležiće čitavu knjigu ove spisateljice. Bezdomništvo, kao i radikalna skepsa u zasnivanje novog doma dve su suverene niti oko kojih se formira priča. Jer, pripovedačica ove povesti i sama je fugant i njen glas nas upoznaje s linijama ličnog izgnanstva. Krajnja instanca, nakon odlaska iz Beograda, i povratka iz Toronta, bio je primorski grad Fiume (Rijeka).
Slika drugog Beograda uglavnom je zastrašujuća. Tek u njoj moguće je shvatiti položaj drugih u Beogradu, svih ovih godina. Pogled fuganta, poput nekog kontrastivnog sredstva, razvija stvarnu sliku grada na malom proznom formatu ove autorke. Beograd i Fiume u romanu Daše Drndić funkcionišu i kao doppelgängeri. Ova dvojnička pozicija, rekao bih, potiče iz same pripovedačke situacije, fugantske izmeštenosti naratorskog glasa. Tako ova dva grada egzistiraju u romanu kao neki golemi sudovi, spojeni podzemnim kanalima kojima cirkuliše unesrećeni fugantski svet.
Između tamo i ovde leži jedna teška prošlost koje se fugant nerado seća, ali pošto nema drugog prtljaga ne ostaje mu ništa drugo do da rekonstruiše tu sliku. Tako roman Leica format dolazi do trećeg mogućeg značenja termina fuga. Reč je o pukotini, odnosno šupljini, razmaku koji se ostavlja pri gradnji, kako bi se otklonio rizik pucanja građevine romana. Ovaj treći sloj okarakterisao bih kao višak romaneskne svesti bez kojeg moderna proza odavno već ne može da funkcioniše. Mogućnost tumačenja fuge kao pukotine nije ništa drugo do pokušaj razumevanja moderne prozne teksture kao rešetke, kao proznih blokova koji nisu spojeni nijednim drugim vezivom, do prazninom. Roman Daše Drndić je jedinstveni primer modernog fragmentarnog pisma, koje se raslojava, te se po pripovedačkom imperativu ispisuje u različitim oblicima.
Bolest je još jedna bitna tematska linija romana, ali način na koji je tretirana u knjizi Daše Drndić podseća da to stanje ne predstavlja samo patnju tkiva, već i degeneraciju duha. U tom smislu, roman Leica format uspostavlja humanističku dimenziju koja neprestano iznova sugeriše jedno: da je čitava istorija ispunjena diskriminacijom čoveka i da su eksperimenti na njemu vršeni od vladavine Kleopatre do sada. Ova tema u romanu detronizuje mit o čovekovom progresu. Ako poslušamo autorku romana, shvatićemo da su svi ti pomaci načinjeni uz strahovite rezove na živom tkivu čoveka, koji se u životu, u jednom momentu nađe obespravljen: bilo da je osuđenik, logoraš, emigrant, beskućnik – fugant. U ovom romanu bolest ne bi trebalo tumačiti samo kao prozni trop. Pre bi se moglo reći da je ta detektovana senka na rendgenskom snimku društva, poput one na plućima gospođe Šoša, zapravo pojava duboke neizlečive anomalije podno jugoslovenskog Berghofa. Hrabrost ove spisateljice da tu bolest imenuje njenim pravim imenom izdvaja njenu prozu iz poplave knjiga na našem tržištu, koje je neko, jednom prilikom s pravom nazvao literaturom »oslobođene mašte«. Nasuprot tome, romanu Daše Drndić moglo bi se prigovoriti da spada u knjige »oslobođene forme«, što ujedno otežava probijanje kroz tekst, ali bez tog sporog hoda ovaj roman bi ostao uskraćen za muziku koju fuga garantuje svojim oblikom.
