9. Lift za gubilište

Ivana Bodrožić, Hotel Zagorje, Zagreb, Profil, 2010.

Metaklinika

Ivanu Bodrožić sam video prvi put na Sajmu knjiga u Lajpcigu 2010. godine, dok je na štandu čitala svoju pesmu „Hotel Dunav“. Tek nekoliko dana kasnije, dok sam čitao njen prvi roman Hotel Zagorje, shvatio sam da postoji mnogo dublja veza između tih tekstova, nego što je to semantički markirano u njihovim naslovima. I roman i pesma „otvorili“ su prostor sećanja na oca (A. B.) koji je zauvek izbrisan iz registra živih i mrtvih u noći između 20. i 21. novembra 1991, nedaleko od „oslobođenog“ Vukovara, na poljoprivrednom dobru za uzgoj svinja - Ovčara. Naime, on se od te noći do današnjeg dana, sa još šezdesetak zarobljenika vodi kao nestao.

Hotel Zagorje mogao bi da bude običan roman o odrastanju, da ne kažem, o obrazovanju junakinje koja kao devetogodišnja devojčica, odlazi sa starijim bratom na more. Mogao bi da bude takav roman kad ne bi bila reč o letovanju uoči samog izbijanja rata u Jugoslaviji, što će uticati na to da se glavna junakinja, tj. naratorka romana nikad više ne vrati sa svog produženog „letovanja“ kući, u Vukovar. Čitalac svakako ostaje zapitan nad tom prvom rečenicom, jer na neki način, ono što sledi izgleda kao izneveravanje povlašćenog iskaza u romanu. U tome je zagonetka ove prve rečenice, koja, kao narativno uže, ili još bolje sajla o koju je obešena korpa ili lift, počinje da nas podiže naviše kroz strukturu romana, od detinjstva junakinje, preko progonstva, potucanja po zagrebačkim tuđim stanovima, te dospevanja u bivšu političku školu u Kumrovcu, koja je pretvorena u „hotel“, tj. prinudni smeštaj za izbeglice i prognanike. Kakav je onda to nerešivi problem koga naratorka romana najavljuje na samom početku i kuda nas uopšte nosi njen (hotelski) pripovedni lift? Ispostaviće se da nas od sprata do sprata, od jedne do druge tačke u priči, nosi ka „praznom“ mestu u narativnoj memoriji. To mesto u romanu, iako prazno i tamno (zapravo prostor nestalog oca), ima izuzetnu snagu da organizuje sećanje u Hotelu Zagorje.

Naime, kao što je „Hotel Dunav“ u vanrednom stanju rata i razaranja promenio svoja osnovna svojstva, tako je i sve ostalo u knjizi Ivane Bodrožić postalo podložno toj sili nasilne transformacije. Ako se vratimo pomenutoj pesmi, koja kao podzemni lirski rezervoar nadograđuje roman, možemo pronaći neke odgovore. Na prvom mestu stoje lekcije o dehumanizaciji svakodnevice, i gotovo potpunoj dehumanizaciji prostora. Ljudskost kasni „kao i Crveni križ“, „kao i sve dobro ... u ovaj dio svijeta“. A, po čemu je poseban taj deo sveta još. I po tome što u njemu ljudi nestaju, bivaju ubijeni, ili izbrisani. Stoga se junakinja romana, mimo akcija svoje majke i brata, koji stupa u vrlo zanimljivu jednosmernu prepisku sa predsednikom države, opredeljuje za drugačiji način savladavanja prošlosti. Ona pokušava da ovlada tim dehumanizovanim prostorom reintegracijom s ocem, koji u sećanju postaje njen dvojnik. Vrlo često, naratorka to jasno eksplicira, brat je majka, a ona je otac. I pesma Hotel Dunav upravo govori o preslikavanju oca i kćeri (Ove pretanke ruke dobila sam od njega). Reč je zapravo o jednoj pripovednoj tehnici koju sam metaforično nazvao podizanjem lifta ka mestu gde će se proces identifikacije sa nestalim ocem potpuno dovršiti. Radi se o momentu pozne noćne epifanije, koja junakinji otvara perspektivu ka tamnom prostoru iz koga počinju da prodiru slike sa Ovčare, i to iz odsudne noći (20/21. 11. 1991). Često se kombinuju prvo, drugo i treće lice, čas kćer čas otac („ti i ja“) prolaze kroz špalir batinaša, transportuju ih do hangara na Ovčari, hangara koji je takođe promenio svoja svojstva, pa je od ostave za mašine i poljoprivredno oruđe postao mesto koncentracije zarobljenika i usputna stanica do gubilišta.

Roman Hotel Zagorje tematizuje zapravo vanredno stanje u životima junaka. Priča je sasvim lična sa bočnim dokumentarnim rukavcima ka društveno-političkom fonu (bratovljeva pisma). Narativno uže koje povlači priču od poslednjih dana detinjstva u Vukovaru i gubitka intimnog prostora, naviše, na jednom od spratova romana suočava nas sa tamnim mestom nedavne jugoslovenske prošlosti koje i naše živote, kao i svakodnevicu, prekomponuje i postavlja u „novi“ kontekst, u kome je nasilje postalo pravilo. U tom sistemu, goli život pojedinca postoji, kako bi rekao Agamben, samo kroz princip njegovog isključivanja, i potpunog brisanja.