Lejla Kalamujić, Zovite me Esteban, Beograd, Red Box, 2016.

Metaklinika

Lejla Kalamujić, sarajevska queer spisateljica, stupila je na scenu zbirkom kratkih priča Anatomija osmijeha (2008), a potvrdila se kao dosledna autorka kratke priče i svojom narednim knjigama Zovite me Esteban (2015) i Požuri i izmisli grad (2021). Njena druga knjiga, međutim, možda najbolje sublimira magistralne teme i pripovedne tehnike autorke: povišen emocionalni modus, melodramatičnost, nostalgija, seksualnost, gubitak, svagdanja borba u urbanom posleratnom ambijentu, neprestano poniranje u nutrinu, i naposletku, kao i na početku – ženski glas.

Paradoksalno, iako u samom naslovu stoji jedno muško ime, čije poreklo vodi do Almodovarovog filma Sve o mojoj majci, u kome majka tuguje za sinom Estebanom, koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći, ili čak do Markesove priče “Najlepši utopljenik na svetu”, proza Kalamujić postavlja na samom početku fluidnost identiteta pripovedačice. Naime, rodno očekivani identitet iz naslova transformiše se već sa prvom rečenicom ove prozne knjige, tako da tamo gde je bio naslovljeni Esteban, na scenu stupa ženski pripovedni glas koji pripoveda o traumi gubitka majke, ali i nastanka sopstvenog fluidnog identiteta. Osobenost govora ove pripovedačice je naglašena emotivnost, zgusnuto poniranje u nutrinu, otvaranje zatomljenih intimnih slika neodživljenog porodičnog života s majkom, koju je ona izgubila već u drugoj godini.

Proza Kalamujić operiše takođe, i sa samim fenomenom pisanja (“Šta je meni pisaća mašina?”) čemu ona prilazi metaforično i artificijelno, pri čemu se pisaća mašina kao artefakt iz muzeja porodične prošlosti može čitati i kao neizbežni rekvizit iz imaginarija svetske književnosti, predmet ili sprava bez koje nema književnog teksta. Pisaća mašina je i metonimija za umrlu majku, koja je bila daktilografkinja. Dakle, pisanje je veština koja pripovedačicu vraća majci, u imaginaciji i samom kontaktu sa tastaturom, senzacijom koja dodir s tipkama u ovoj prozi pretvara u nostalgiju za majčinim dodirom. Budući da je reč o nemogućem sećanju, Kalamujić reimaginira taj intimni kontakt posredstvom samog pisanja, poniranja u svet koji se nalazi iza pisaće mašine iz porodičnog inventara. Pisati za nju znači i tragati, tragati znači ispisivati priču o onom koga nema, ono što nedostaje je majka, majka je ujedno i književnost koja se rađa, književnost je dom za proces individuacije i seksualnog sazrevanja pripovedačice.

Zbirka Zovite me Esteban komponovana je iz 19 kratkih proznih minijatura, odnosno priča koje su kapilarnim (lajt)motivskim mrežama uvezane u jednu zajedničku povest – onu o samoj pripovedačici i njenom odrastanju pre rata, tokom i posle rata, na međi, ne samo između Bosne i Srbije, već na granici svih konstruisanih identiteta u postkonfliktnom društvu, granici koju ona prevazilazi pripovednom introspekcijom, kao autopsihoanalizom, koja se u institucijama predviđenim za to tretira kao nedozvoljeni hibris. A, najvažnije prekoračenje koje je pripovedačica napravila, zapravo je unutarnja potraga i zapitanost nad događajima koju je ona možda najbolje izrazila u izvrsnoj priči Molba za Elizabeth, u pismu pesnikinji koga je ona uputila samoj sebi. Ova priča zapravo poetički zrcali čitavu zbirku Kalamujić i njen postupak, jer se i čitava zbirka o majci, kao pismo šalje samoj sebi, jer ne postoji niko drugi ko može ponuditi odgovor do nje same. Otuda i imaginirani susreti s majkom ispred gimnazije u priči Čarobnjak. Kao što je najavljeno prvom pričom, potraga za majkom može pronaći odgovore samo u literaturi, kao jedinom tragu, sačuvanoj pupčanoj vrpci koja vezuje pripovedačicu s izgubljenom majkom. Stoga postavljeno pitanje, centralno u ovoj knjizi i nije, kako preživeti gubitak, već kako se nositi s pronalaženjem tog gubitka u literaturi. Lejla Kalamujić samim činom pisanja, gotovo spontano dolazi do odgovora u poslednjoj priči Povratak među zvijezde, kad shvata da je vrijeme da se ide, odnosno da se napusti prostor i vreme ove zbirke, period individuacije iz koga je ona izašla kao zrela spisateljica.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Izrada i održavanje ove internet strane finansirane su sredstvima Evropske unije i kofinansirani od strane Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog.
Za njenu sadržinu isključivo je odgovoran Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, i ta sadržina nužno ne izražava stavove Evropske unije i Vlade Republike Srbije.