15. Pogled kroz prozor Štefice Cvek

Jasna Dimitrijević, Prepoznavanja, Gradska biblioteka Karlo Bjelicki, Sombor, 2015.

Metaklinika

Zbirka psihodeličnih proza Jasne Dimitrijević može se čitati i kao istorija jednog tegobnog izlaženja iz undergrounda na veliku scenu, koja ne ume da prepozna vrednosti „novog“, koje dolazi iz podruma, predgrađa, Starog Sajmišta, ili iz Savamale koja čeka da uskoro bude sravnjena sa zemljom. Pripovedačica je pri tom uspela da izbalansira šavove između svojih sabranih dela iz undergrounda tako što je zbirku otvorila pričom „Kroz prozor Štefice Cvek“ sa najaktuelnijom temom iz beogradskog političkog i društvenog života – sudbinom Savamale, pojavom nove klase koja se rađa iz (para)urbanističkog, a zapravo političkog projekta Savamala Today.

Za ovom pričom sledi mali holandski ciklus koji čine priče „Kratki filmovi“, „Mokre noge“, „Turetov sindrom, Kraljičin dan“ i „Štrajk đubretara“. Četiri sjajne prozne minijature o životu jugoslovenskih (e)migranata u Nizozemskoj. Prve dve su napisane u trećem licu, dok su preostale dve napisane u prvom. Međutim, sve četiri proze su tako vešto napisane da čitalac mora poverovati ovoj pripovedačici na reč, čak i onda kad zna da je gotovo nemoguće videti to o čemu ona priča, kao što je recimo, slučaj o ožiljcima na licu izvesnog G. koji odlazi u Hag, gde u srpskoj ambasadi preuzima svoj „biometrijski“ pasoš s otisnutim stihovima himne „Bože pravde“ između zenica. Jasna Dimitrijević i ovde, kao i u ostalim pričama, pripoveda zapravo, ne o onome što se može videti već o nečemu drugom, što njeni likovi nose kao prokletstvo bivstvovanja izvan svih sistema. Preostale dve priče govore o gluvarenju amsterdamskim ulicama, neuklopljenosti, šetnjama sa gluvim psom Stilteom, koji je vodi svojim putevima, budući da ona sama ne zna na koju bi stranu. Na tom putu sreće se sa maskiranim Mangama, Betmenom i Smrću, koju možeš slikati ako joj u kutiju pred nogama ubaciš euro. Taj moderni dans macabre, koji možda predstavlja najuspešniji momenat ove zbirke pojačan je socijalnim buntom đubretara, koji gotovo nevidljivi, podižu brda smeća u znak protesta, iza uređene slike sveta koji tu pobunu može videti tek na nekoj fotografiji, dok mi koji čitamo ovu prozu bivamo suočeni sa slikom koja posreduje rađanje nade iz nagomilanog đubreta.

Izlaz iz ove zbirke predstavlja vraćanje na beogradsko tle, u neku ruku i u prošlost, budući da priča „Podvala prezenta“ datira događaj uobičajenog prelaska preko Savskog mosta dvoje aktera unutrašnje i socijalne drame, jednom u januaru 2010. Ovi mladi ljudi lišeni su mogućnosti da opserviraju prošlost i razloge zbog kojih su se našli u tolikom beznađu. Generalno, čitava knjiga Jasne Dimitrijević ne imenuje ono strašno što se dogodilo pre surove pljačkaške tranzicije u koju je stupilo srbijansko društvo. O tome se tek ponešto može pročitati u poslednjoj priči „Suada“, koja se opet ne događa u Beogradu nego u Sarajevu, da bi se tek na kraju knjige došlo do neimenovanog razloga aktuelne propasti.

Stvarnost, ipak, demantuje junakinju priče „Podvala prezenta“, jer glavna podvala stiže upravo sa one strane sa koje je ona nimalo ne očekuje, odnosno iz perfekta, oličena u demokratski izabranoj vlasti, rešenoj da se deklarativno obračuna sa pošastima nezaposlenosti, kriminalne privatizacije, ugroženih manjinskih grupa, pre svih LGBT, zapuštenih kvartova, prekarnih radnika. Pitanje je, šta učiniti u trenutku kad vlast brutalno kooptira sve teme političke i kulturne alternative i nastavi da pod maskom nove demokratičnosti vodi staru politiku. Prepoznavanja posredno pokušavaju da markiraju signale ove društvene prevare. Nakon čitanja ove knjige ostaje ono najbitnije što je Dimitrijević uspela da artikuliše, pišući o različitim strategijama nade i očaja, koji se nižu kao nepodnošljivi daktili života. Ostaje imperativ prepoznavanja onog što se pojavljuje kao istinski svakodnevni résistance.