16. Druga strana društva
Dragana Mladenović, Slova ljubve, Beograd, Fabrika knjiga, 2014.
Metaklinika
Period nakon 2000. godine u Srbiji, u kulturnom i političkom smislu, protekao je u znaku neuspešne tranzicije, novog “otkrivanja” Ive Andrića i otvorenog kosovskog pitanja, koje se nije rešilo ni nakon potpisivanja Briselskog sporazuma u aprilu 2013. Ma koliko izgledalo čudno, teškoće do kojih se dolazi prilikom nastojanja da se ova pitanja iznova promisle dolaze iz sfere kulture. Preciznije rečeno, iz zvaničnog poimanja kanona u širem smislu, koji funkcioniše kao rezervoar kolektivnog pamćenja. Svakako, kulturološki mehanizmi prepoznavanja nekog teksta kao kanonskog nadilaze pitanja jednog dela i jednog autora i tiču se problema konstituisanja zajednice sećanja koja postavlja okvire za raspolaganje prošlošću. Izvan tih okvira kao da ne postoji ni zajednica, ni literatura, izvan toga je prostor zaborava. Tako funkcioniše kanon.
Postoje, međutim, pesnici i pesnikinje koji deluju upravo u toj izvankanonskoj zoni, iz koje njihovi književni tekstovi deluju kao tačke dekonstrukcije samog kanona i konsenzusa oko koga je oformljena zajednica sećanja. Jedna od njih je i pesnikinja Dragana Mladenović, čiji se pesnički glas, od samih početaka objavljivanja nametnuo kao važan u razumevanju društvenih i književnih zbivanja na sceni. Naime, Dragana Mladenović je svoj pesnički opus artikulisala kao pevanje o svetu kojim vladaju pervertovane vrednosti. Nasilje nad slabijima, zločini nad drugima i ravnodušnost zajednice pred takvim događajima, predstavljaju njene pesničke opsesije (zbirke Omot spisa; Rodbina). Često, u njenim narativnim, konciznim i makabrički duhovitim pesmama, uloge se zamenjuju čime se postižu katarzični efekti. Takve pesme često operišu upravo tekstovima iz srpskog književnog kanona na avangardan način, izvlačeći iz nje ono što je bilo tabuisano, a dovodilo je do stvaranja stereotipa i eskalacije nasilja i netrpeljivosti (zbirka Slova ljubve). Tako dekonstruisana kulturna prošlost, u pesničkom svetu Dragane Mladenović postaje poligon za istinsko pevanje o onome sada i ovde. Njene teme se tiču svih nas, iako književna javnost u Srbiji živi kao da takva literatura ne postoji.
Zbirka pesama Slova ljubve, koju mainstream kritika često diskredituje kao primer nepoetskog pesničkog diskursa zapravo predstavlja grotesknu inverziju oficijelnog pevanja i mišljenja. Podeljena na pet delova (i dodatak “Kosa crta”), zbirka suvereno dekonstruiše društvene stereotipe, “loveći” jezik svakodnevice, često i kolokvijani govor u prvom licu (“Ja Zorana”), ili govor gomile (“Ljudi forumi”) koji ispredaju negativne stereotipe o gejevima, Romima, izbeglicama, dođošima. Njen pesnički glas se transformiše, aktivirajući glasove drugih, kao ispovesti mizogina, pedofila, nasilnika, nacionalista, lokal-patriota, rasista, eksploatatora. U tom smislu, pesme se u Slovima ljubve artikulišu iz nižeg registra, odnosno od samih počinilaca, čije se lične i naučene mržnje, kao sitni mehanizmi u velikom točku društvene netrpeljivosti prema Drugom, realizuju u jeziku koji obiluje signalima za uzbunu.
Zbirka Slova ljubve već svojim naslovom priziva jedan kanonski tekst srpske srednjovekovne književnosti. Reč je o pesničkoj poslanici Slovo ljubve despota Stefana Lazarevića. Ovaj zapis o ljubavi iz ranog XV veka poslužio je kao predtekst za ispisivanje epistola o savremenom društvu, gde je ljubav invertovana s mržnjom, koja služi kao koheziona sila društvene zajednice. Njeni akteri su mali ljudi, a supstanca koja ih povezuje zove se stereotip o Drugom. Sam uvod u zbirku priziva radikalnu netrpeljivost kao princip funkcionisanja u društvu: da sam šiptar/ ili nedajbože cigan/ … znaš/ ne bih čekao/da na ulici/ sretnem sebe/ sam bih se ubio. Svaki sledeći korak otvara nove tačke aporije, pri čemu se Mladenović služi retoričkim obrascima iz svakodnevice, kao što je recimo, vic. Ova humoristička forma iz svakodnevnog života često funkcioniše kao generator negativne slike o Drugom. Zato Mladenović jukstaponira jedan te isti vic sa različitim etničkim predznakom. U ovoj izmeni etničkog identiteta koji biva izvrgnut podsmehu (Romi/Srbi), aktuelizuje se granica kolektiva, do koje mali junaci naše svakidašnjice smeju da idu, a gde nastaje zid ćutanja, koji se, nimalo slučajno podiže po rubovima sopstvenog kolektivnog identiteta. Takav kolektiv je neimenovani akter u vršenju ratnih zločina i potonjem poricanju, koje postaje novi koncept imaginiranja nacionalnog identiteta, ali i književnog kanona.
Poezija Dragane Mladenović je, iz zbrike u zbirku, pomerala granice subverzije i književne hrabrosti u angažmanu, da bi naposletku došla i do pitanja gorućeg problema femicida u društvu (Femicid i druge pesme, Novi Sad, Kulturni centar, 2021).
