13. Uspon diktature u nefikciji
Sreten Ugričić, Neznanom junaku, Beograd, Laguna, 2010.
Metaklinika
U Srbiji se 2014, pojavio Diktator koji upravlja državom preko objedinjene tajne službe i javne policije. Njegovi najbolji savetnici su dvorske budale koje mu sugerišu da u čast stogodišnjice početka Prvog svetskog rata organizuje paradu na Ušću. Ljudske i medijske slobode su ukinute. Državna cenzorska služba radi danonoćno. Vlada se zove Centralni komitet spasa i sastoji se od 12 funkcionera koji brinu o sprovođenju Diktatorovih želja. Ponekad, Diktator zameni nekog nesposobnjakovića iz svoje neposredne okoline. Napravi rekonstrukciju Vlade. Srpski Ustav je najsažetiji od svih na svetu. Treći i poslednji član kazuje da se dozvole donose i uređuju posebnim ukazima Diktatora. U drugom članu piše da je nešto ništavno ukoliko nije dozvoljeno, a u prvom da u Srbiji može postojati nešto samo ukoliko je dozvoljeno. Time je uređen kompletan poredak u Srbiji koja pri tom nije totalitarna, ali je zato totalna. Samoubistva su postala turistička atrakcija. Srpske institucije služe samo zato da bi nelegitimne stvari učinile legalnim i obratno. Građanstvo živi u stanju reverzibilne kome. Seks simbol i zaštitno lice sezone 2014. otpevala je Diktatoru, povodom njegovog rođendana, pesmu u savršenoj mimikriji Merilin Monro iz 1961. On ju je potom imenovao za svoju ličnu savetnicu. SANU je izgubila svaki kredibilitet, a Narodna biblioteka Srbije postala je repozitorijum za suspendovanu građu državne cenzure. Diktator diktira, a Rusi pomažu koliko mogu, vojno, energentima, spomenicima, ponajmanje novcem.
Na sreću svih nas, sve ovo predstavlja samo elemente sižea romana Sretena Ugričića, apartnog konceptualnog pisca i nekadašnjeg direktora Narodne biblioteke Srbije (NBS), koji je pokušao da ovakvu prozu plasira preko izdavačke kuće zadužene za mainstream literaturu. Roman je objavljen 2010, ali već 2012, kad je Ugričić smenjen sa mesta direktora NBS zbog potpisivanja peticije za zaštitu slobode govora, njegove distopijske vizije počele su da se realizuju, kako u životu samog autora tako i u društvu. Tih dana je počela velika medijska hajka koja je ovog pisca etiketirala kao državnog teroristu, dok se Laguna tiho povukla iz kampanje za roman koga je objavila samo godinu i po dana pre tih događaja.
Roman Neznanom junaku ispripovedan je u drugom licu, odnosno pripovedanje se reaizuje kao neposredno obraćanje Nepoznatom Nekom, na kome je težak zadatak borbe protiv Diktatora koji je zavladao državom. Do kraja romana ispostaviće se da je ta uloga namenjena nama, čitaocima, zbog čega Ugričićev roman ima, ne samo auru postmodernističke već i aktivističke proze koja detektuje anomalije sistema i apeluje na pokret. Ako se sada nešto ne uradi, sutra biće kasno, jer institucije sistema suviše brzo klize u podaništvo, postajući deo ideološkog aparata koji se povinuje jednom centru moći. Kao glavni signal te ideologije, baš kao i u stvarnosti, pojavljuje se ćirilica, koja se u romanu koristi na simbolički funkcionalan način: reči Diktator i Srbija dosledno se ispisuju ćiriličnim slovima u redovima latiničnog teksta romana.
Nakon urgentne smene Sretena Ugričića, pojedini mediji i njihovi analitičari su često navodili odlomke iz romana kao “dokaz” antidržavne aktivnosti bivšeg direktora Biblioteke. Tako se nefikcija kao žanrovsko određenje romana, preselila u fikciju države koja klizi u stabilokratiju. U takvom političkom i kulturnom ambijentu, roman poput Neznanom junaku funkcioniše kao tačka otpora odakle se vrši dekonstrukcija sistema, a početak tog procesa je upravo čitanje tog teksta, koji tek u saodnosu sa čitaocem dobija svoj puni smisao. Neznanom junaku se otvara kao vodič na putovanju kroz sistem moći, u kome se otrgnuti elementi, povezani telepatijom, umrežavaju u pokret. Pred tim Pokretom otpora nemali je zadatak, čiju je težinu sam pisac skupo platio, budući da se od 2012. nalazi u egzilu.
