10. Šumske staze

Damir Karakaš, Sjećanje šume, Zagreb, 2016. (Lom, Beograd, 2016)

Metaklinika

Svet koga je Damir Karakaš izneo na svetlo dana svojim romanom Sjećanje šume, iako se po ko zna koji put vratio u ličko mesto svog odrastanja, ovoga puta posredovan je ambivalentnim prostorom šume, koji ovde funkcioniše kao korektiv, motivacija i beskrajni rezervoar memorije, u koji pripovedač poseže tražeći davno odložene fotografije iz prošlosti. Karakašev roman je tako i komponovan, kao niz od 33 crno bele fotografije, koje poput onog mitskog televizora “ambasador”, čiji ekran pripovedačev otac obloži plavom folijom, povremeno zaiskre bojom. U Karakaševom surovom književnom svetu, boja je privilegija i po pravilu je obezbeđena samo za retke intimne trenutke: za dečaka pripovedača i za nepoznati svet naspram njega – šumu koja ga okružuje. Između dečaka i šume postoji prećutni savez, kao što između sina i oca traje permanentni sukob. Ovaj antagonizam u romanu dosledno je sproveden na svim razinama. Kuća i svet, selo i grad, zdravlje i bolest, živi i mrtvi, ustaše i partizani (koji su u ovom romanu za razliku od prethodnog - Blue Moon, potisnuti u dubinu šume, odnosno pripovedne memorije), kultura i nekultura, klavir i govno. Dečakovo odrastanje uslovljeno je upravo ovakvim binarnim sistemom gde je govno uvek jače od klavira, i u toj negativnoj dijalektici, mlado biće traga za prostorom slobode gde će smeti da pronađe i izrazi svoje sopstvo.

Nijedno odrastanje nije lako, ali ovo karakaševsko je višestruko otežano mestom, povešću i porodičnom tradicijom koja je jača od bilo kakve modernizacije koja prolazi mimo ličkih brda. U tom svetu jedino su deca otvorena za novo, dok stariji funkcionišu kao nemilosrdni čuvari agrarnog patrijarhalnog poretka, čije su zapovesti uglavnom izražene u formi starozavetnih zabrana: ne sme se dangubiti, ne sme se gledati TV mimo dnevnika u pola osam, ne sme se ukrasti penkalo, ne sme se loptati, ne sme se naposletku biti ni bolestan („Šta Bog stvara ono što ni za živit?!“). A glavni junak romana ima problem sa srcem, što je izraz nedopustive slabosti. Otuda je srce tačka simboličke distinkcije između pripovedača i muških članova porodice, oca kao i babe koja uglavnom govori glasom pokojnog dede, inače bivšeg pripadnika ustaškog pokreta. Stoga višestruko ironično deluju scene u kojima dečak prilježno čita armijski glasnik Front, maštajući o tome da se jednog dana prijavi u vojnu školu, ne bi li postao jedan od oficira JNA, koji su institucionalno potvrđeni kao najzdraviji članovi društva.

U Sjećanju šume, pripovedačev svet je sveden na rubne zone slobode, a one se nalaze na obodu šume, na ulazu u nju, na rastanku sa šumom, ili u meditaciji nad utišanim svetom drveća. Tu se u potrazi za medom nabasa na ose, nedaleko odatle se dečaci loptaju pazeći da ne naiđe arhineprijatelj svega modernog – otac. U improvizovani bazen upadnu krave po povratku sa ispaše i ostave balegu. U šumi je predator – medved s kojim se treba obračunati. U dubokoj šumi, jednom u životu, sin leži blizu oca dok ovaj nišani u zelenu životinju, za koju će se kasnije ispostaviti da je bila jazavac. Naposletku, šuma dospeva u kuću, u duše junaka, prati ih do škole, osluškuje njihove strahove i nadanja, vodi ih na drugi svet. Ona dospeva i do Zagreba, u džaku lešnika koje dečak nosi sa tetkom u fabriku čokolade “Kraš”. U antologijskoj sceni sa sitom koje služi za klasifikaciju lešnika, dečak ispunjen zebnjom prati ispadanje sitnih plodova kroz rupe sve dok naposletku ne ostane samo jedan lešnik, koji se na kraju skotrlja među ostali škart. Šumski plodovi nestaju u mašini za trijažu kao što otac buši fudbalske lopte vilama. Zato dečak svesno bira šumu i noć, zaklonjena mesta da bi smeo biti ono što jeste. Scena noćnog igranja basketa, pod nebom bez zvezda, možda je najupečatljiviji trenutak ovog romana. Karakaševa rečenica nije duga, mađarska, već naprotiv, kratka je, isprekidana, kao dah noćnog košarkaša, ona je rockabilly, jugoslovenska. Ona je izraz principa nade koji je već u svom temelju inficiran skepsom, tako da se lopta igra uprkos vilama, basket uprkos totalnom mraku, živi se uprkos blizini smrti.