11. Apsolutni sluh i parodija

Predrag Lucić, Haiku, haiku, jebem ti maiku, Split, Feral Tribune, 2003.

Metaklinika

Predrag Lucić bio je književna kometa koja je u jednom periodu letela iznad jugoslovenskog neba. Možda će se jednom ponovo pojaviti na nebu kao što je to slučaj sa kometama, ko zna. Ono što sada imamo je njegovo književno delo, pre svega angažovane satirične pesme i parodije, kakve niko pre njega nije pisao. Svojim književnim prisustvom, angažmanom i jezikom, Lucić je istovremeno bio prisutan na celokunoj postjugoslovenskoj sceni. A, da li postoji institucija koja se integralno bavi takvim pesnicima? Odgovor je pozitivan. Postoji jedna institucija koja prati angažovane pisce mnogo ozbiljnije od filoloških studija u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu i Podgorici zajedno. Njoj nije važno mišljenje aktuelnog vlastodršca, jer se ona upravlja zakonima koji su stariji od svakog ustava i demokratije. Njeni uposlenici su se zakleli nekom primordijalnom zakonu po kome je svaka sloboda mišljenja zabranjena, a država ustrojena na sistemu bespogovorne subordinacije gde su vladar i kapital na vrhu, a kritičari i pobunjenici na dnu ili, ako je sreće, u zatvoru. Reč je, naravno o policiji, koja je bila tihi pratilac života i rada Predraga Lucića.

Ovo sam saznao neposredno iz bliskog kontakta sa organima javnog reda, kad sam sticajem okolnosti, zbog jedne pogrešno protumačene Lucićeve pesme, objavljene u Betonu dospeo u policiju na saslušanje. Naime, svi koji su pratili Lucićev rad, dobro su znali logiku i strukturu njegovog parodijskog teksta, koji je postao prepoznatljiv oblik književne dekonstrukcije svakog vida autoritarnosti i gluposti. Međutim, Lucićev iskorak iz „vlastitog subjekta“ i progovaranje iz registra kritikovanog objekta, ličnosti ili događaja, izazivala je pravu pometnju. Ponekad je Lucić isprobavao svoju virtuoznost tako što bi zahvatao više stvari odjednom, zahtevajući ozbiljan intelektualni napor od svojih čitalaca. Policija, međutim, uprkos najboljoj volji nije uspevala da ide u korak s njegovom satirom, iako se svojski trudila da izvrši tranziciju od klasičnog aforizma u socijalizmu ka složenim oblicima političke satire nakon početka rata u Jugoslaviji. Takav je bio slučaj s pesmom „Jad Vašemu, jadne vaši, ne pakujte Tomić Jaši“, koja je imala afilijaciju „Iz pesmarice Dejana Lučića“. Ova Lucićeva satirična pesma kritikovala je memorijalnu politiku Srpske radikalne stranke, na čiju inicijativu je u Novom Sadu podignut spomenik Jaši Tomiću, koga je otkrila tadašnja gradonačelnica Maja Gojković.

Lucić je podsetio javnost na antisemitske stavove Jaše Tomića, objavljene u brošuri pod naslovom Jevrejsko pitanje, odštampane daleke 1884. u Parnoj štampariji Nikole Dimitrijevića. S druge strane, progovorivši iz registra publiciste i teoretičara zavere Dejana Lučića, Lucić je pokazao kakav status imaju stare antisemitske ideje u sadašnjoj, tobože demokratskoj Srbiji. Pomenuta pesma je objavljena u rubrici „Lirika utoke“, u utorak, 13. januara 2009. Već 10. marta iste godine pozvonio je moj telefon. Na vezi je bio inspektor M. Istog popodneva sam se našao na petom spratu SUP, pri kraju nekadašnje Ulice 29. novembra. Sa sobom sam poneo Lucićevu pesmaricu Haiku haiku jebem ti maiku, jer sam naivno pomislio da bi to mogla biti jedina prava odbrana pesnika na saslušanju. Struktura te knjige, primeri parodija, vrsta komike, odnos prema arhitekstu, ironija i sarkazam, pitanja grotesknog i kiničkog humora, bile su teme o kojima sam pokušao da govorim inspektorima srpske policije, koji su samo vrteli glavom. Jedan od njih je rekao „da je nekada pratio književni rad Predraga Lucića, ali da ga je Feral potpuno upropastio“. U policiji, svaki stih, svaki Lucićev naslov postaje potencijalno sumnjiv. Zaista, kako objasniti ciklus u ovoj knjizi koji nosi naslov „Među javom i međ SANU-om/ Pesme iz SAPFO Krajine“, ciklus koji počinje pesmom o Dobrici Ćosiću „Kojekude – Srbine svude!“ Može li neko zamisliti inspektorovo lice kada je otvorio pesmu na 26. strani ove zbirke koja se zove „Svetli kurčevi“ (jasna aluzija na Zmajevu pesmu „Svetli grobovi“) čija prva strofa glasi: Bejaste li, braćo moja mlada/ Bejaste li vi u kurcu kada./ Vaj u kurcu – u golemu, / Ta uvek smo mi u njemu.

Iz ciklusa u ciklus Lucićeva knjiga Haiku, haiku, jebem ti maiku vodi čitaoce kroz dubinsku kritiku i parodiju svega postojećeg u politikama i nedavnoj prošlosti bivših jugoslovenskih republika. O tome govore i ciklusi poput: „Po šumama i lorama“; „Tuča mikrokozma“; „Bezgaća povijesne zbiljnosti“; „Potraži me na predziđu“… Reakcija beogradskih inspektora dok sam im govorio o ovoj poeziji, ili čitao neke delove predstavljala je paradigmatičnu recepciju savremene kritičke postjugoslovenske literature ovde i sada. Bili su zgroženi slikom sveta čiji su integralni deo, ako ne i epizodni junaci u pojedinim epizodama, bili i sami. Lucić je svakom svojom satirom ili parodijom uspevao da anomaliju političke svakodnevice ritmički dovede do eksplozije tako da se zapitamo, kako je moguće živeti u takvoj stvarnosti.